Ovo je priča koju je jedan učitelj ispričao svojim učenicima da bi im pokazao kakvu štetu može da nanese čak i najmanja vezanost za stvari onome ko je duhovno uzdignut.
Stanovnik nekoga sela prolazio je pored pećine u planini baš u jednom od onih magičnih trenutaka kada se ona otvarala da pokaže svoja blaga onima koji bi željeli da se obogate. Čovjek je ušao u pećinu i otkrio gomile zlata, nakita i dragog kamenja koje je odmah počeo da trpa u torbe koje je nosio njegov magarac, jer je znao za legendu po kojoj pećina veoma kratko ostaje otvorena i zato je trebalo brzo raditi.
Magarac je bio natovaren i čovjek je žurno pošao ka izlazu, radostan zbog sreće koja ga je snašla, kad se iznenada sjetio da je u pećini zaboravio svoj štap. Okrenuo se i pojurio natrag, ali nastupio je onaj momenat u kome je pećini bilo suđeno da iščezne i tako je i on iščezao zajedno s njom. Nakon dugog i uzaludnog čekanja da se čovjek pojavi, stanovnici sela prodali su blago koje su našli na magarcu i tako uživali u sreći tog sirotog bijednika.

***

Kada vrabac gradi sebi gnijezdo u šumi, zauzme samo jednu granu. Kada jelen izađe na rijeku, pije samo onoliko koliko mu stane u stomak.

Ljudi gomilaju samo zbog praznine u svojim srcima.

Antoni de Melo

http://www.mudremisli.com/