Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda… broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.

Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
“24 časa života manje”.

Pogledam oglase,
rubrika “Nadanja”,
ali ništa novo…
Čak se i staro razgrabilo!

Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli…

Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
“Prvi poljubac”.
Odmah je tu, na trgu Ironije.

Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera…
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju…)

“Koji je danas dan…?!”
reče kelner…
“Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!”

“Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!”

Za Patetični dan,
obično je na meniju
“teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom”

“Moje omiljeno!”
- pomislih.
“Još nešto gospodine?!”
bio je ljubazan kelner.

“Možda… preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?”
“Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!”

“Ko kuva danas?!”
pitah.
“Đavo, čini mi se…
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!”

“Daj! ‘Ajde!”

“A, za desert?!”

“Možda neki bol,
u predelu grudi?!”

“Naravno gospodine… Sve za Vas!”

 

Ratko Petrović