…i tako preopterećena i polu luda....pred 70-ak ljudi…koji su lijepo sjedili i pričali…a niko mene nije obadavao….zaderala sam se na sav glas:

- Molim Vas za mir! U svakom ovom roku ostanem bez glasa, frajera i 5 kg, to je već uobičajeno. I kad Vam već želim pomoć, onda me pažljivo slušajte, jer ovo ću Vam reć samo jednom, a poslije ću se pravit blesava i govorit Vam da ne znam o čemu pričate

Nitko me nije čuo….niti je shvatio što sam rekla osim što je Ranka puna razumijevanja klimnila glavom i rekla: „Ma već smo se na to navikli i znamo unaprijed da će se to dogodit!“

I onda….pri kraju svega….zazvoni mi mobitel u 23 sata…a ja već u krevetu…javim se…ne vidim tko me zove….a s druge strane čujem nesnosnu buku…i odjednom pjesmu:

…Poći ću u šumeeeeeeeeeeeeeeeeee“

…nasmiješi mi se brk…stavim glavu na kušin….mobitel na uho… i slušam….počnem pjevušit…i učinim se glupa samoj sebi…..i promislim: „koga briga“…i usred noći…u mračnoj sobi…na krevetu sa slušalicom na ušima stanem se derat na sav glas

„Zvao sam je Emili
U moj je san ko u svoj ušla dom
Bez nje se dan pretvorio u noć
I pjesme sve poludjele zbog nje
Kao kiše proljećneeeeeeeeeeeeeeeeee“