Na početku sna je sve bilo drugačije.

bili smo otvoreni ali sebični,

danas smo nedodirljivi.

Ti me nisi optuživao, ali si me osuđivao

optuživao si druge,

one koji se nisu mogli braniti,

a mene si osuđivao šutnjom,

užasnom šutnjom,

ubitačnom šutnjom.

 

 

Nosila sam tvoju tišinu u sebi

tišinu koja je potvrđivala krivnju

ubitačnu tišinu

iz koje sam izrasla

iz koje sam odrasla

iz koje sam sazrela

u ljubavi za ljubav.

Ti šutiš,

ti ne negiraš i ne potvrđuješ,

ne dodiruješ otvoreno srce moje

u zatonu nade,

ti samo postojiš

u zbrkanim sjećanjima i nježnim uspomenama.

Ti ne optužuješ, ali sudiš i

ne dozvoljavaš da se probudim,

ne slušaš šapate srca,

ne čuješ molbu,

ne nudiš oproštaj,

ali šutnjom ubijaš i sebe i mene,

ubijaš ljubav,

postaješ demon,

ulazeći kao Incubus u moje sne.

 

 

Bojim se noći,

dozvoli mi da se probudim

da slavim tvoj dolazak.

Razumiješ li?

Ne želim spomenik našoj mladosti,

želim život i ljubav

za tebe, za sebe

za buduće trenutke.

Ne okrećem se više

u tragovima prošlosti

je ostao san, ljepi san

nedosanjani san.

Oprosti sebi, oprosti meni, oprosti životu,

oprosti da ne ostanemo kamene statue u pustinji osjećaja.

 

 

Oprosti zbog sebe, oprosti zbog mene,

oprosti zbog ljubavi

oprosti

ljubavi 

ljubavi moja!