Drugo poglavlje

ZNATI I VIDETI

Od nestvarnog vodi me stvarnom! Od tame vodi me svetlu!

Od smrti vodi me besmrtnosti!

Brihad-aranyaka Upanisada

Pre nego sto pocnemo da izucavamo paralele izmedju savremene fizike i istocnjackog misticizma, morace­mo da se pozabavimo pitanjem kako zapravo mozemo praviti bilo  kakvo poredenje  izmedu  precizne  nauke, izražene izuzetno profinjenim jezikom savremene matematike, i duhovnih disciplina koje se uglavnom zasnivaju  na meditaciji i isticu činjenicu da se njihovi uvidi recima ne mogu saopštiti.

Ono  sto  mi  zelimo  da  uporedimo  jesu   iskazi  naucnika  i  istočnjackih   mistika  o  njihovoj  spoznaji  sveta. Da  bismo  uspostavili   ispravni   okvir   za  ovakvo  poredenje,  prvo  se moramo  zapitati  o  kakvoj  to  vrsti  "znanja" govorimo;   da   li budisticki   kaluder   iz  Angkor   Vata   iii Kjotoa  pod  "nanjem"  podrazumeva   isto  ono   to  i  fizi­čar  sa Oksforda  i1i Berklija?  Drugo,  koju  cemo vrstu  iskaza   uporedivati?   Sta  cemo  izabrati   iz  eksperimentalnih podataka,  jednacina   i  teorija,   na  jednoj   strani,  a  šta   iz religijskih   spisa,  drevnih  mitova   ii  filozofskih  rasprava na  drugoj?  Namena  ovog  poglavlja  je  da  pojasni  te  dve tacke:  prirodu  znanja  o kojem  cemo  govoriti  i jezik   ko­ jim  se to znanje  izrazava.

Kroz celu istoriju postoji stav po kojem je urn spo­ soban za dve vrste znanja iii dva modusa svesnosti, koji su najčešće nazivani racionalnim i intuitivnim, od kojih je ovaj prvi po tradiciji povezivan sa naukom, a drugi sa religijom. Na Zapadu se intuitivna religijska vrsta znanja nize vrednuje od racionalnog, naucnog znanja, dok je tradicionalni istocnjacki stav obicno upravo suprotan.

Sledece izjave o znanju koje se pripisuju dvojici velikih mislilaca Zapada i Istoka tipični su primer za ova dva stanovišta.  Sokrat je  u  Grčkoj  izrekao  slavnu  rečenicu

"Znam da ništa ne znam", a Lao Ce je  u Kini rekao,

"Ne znati da zna je najbolje". Na Istoku se vrednosti pripisane ovim dvema vrstama znanja često sasvim ja­sno vide iz imena koja im se daju. Upanišade. na pri­ mer, govore o višem i o nižem znanju i ovo niže znanje povezuju  sa  različitim  naukama,  a  ono  više  sa  religio­znom svešću. Budisti govore o "relativnom" i .apsolu­tnom" znanju, iii o •uslovnoj istini • i •trancendentalnoj istini". Kineska filozofija je, s druge strane, uvek nagla­šavala komplementarnu prirodu intuitivnog i racionlnog predstavljajući ih arhetipskim parom yina i yanga koji čine osnovu kineske misli. Shodno tome. u drevnoj su se Kini razvile dve komplementarne filozofske tradi­cije - taoizam i konfucijanizam - koje se bave ovim dve­ma vrstama znanja.

Racionalno znanje proizilazi iz iskustva  koje  imamo sa objektima i dogadajima u našoj svakodnevnoj okolini. Ono pripada oblasti intelekta čiji je zadatak da razlikuje, odvaja, upoređuje,  meri  i kategoriše.  Na  taj se način stvara  jedan  svet  intelektualnih  razlikovanja; svet suprotnosti koje mogu postojati jedino u odnosu jedna prema drugoj, zbog tega budisti ovu vrstu znanja nazivaju  "relativnom".

Apstrahovanje je ključno svojstvo ovog  znanja,  jer ako želimo da poredimo i klasifikujemo neizmernu raznolikost oblika, struktura i pojava oko nas, mi ne  možemo uzeti u obzir sva njihova svojstva, već moramo odabrati samo jedan mali broj onih koja su znacajna. Na taj način mi konstruišemo jednu intelektualnu mapu stvarnosti u koji su stvari svedene na svoje opšte obrise. Racionalno znanje stoga predstavja •sistem apstraktnih pojmova isimbola koje odlikuje linearna, sekvencijalna struktura tipicna  za nase misljenje  i govor. U većini jezika ova linearna  struktura postaje eksplicitna upotrebom azbuka koje slute da iskustvo i misao saopšte du­gim nizovima slova.

Prirodni svet je s druge strane svet beskrajnih ra­ znolikosti i slozenosti, jedan višedimenzionalni svet koji ne poznaje prave linije iii potpuno pravilne oblike, gde se stvari ne odvijaju u nizovima, već istovremeno; jedan svet u kojem je  - kako nam govori savremena fizika - cak i prazan prostor zakrivljen. Jasno je da na apstrak­tni sistem pojmovnog mišljenja nikada ne može u potpunosti da opise iii shvati ovu stvarnost. Kada razmišljamo o svetu suoceni smo sa istom onom vrstom problema kao i kartograf koji pokušava da zakrivljenu površinu Zemlje prekrije jednim nizom dvodimenzionalnih mapa. Od takvog postupka možemo ocekivati samo priblizno predstavljanje stvarnosti, te je stoga svo racionalno znanje nuzno ograničeno.

Oblast racionalnog znanja je, naravno, oblast nauke koja meri i kvantifikuje, klasifikuje i analizira. Ograničenja bilo kog znanja do kog se doslo ovim metodima postaju sve uocljivija u savremenoj nauci, a pogotovo u savremenoj fizici koja nas je, po recima Vernera Hajzenberga, naucila .da svaka rec iii pojam, koliko god nam mogao izgledati jasno, poseduje samo jedan ograni­čen raspon primenljivosti "1

Za većinu  nas je veoma tesko da neprekidno bude­ mo svesni ograničenosti i relativnosti  pojmovnog  zna­nja. Posto nam je naša predstava stvarnosti toliko shvatljivija od stvarnosti same, mi ih cesto brkamo smatrajuci nase pojmove i simbole stvarnoscu. Jedan od glavnih ci­ljeva istocnjackog misticizma i jeste upravo da nas oslobodi ovog brkanja.  Zen budisti kažu da je  prst potreban

1 W.Heisenberg,  Physics and Philosophy  (Allen & Unwin, London,  1963), sir. 125.

da hi se pokazao mesec, ali da se više ne bi trebalo bavi­ti prstom kada mesec jednom prepoznamo; taoistički mudrac Cuang Ce je pisao:

Ribarske kosare sluze da se lovi riba; ali kada ulove ribe ljudi zaboravljaju kosare; zamke sluze da se njima hvataju zečevi; ali kada uhvate zečeve, ljudi zaboravljaju zamke. Reči sluze da se prenesu ideje; ali kada se shvate ideje, ljudi zaboravJjaju reči2.

Na Zapadu je semantičar Alfred Korzibski (Korzybski) ukazao upravo na istu tu stvar svojim moćnim sloganom, "Mapa nije teritorija"

Ono sto zanima istočnjačke mistike jeste neposredni dozivljaj stvarnosti koji prevazilazi ne samo intelek­tualno misljenje, već i culno opazanje. Po recima upani­šada,

Ono sto je nečujno, nedodirljivo, bezoblicno, nepropadljivo,

Kao i bezukusno,  postojano,  bezmirisno,

Bez početka, bez kraja, veće od velikog, cvrsto - Spoznavsi To, oslobađas se ustiju smrti3.

Znanje koje proistice iz takvog jednog iskustva naziva se ,,apsolutnim znanjem" jer ,se ne oslanja na razli­kovanja, apstrakcije i klasifikacije intelekta koje su, kao sto smo videli, uvek relativne i priblizne. To je, kako nam kazu budisti, neposredan dozivljaj nerazlucene, nepodeljene, neodredene "takvosti". Potpuna spoznaja ove takvosti ne samo da je srz istočnjackog misticizma, već predstavlja onu sustinsku karakteristiku svih mistickih iskustva.

Istocnjacki mistici stalno isticu činjenicu da krajnja stvarnost nikada ne moze biti predmet racionalnog mis­ljenja iii znanja koje se moze demonstrirati. Ona se nikada ne može adekvatno opisati recima, jer lezi izvan oblasti cula i intelekta odakle proizilaze nase reči i poj­movi. Upanišade o tome kazu:

Tamo oko ne doseže,

Govor ne dospeva, niti urn. Ne znamo ga, ne razumemo

Kako onda o njemu da poucavamo4 •

Lao Ce, koji tu stvarnost naziva tao, iznosi istu či­njenicu u prvoj recenici Tao Te Ci'!Ba: "Tao koji se moze recima iskazati nije već ni tao". Činjenica - o kojoj cemo se osvedočiti čitajući bilo koje novine - da čove­čanstvo nije postalo nista mudrije u poslednjih dve hiljade godina, uprkos ogromnog napretka racionalnog znanja, predstavlja dovoljno svedočanstvo o nemogućnosti saopstavanja apsolutnog znanja putem reci. Kao sto je rekao Cuang Ce, "Da se o tome može govoriti, svako bi već rekao svom bratu "5 •

Apsolutno znanje je prema tome jedno potpuno ne­intelektualno  dozivljavanje  stvarnosti,  jedno  iskustvo koje se rađa u ne-uobičajenom stanju  svesti  koje  se može nazvati ..meditativnim" ili mistickim stanjem. Da takvo jedno stanje postoji  posvedočili  su ne sasmo broj­ni mistici na Istoku i na Zapadu, već na njega ukazuju i psiholoska istrazivanja. Po rečima Viljema Dzejrnsa (William  James):

Chuang Tzu, preveo James Legge, priredila Clae Waltham (Ace Books, Njujork, 1971), poglavlje 26.

3 Katha Upanishad, 3.15.

4 Kena Upanishad, 3.

5 Citirano  u  J.Needham,  Scie11ce  Qlul  Civilisatio11  i11  Chi11a

(Cambridge University Press, London 1956), II tom, str. 85.

Naša normalna budna svest, racionalna svest kako je mi nazivamo, tek je jedna specijalna vrsta svesti, dok svuda oko nje, razdvojeni tek najtanjim zastorima, leze potencijalni oblici svesti koji su potpuno razliciti 6.

Iako se fizicari uglavnom bave racionalnim znanjem, a mistici intuitivnim znanjem, obe ove vrste zna­nja su zastupljene u obe oblasti. To  postaje  očigledno kada ispitamo kako se dolazi do znanja i kako se ono izrazava, i u fizici i u istočnjačkom misticizmu.

U fizici se znanje stice kroz proces naucnog istrazi­vanja za koji se moze smatrati da se odvija u tri etape. Prva etapa se sastoji od sakupljanja eksperimentalnog svedočanstva o pojavi koju treba objasniti. U drugoj etapi, eksperimentalne cinjenice se povezuju sa matematickim simbolima i razraduje se jedna matematicka šena koja medusobno povezuje te simbole na jedan precizan i dosledan nacin. Takva šema obicno se naziva matematickim modelom iii, ukoliko je obuhvatnija, teorijom. Ova teorija se zatim koristi da bi se predvideli rezultati daljnih eksperimenata koji se obavljaju kako bi se proverile sve njene implikacije. Na tom stupnju, fizicari se mogu zadovoljiti time sto su pronašli matematicku šemu i sto znaju kako da je koriste u predvidanju eksperime­nata. No, oni ce svakako u jednom trenutku želeti da o svojim rezultatima govore i ne-fizicarima i morace stoga da ih izraze obicnim jezikom. To znaci da ce morati da formulisu jedan model iskazan obicnim jezikom koji tu­maci njihovu matematicku semu. Cak ce i za same fizi­care formulacija takvog jednog verbalnog modela, koji cini trecu etapu istrazivanja, predstavljati kriterijum za razumevanje koje su postigli.

6             W.Jarnes, The Varieties of Religious Experie11ce (Fontana, London,   1971), str. 374.

U praksi, naravno, te tri etape nisu jasno razdvoje­ne i ne slede uvek isti redosled. Na primer, fizicara do nekog odredenog modela moze dovesti neko filozofsko uverenje koje (on iii ona) zastupa i u koje moze nastaviti da veruje, cak i kada se pojavi suprotno eksperimental­no svedocanstvo. On ce tada - a to se zapravo dešava vrlo cesto - pokusati da tako modifikuje svoj model da on moze objasniti nove eksperimente. Ali ukoliko eksperimentalno svedočanstvo nastavi da protivreči modelu on ce na kraju biti prisiljen da ga odbaci.

Ovaj nacin cvrstog zasnivanja svih teorija na ekspe­ rimentu poznat je kao naucni metod  i videcemo da odgovarajući metod potoji i u istoenjackoj filozofiji. Grcka je filozofija, s druge strane, po ovom pitanju bila potpuno razlicita. Iako su grcki filozofi imali izuzetno visprene ideje o prirodi koje se cesto priblil 

Racionalno  znanje  i  racionalne  aktivnosti  svakako sacinjavaju  najveći deo naucnog  istražiivanja,  ali to nije sve što ono obuhvata. Racionalni deo istrazivanja  zapravo bi bio uzaludan kada ne bi bio nadopunjen intuicijom koja naucnicima  daje nove uvide i cini ih kreativnim. Ti uvidi  obicno  dolaze  iznenada  i svojstveno  im je  da  se javljaju  ne onda kada se sedi za stolom i ispisuju jednačine, već u stanju opuštenosti, u kadi, za vreme setnje u šumi, na  morskoj obali,  itd. Tokom tih perioda  opušte­nosti nakon usredsredene  intelektualne  aktivnosti,  izgleda da intuitivni urn stupa na scenu i pruža iznenadne ja­sne uvide koji u naucno istrazivanje unose toliko radosti i odusevljenja.

Intuitivni uvidi nisu, medutim, ni od kakve  koristi za fiziku ukoliko se ne mogu formulisati u jednom doslednom matematickom okviru  i nadopuniti tumacenjem na obicnom jeziku. Apstrahovanje predstavlja kljucno svojstvo tog okvira. Ono se sastoji, kao sto je  već pomenuto, od jednog sistema pojmova i simbola koji sačinja­vaju mapu stvarnosti. Ta mapa predstavlja samo neka svojstva stvarnosti; mi ne znamo tacno koja su to svojstva posto smo sa sastavljanjem mape poceli postepeno i bez kriticke analize u detinjstvu. Reci naseg jezika nisu prema tome jasno definisane.  One poseduju nekoliko znacenja, od kojih mnoga  tek nejasno prolecu kroz  nas urn ostajući uglavnom u podsvesti u trenutku kada cuje­mo neku rec.

Ta nepreciznost i višeznacnost naseg jezika od sustinskog je znacaja za pesnike koji uglavnom rade sa nje­govim podsvesnim slojevima i asocijacijama. Nauka, s druge strane tezi jasnim odredenjima i nedvosmislenim vezama i ona stoga dalje apstrahuje jezik ogranicavajući znacenje njegovih reci i standardizujuci njegovu struktu­ru u skladu sa pravilima logike. Do krajnje apstrakcije dolazi u matematici gde su reči zamenjene simbolima i gde su operacije povezivanja simbola strogo definisane. Na taj način, naucnici mogu u jednu jednačinu, tj. u jedan jedini red simbola sažeti informacije za koje bi im bilo potrebno nekoliko stranica obicnog teksta.

Shvatanje po kome matematika nije ništa drugo do jedan krajnje apstrahovani i sabijeni jezik nije opstepri­hvaceno. Mnogi matematicari zapravo veruju da matematika nije tek jezik kojim se opisuje priroda, već da je inherentna samoj prirodi. Ovo verovanje potice od Pita­gore koji je izrekao slavnu tvrdnju "Sve stvari su brojevi" i koji je razvio jednu vrlo posebnu vrstu matemattckog misticizma. Pitagorejska filozofija. je na taj način uvela logicko rezonovanje u oblast religije, sto je do­gađaj koji je, prema Bertranu Raselu (Bertrand Rusell) bio odlucujući za religijsku filozofiju Zapada:

Kombinacija matematike i teologije, koja je otpoce­la sa Pitagorom, hila je svojstvena religijskoj . filozofiji u Grckoj, tokom srednjeg veka, i u modernim vremenima sve do Kanta ... Kod Platona, Sv. Avgustina, Tome Akvinskog, Dekarta, Spinoze i Lajbni­ca postoji jedno blisko prozimanje religije i razumskog mišljenja, moralnih teznji i logičkog. divljenja prema onome sto je bezvremeno, koje potice od Pitagore i čini razliku izmedu intelektualizovane te­ologije Evrope i neposrednijeg  misticizrna  Azije7•

"Neposredniji misticizam Azije" ne. bi, naravno, prihvatio pitagorejsko shvatanje  matematke. Po istčnjackom shvatanju, matematika se, sa svojom visoko diferenciranom i jasno definisanom strukturom, mora smatrati delom nase pojmovne mape, a ne  svojstvom same stvarnosti. Stvarnost, onako kako je mistik doziv­ljava, potpuno je  neodredljiva  i neizdiferencirana.

Naucni metod apstrahovanja veoma je delotvoran i moćan, ali mi za to moramo platiti izvesnu cenu. Kako mi svoj sistem pojmova sve preciznij definišemo, ako ga tesemo i uspostavljamo sve strožije povezanosu, on postaje sve udaljeniji od stvarnog sve.. Ako ponovo upotrebimo analogiju Korzibskog o mapi 1tenton t mo­ zemo reci da je svakodnevni jezik jedna mapa koja, ­ zahvaljujuci svojoj prirodenoj neprecznosti, poseduje odredenu elasticnost tako da u izvesnoj meri može pratiti zakrivljeni oblik teritorije. Kako ga Cinimo sve strozi­jim, njegove elasticnosti postepeno nestaje, a sa jezikom

7             B.Russell, History of Westem Philosophy (Allen & Unwin, London, 1961), str. 56.

matematike dostizemo tačku na kojoj su veze sa  stvar­nošću toliko labave da odnos simbola i našeg čulnog iskustva više nije očigledan. To je  razlog zbog koga naše matematičke modele i teorije moramo nadopuniti ver­balnim tumačenjima, koristeći opet pojmove  koji  se mogu  intuitivno razumeti, ali koji su pomalo višeznačni i neprecizni.

Značajno je shvatiti razliku izmedu matematičkih modela i njima odgovarajućih verbalnih. Ovi prvi su strogi i dosledni, kada je u pitanju njihova unutrašnja struktura, ali njihovi  simboli  nisu  neposredno povezani sa nasim iskustvom. Verbalni modeli, s druge strane, koriste pojmove koji se mogu intuitivno razumeti, ali su uvek neprecizni i višeznačni.  Po tome se oni ne razlikuju mnogo od filozofskih modela stvarnosti te se stoga to dvoje može vrlo lako uporedivati.

ovom iskustvu, Sto istočnjačkim tradicijama daje snažan empirijski karakter kojeg njegovi zastupnici uvek nagla­šavaju. D.T. Suzuki, na primer, piše o budizmu:

Lično iskustvo je ... temelj budistitke filozofije. U tom smislu budizam je radikalni empirizam iii uče­nje zasnovano na dozivljenom, kakva god da se di­jalektika kasnije razvila u cilju dubljeg ispitivanja smisla iskustva probudenja 8.

Dzozef Nidem (Joseph Needham) u svom delu Na­uka i civilizacija u Kini neprestano ističe empirički stav taoista nalazeći da je taj stav učinio taoizam osnovom kineske nauke i tehnologije.  Rani  taostički  filozofi  su se, po Nidemovim  recima,  ..povlačili u divljinu, u šume i planine, da bi tamo meditirali o Poretku Prirode i da bi9

Ukoliko postoji jedan intuitivni elemenat u nauci, onda takode postoji i jedan racionalni elemenat u istocnjačkom misticizmu.  Stepen u kojem se naglašavaju  razum  i logika  ogromno  se, medutim,  razlikuje  od jedne

posmatrali njegova bezbrojna  ispoljavanja "

prozima  i sledece zenovske stihove:

Ko tezi da bude prozet prirodom bude

. Isti taj duh

 

škole do druge. Hinduistitka vedanta, iii budistitka madhyamika, na primer, visoko su intelektualne škole dok su taoisti uvek gajili duboko nepoverenje u razum i logiku. Zen koji je izrastao iz budizma, ali je bio pod jakim uticajem taoizma, ponosi se time da je "bez reči, bez objašnjenja, bez uputstava, bez znanja". On se gotovo isključvo usredsreduje na iskustvo probudenja i tek se usput zanima za tumačenje tog iskustva. Dobro poznati zenovski izraz kaze ,.Onog trenutka kada govoriš o nekoj stvari, promasujes cilj".

Iako su druge škole istocnjačkog misticizma manje ekstremne, neposredno mističko iskustvo  se  nalazi  u srzi svih njih. Cak i oni mistici koji se bave najtananijim raspravama nikada ne smatraju intelekt izvorom svog znanja već ga koriste tek da analiziraju i protumače svoj lični  mistički  dozivljaj.  Svo znanje  se čvrsto zasniva  na

Mora paziti  na godišnja doba i uzrocne  veze10•

Čvrsto zasnivanje znanja na iskustvu u istocnjačkom misticizmu sugeriše paralelu sa čvrstim zasnivanjem naučnog znanja na eksperimentu. Ovu paralelu još ubedljivijom čini priroda mističkog iskustva. Ono je u isocnjačkim tradicijama opisano kao neposredni uvid koji lezi izvan područja intelekta i do kojeg se dolazi pre posmatranjem nego mišljenjem; gledanjem u samog sebe; opservacijom.

8             D.T.Suzuki,   011  l11dia11   Mahaya11a   Buddhism,   prir. Edward  Conze (Harper & Row,  Njujork,  1968), str. 237.

9             J .Needham, navedeno delo, II tom, str. 33.

10           Iz  Zenrin  kushu, u I. Muira  & R.  Fuller  Sasaki,  The Ze11

Koan (Harcourt-Brace, Njujork,  1965), str. 103.

U taoizmu je pojam opservacije oli( en u imenu za taoisticke manastire, kuan, sto je izvorno znacilo .gledati" 0 Taoisti su prema tome svoje hramove smatrali mestima za posmatranjeo U can budizmu, kineskom prethodniku zena, o probudenju se obicno govori kao o "viziji tao-a", a videnje se smatra osnovom spoznaje u svim budistickim skolamao Prva stavka Osmostruke sta­ze, Budinog uputstva za samo-spoznaju, jeste ispravno videnje, nakon cega sledi ispravno znanjeo DOT. Suzuki o tome kaze:

Videnje igra najznačajniju ulogu u budistickoj epi­stemologiji, jer je  videnje u  osnovi znanja.  Znanje je nemogucno bez videnja; svo znanje  svoj  izvor ima u videnju. Stoga se u Budinom ucenju znanje i videnje obicno nalaze združeni. Budisticka filozofi­ ja prema tome u krajnjem  ishodu ukazuje na videnje stvarnosti onakvom kakva ona jeste. Videnje je dozivljavanje probudenja no

Ovaj odlomak takode podseca na •Don Huana, mistika iz plemena Jaki koji kaže, ,Moja predodredenost je da vidim .0. jer jedino pomoću videnja može covek od znanja  znati" 12o

Ovde možda  treba dodati jedno upozorenje. Naglasak na videnju u mistickim tradicijama ne bi trebalo shvatiti previše doslovno, već ga treba razumeti u jednom metaforicnom smislu, posto je misticko iskustvo stvarnosti u sustini jedno ne-culno iskustvoo Kada istočnjacki mistici govore o "videnju" oni pod tim podrazumevaju jedan  način opazanja koji može ukljueivati vizu-

ll D.T.Suzuki, Ouslines of Mahayana Buddhism (Schocken Books, Njujork, 1963), str. 235.

12 U Carlos Castaneda, A Separase Reality (Bodley Head,

London, 1971) str. 10./naS prevod: K. Kastaneda, Odvojena stvamost (Prosveta, Beograd)

elno opazanje, ali koji ga uvek i sustinski nadilazi postajući neculno dozivljavanje  stvarnosti  . Ono,  medutim, sto oni zaista naglasavaju kada govore o videnju, gledanju iii posmatranju, jeste empirijski karakter njihovog znanja. Ovaj  empirijski  pristup  istoenjacke  filozofije jako podseca na naglasak koji u nauci postoji na posmatranju, te stoga sugerise jedan okvir za nase poredenje o Eksperimentalna etapa u  naucnom  istrazivanju  izgleda da odgovara neposrednom uvidu istoenjackog mistika, a naucni modeli i  teorije  odgovaraju  razlieičim  načinima na koje se taj uvid tumaci.

Paralela izmedu naucnih eksperimenata i mistickih iskustava može izgledati zacudujuce kada se ima u vidu vrlo različita priroda ovih cinova posmatranja. Fizicari izvode eksperimente koji podrazumevaju razradeni tim­ski rad i visoko razvijenu tehnologiju, dok mistici  do svog znanja  dolaze  isključivo  kroz  samoposmatranje, bez ikakvih sprava, u privatnosti meditacije. Naucne ek­ sperimente, štaviše, kao da svako moze ponoviti kad hoce, dok su misticka iskustva izgleda rezervisana za jedan mali broj pojedinaca i to u posebnim prilikama. Podrobnije ispitivanje pokazuje, medutim, da razlike iz­ medu ove dve vrste posmatranja leže samo u njihovim pristupima, a ne u njihovoj pouzdanosti  iii složenosti.

Svako ko želi da ponovi neki eksperiment u savre­menoj subatomskoj fizici mora da prode kroz dugogodišnju obuku. Tek onda ce biti u stanju da prirodi posta­vi neko specificno pitanje putem eksperimenata i da ra­ zume odgovor koji dobije. Slicno tome, duboko misticko iskustvo zahteva, najcesce, dugogodišnju obuku pod vodstvom iskusnog učitelja i, kao i u naucnoj obuci, utroseno vreme, samo za sebe, ne garantuje uspeh. Međutim, ukoliko je ucenik uspesan, on ce biti u stanju da "ponovi eksperiment". Mogucnost da se iskustvo ponovi zapravo je od sustinskog znacaja za svaki misticki tre­ning i predstavlja sam cilj mistikove duhovne obuke.

Misticko iskustvo prema tome nije ništa više jedin­stveno nego neki savremeni eksperiment u fizici. S druge strane, ono takode nije ni nista manje složeno, mada je njegova  složenost  sasvim  drugačije  vrste.  Mistikova svest u  dubokoj  meditaciji  - i  fuzicka  i duhovna  - po svojoj je  kompleksnosti  i  delotvornosti  ravna,  ako ne i nadmocna  fizicarevoj tehnickoj aparaturi.  Naucnik  i mi­stik su dakle razvili  krajnje složene metode posmatranja koji su nedostupni  laiku.  Stranica  iz nekog casopisa  sa podrucja  savremene eksperimentalne  fizike biće za  ne­upucenoga  isto toliko misteriozna  kao i neka tibetanska mandala.  I jedno  i drugo predstavljaju  zapise o ispitiva­nju prirode univerzuma.

Mada se duboko misticko iskustvo najcesce ne de­sava bez duge pripreme, svi mi u svom svakodnevnom zivotu dozivljavamo neposredne intuitivne uvide. Svima nam je poznata situacija kada zaboravimo ime neke oso­ be ili mesta, iii neku drugu rec i ne mozemo da je se setimo ni pored najvećih napora. Imamo je ,na vrh jezika" ali nikako da  nam  dode,  sve dok  ne  odustanemo  i  ne prmestimo paznju na nesto drugo kada se odjednom, u bljesku, setimo zaboravljene reci. U ovaj proces nije ukljuceno nikakvo razmišljanje. To je jedan neposredni, iznenadni uvid. Ovaj primer iznenadnog prisecanja necega je posebno relevantan za budizam koji smatra da Budina probudenost predstavlja nasu prvobitnu prirodu koju smo mi samo zaboravili. Od ucenika  zen budizma se zahteva da pronadu svoje "prvobitno lice"  i iznena­dno "prisecanje" tog lica predstavlja  njihovo  probude­nje.

Drugi dobro poznati primer spontanog intuitivnog uvida jesu vicevi. U onom delicu sekunde u kome shvatite vic vi dozivljavate jedan trenutak "prosvetljenja". Dobro je poznato da taj trenutak mora doci spontano, da se ne moze postici .,objasnjavanjem" vica, tj. intelektualnom analizom.  Tek  iznenadnim  intuitivnim uvidom  u

                Znati i videti prirodu  vica  mi  dozivljavamo  onaj  oslobadajući  smeh

koji vic i treba da izazove. Slicnost izmedu duhovnog uvida i razumevanja vica mora da je dobro poznata prosvetljenim ljudima, jer oni gotovo bez izuzetka pokazuju veliki  smisao za  humor.  Zen je  pogotovo  pun  smesnih prica i anegdota, a u Tao Te Cingu Citamo, "Da mu se ne smeju, ne bi bio dovoljan da tao-om se nazove" 13

U nasem svakodnevnom životu,  neposredni  intuiti­vni uvidi u prirodu stvari su normalno ograniceni na izuzetno kratke momente. Drugacije je u istocnjackom misticizmu gde se oni produžavaju na duze periode i na kraju postaju postojana svesnost. Pripremanje  uma  za ovu svesnost - za neposrednu, nepojmovnu svest o stvarnosti- predstavlja glavni cilj  svih  skola  istocnjackog misticizma i mnogih aspekata istocnjackog načina života. Tokom duge kulturalne istorije Indije, Kine i Japana, razvijeno je jedno ogromno mnostvo razlicitih te­hnika, rituala i umetnickih oblika kako  bi  se postigao ovaj cilj, i sve se to moze nazvati meditacijom u najsirem smislu te reci.

Osnovna svrha ovih tehnika izgleda da je u tome da stisaju urn  koji misli  i da svesnost pomere  od racional­nog ka intuitivnom modalitetu  svesti. U mnogim  oblici­ ma  meditacije,   stisavanje  racionalnog  uma  postiže  se usredsredivanjem  paznje  na jednu  jedinu  stvar,  kao sto je disanje, zvuk mantre, i1i vuzuelna predstava  mandale. Druge skole usredsreduju  pažnju  na telesne pokrete  koji se moraju  izvoditi spontano bez uplitanja bilo kakve mi­sli. To je  način kojim  se sluzi hinduisticka  joga  i taoisticki  Tai  Ci  Cuan. Ritmicki  pokreti  ovih  skola  mogu dovesti  do istog  onog osecanja  smirenosti  i spokoja koji odlikuje  staticnije  oblike  meditacije;  osecaja  kojeg,  po-

13 Lao Ce, Tao Te Chiug, preveo Ch 'u Ta-Kao (Allen &

Unwin, London, 1970), poglavlje 41.

nekad, mogu pobuditi i neki sportovi. Prema mom iskustvu, na primer, skijanje je jedan jako zahvalan oblik meditacije.

Istočnjacke umetnicke forme takode predstavljaju oblike meditacije. One nisu toliko sredstava za izrazavanje umetnikovih ideja koliko putevi samo-spoznaje kroz razvoj intuitivnog modaliteta svesti. Indijska muzika  se ne uci čitajući note, već slusajuci sviranje učitelja i na taj način razvijajuci osecaj za muziku, bas kao sto se i pokreti Tai Cija ne uce putem verbalnih uputstava već tako sto se bezbroj puta ponavljaju zajedno sa uciteljem. Japanske cajne ceremonije pune su sporih, ritualnih pokreta. Kineska kaligrafija zahteva nesputano, spontano kretanje ruke. Sve se te vestine na Istoku koriste da bi se razvio meditativni  modalitet svesti.

Za vecinu ljudi,  a pogotovo za intelektualce, ovaj modalitet svesti predstav1ja jedno sasvim novo iskustvo. Naucnicima su neposredni intuitivni uvidi bliski iz nji­hovih istrazivanja, jer se svako novo  otkrice rada u ta­kvom jednom iznenadom neverbalnom  bljesku. No to su izuzetno kratki momenti do kojih dolazi kada je urn is­ punjen informacijama, pojmovima i obrascima  mišlje­nja. U meditaciji je, s druge strane,  urn  ispraznjen  od svih misli i pojmova i na taj nacin pripremljen da tokom duzih perioda funkcioniše u svom intuitivnom modalite­tu. Lao Ce govori o ovom kontrastu izmedu istrazivanja imed itacije kada kaze:

Onaj koji ide za ucenjem uvecava znanje;

                Znati i videti

ca! On je ogledalo neba i zemlje - odraz svih stvari. "15 Glavna odlika ovog meditativnog  stanja jeste dozivljaj jedinstva sa okolnom sredinom. To je jedno stanje svesti u kojem je prestao svaki oblik rascepkanosti, pretapaju­ći se u nerazlučivo jedinstvo.

U dubokoj meditaciji urn je potpuno budan. Pored neculnog poimanja stvarnosti on prima i sve zvuke, pri­ zore i druge utiske iz okolne sredine, ali on te tulne predstave ne zadrzava  radi analize i1i tumatenja.  Njima se ne dopusta da  poremete  paznju.  Takvo  stanje  svesti ne razlikuje se od stanja u kome se nalazi ratnik koji oeekuje napad s krajnjom budnoscu, registrujuci  sve sto se oko njega desava, a da mu to ni za tren ne poremeti paznju. Zen majstor Jasutani Rosi upotrebljava  ovu  sli­ ku u svom opisu sikan-taze, upraznjavanja zenovske meditacije:

Sikan-taza je jedno povišeno stanje usredsredene svesnosti u kojem nismo ni napeti ni uzurbani, no zasiguno nikada mlitavi. To je urn nekoga ko se suočava sa smrcu. Zamislimo da ucestvujete u mačevalackom dvoboju kakvi su se nekada odigravali u drevnom Japanu. Suočeni sa svojim protivnikom vasa paznja ne popusta ni za tren, budni ste i spremni. Kada bi se vasa pozornost pokolebala makar i na tren, sablja bi vas isekla istog casa. Oko vas se okuplja gomila da vidi borbu. Kako niste slepi, vi ih vidite krajickom oka, a kako niste gluvi, vi ih cujete. No ni jednog trenutka vas se urn ne povodi

16 Onaj koji ide za tao-om smanjuje znanje14•

Kada se racionalni urn stisa, intuitivni modalitet proizvodi jednu neobicnu svesnost;  okolina  se dozivlja­ va na neposredan nacin bez filtera pojmovnog miSljenja. Po recima  Cuang Cea,  ..0 kako je  spokojan urn mudra-

14 Lao Ce, poglavlje 48, prevod sa kineskog Radosav Pu ic.

za tim culnim utiscima .

15 Cuang Ce, poglavlje  .Tao Neba" (Spolja nja poglavlja), prevod sa kineskog Radosav Pu ic.

16 U P.Kapleau, Three Pillars ojZe11 (Beacon Press, Boston,

1967), str. 53-4.         

Zbog sličnosti  koja  postoji  izmedu  meditativnog stanja i pozornosti ratnika, predstava ratnika igra  znač ajnu ulogu u duhovnom i kulturnom zivotu Istoka. Po­ zornica na kojoj se odigrava omiljeni religijski tekst In­dije, Bhagavad Gita, jeste bojno polje, a borilačke veš tine čine značajan deo tradicionalnih kultura Kine i Ja­ pana. U Japanu je snazan uticaj zena na samurajsku tradiciju doveo do pojave onoga što je poznato kao bušido, "put ratnika", jedne umetnosti mačevanja u kojoj duhovni uvid mačevaoca dostize najviše savršenstvo.  Taoi­stički Tai Ci Cuan, za koji se smatra da je vrhunska ki­neska borilacka  veština, kombinuje na jedinstven  način lagane i ritmičke  "jogičke"  pokrete  sa totalnom pozor­nošću ratnikovog uma.

Istocnjački misticizam se zasniva na neposrednim uvidima u prirodu stvarnosti, a fizika se zasniva na posmatranju prirodnih pojava u naučnim eksperimentima. U obe ove oblasti, posmatranja se zatim tumače i tuma­čenje se vrlo čsto saopštava rečima. Pošto su reči uvek jedna apstraktana, približna mapa stvarnosti, verbalna tumačenja naučnog eksperimenta ili mističkog uvida nu­zno su neprecizna i nepotpuna. I savremenim fizičarima kao i istocnjačkim misticima ova je činjenica vrlo dobra poznata.

U fizici se tumačenja eksperimenata nazivaju mode­lima iii teorijama i spoznaja da su svi modeli i teorije priblitnižni temeljnu pretpostavku savremenih naučnih istraživanja . .Odatle i Ajnštajnov aforizam, "U onoj meri u kojoj se zakoni matematike odnose na stvarnost,  oni nisu sigurni; a u onoj meri u kojoj su sigurni, oni se ne odnose na stvarnost". Fizičari znaju da njihove metode analize i logičkog rezonovanja nikada ne mogu odje­dnom objasniti čitavo područje prirodnih  pojava  i  zato oni izdvoje  odredenu grupu pojava i nastoje da izgrade model koji bi tu grupu opisivao. Cinecito, oni zanemaruju  ostale pojave,  te model  stoga  nece pružiti  kompletni opis stvarne situacije. Pojave koje se ne uzimaju u obzir mogu iii imati tako mali uticaj da njihova uključivanje ne bi značajnije menjalo teoriju ili se mogu izostaviti jednostavno zbog toga što nisu bile poznate u vreme kada je teorija izgradena.

Da bismo ilustrovali  ove  tvrdnje,  obratimo pažnju na jedan  od najpoznatijih  modela  u  fizici, na Njutnovu "klasičnu" mehaniku. U tom se modelu uticaji otpora vazduha iii trenje obično ne uzimaju u obzir, jer su naj­češće vrlo mali.  No,  ako se izuzmu  ovakva  izostavljanja, njutnovska je mehanika dugo vremena smatrana konačnom teorijom za opisivanje  svih  prirodnih  pojava, sve dok nisu otkrivene električne i magnetne pojave, kojima u Njutnovoj teoriji nije bilo mesta. Otkrice ovih pojava pokazalo je  da je model bio nepotpun, da se rnogao primenjivati samo na jednučograničenu  grupu  pojava, pre svega na kretanje  čvrstih tela.

lzučavati jednu ograničenu grupu pojava može ta­kođe značiti da se njihova fizička svojstva prate samo u jednom ograničenom rasponu,  što  može  predstavljati drugi razlog zbog kojeg je teorija  priblizna.  Ovaj aspekat približnosti je prilično tanan, jer nikada unapred ne znamo gde leze ograničenja  teorije.  Sarno nam  iskustvo to može reci. Tako je predstava o klasičnoj mehanici dalje nagrižena kada je fizika dvadesetog veka ukazala na njena suštinska ograničenja. Danas mi znamo da njutnovski model važi samo za objekte koji se sastoje od velikog broja atoma i samo za brzine koje su male u poredenju sa brzinom svetlosti. Kada ovaj prvi uslov nije zadovoljen, klasična mehanika mora biti zamenjena kvantnom teorijom; kada nije zadovoljen drugi uslov, mora se primeniti teorija relativiteta. To ne znači da je Njutnov model •pogrešan • ili da su kvantna teorija i te­orija relativiteta ."tačne". Svi ti modeli predstavljaju aproksimacije koje važe za jedan odredeni opseg pojava. Izvan  tog  opsega  oni  više  ne  pružaju  zadovoljavajući opis prirode i moraju se naci novi modeli koji ce zameniti stare - iii, još bolje, koji ce ih proširiti poboljšavajući aproksimaciju.

Odredivanje ograničenja datog modela često je jedan od najtezih, a ipak jedan od najvaznijih zadataka pri njegovom konstruisanju. Prema Dzefriju tuu (Geoffrey Chew), o čijoj ce "teoriji pertle" biti više reči kasnije, od suštinskog je značaja da se uvek, kad god dodemo do neke uspešne teorije iii modela zapitamo: zašto je ta teorija uspešna? koja su ograničenja modela? Na koji tačno način on predstavlja aproksimaciju? Ta pitanja ću smatra prvim korakom ka daljnjem napretku.

I istocnjacki mistici su takode potpuno svesni činje­nice da su svi verbalni opisi stvarnosti neprecizni i ne­potpuni. Neposredno iskustvo stvarnosti nadilazi oblast mišljenja i jezika, a kako je sav misticizam zasnovan na takvom neposrednom iskustvu, sve ono što se o njemu kaze moze biti samo delimitno tačno. U fizici se priblizna priroda svih iskaza kvantifikuje i napredak se posti­že time što se aproksimacije poboljšavaju kroz niz postupnih koraka. Na koji način onda istocnjatke tradicije izlaze na kraj sa problemom verbalne komunikacije?

Pre svega, mistike najviše zanima samo iskustvo stvarnosti, a ne opis tog iskustva. Oni se prema tome, najčešće ne zanimaju za analizu takvog jednog opisa, tako da se pojam jasno odredene aproksimacije nikada nije ni pojavio u istocnjatkoj misli. Ukoliko, s druge strane, istotnjatki mistici zele da saopšte svoje iskustvo, oni se suocavaju sa ograničenjima jezika. Na Istoku je razvijeno nekoliko različitih načina nošenja sa tim problemom.

Indijski misticizam, a hinduizam pogotovo, zaogrce svoje iskaze u oblik mitova, koristeći metafore i simbole, poetske slike, poredenja i alegorije. Mitski jezik je mnogo manje sputan logikom i zdravim razumom. On je pun  magije  i  paradoksalnih   situacija,  bogatih  sugestivnim slikama ali nikada precizan, te je stoga u stanju da način na koji mistici dozivljavaju stvarnost prenese mnogo bolje od činjeničkog jezika.  Prema Anandi Ku­ marasvamiju (Ananda Coomaraswamy), "mit otelovljuje onaj najblizi pristup apsolutnoj istini koji se da izraziti

retima. "17•

Bogata indijska mašta stvorila je ogroman broj bogova i boginja tijek inkarnacije i poduhvati čine teme fantastičnih priča, sabranih u epove ogromnih dimenzija. Hinduista s dubokim uvidom zna da su svi ti bogovi produkti uma, mitske slike koje predstavljaju  mnoga lica stvarnosti. S druge strane, on takode zna da te mit­ske slike nisu stvorene da bi učinile priče privlačnijima, već da su to ona suštinska sredstva kojima se prenose učenja jedne filozofije ukorenjene u mističkom iskustvu.

Kineski i japanski mistici su pronašli jedan drugačiji put za prevazilazenje problema jezika. Umesto da pa­radoksalnu prirodu stvarnosti učine pristupačnom kroz simbole i slike mita, oni često teze da je još više naglase upotrebJjavajući činjenični jezik. Tako su taoisti često koristili paradokse kako bi razotkrili nedoslednosti koje se radaju iz verbalnog opštenja i da bi pokazali njegove granice. Oni su tu tehniku preneli kineskim i japanskim budistima koji su je dalje razvili. Svoju krajnost ona je dostigla u zen budizmu sa takozvanim koanima, besmi­ slenim zaonetkama, koje mnogi učitelji zena koriste da bi preneli svoje učenje. Ti koani uspostavljaju jednu značajnu paralelu sa savremenom fizikom o kojoj ce biti reči u narednom poglavlju.

U Japanu postoji još jedan način izražavanja filo­zofskih shvatanja koji treba pomenuti. To je jedan poseban oblik izuzetno sazete poezije koju učitelji zena često koriste da bi direktno ukazali  na  ,takvost"  stvarnosti.

17 A.K.Coomaraswamy, Hi11duism and Buddhism (Philoso­ phical  Library,  Njujork,   1943), str. 33.     

Kada je jedan kaluder upitao Fuketsu EnSoa, "Kada nisu dopusteni ni govor ni cutanje, kako da prodem bez greske?" majstor je odgovorio:

Uvek se secam Kiangsua u martu, kreStanja fazana,

gomile mirisnih cvetova18•

.ovaj oblik duhovne poezije svoje savrsenstvo je dostlgao u haiku-u, klasicnom japanskom stihu od svega sedamnaest slogova, na koji je zen duboko uticao. Uvid u samu prirodu zivota do kojeg su dosli ti pesnici haikua dopire do nas cak i u prevodu:

Listovi padaju jedan na drugi

kiSa kvasi kiSu19.

. Kad .god istočnjacki  mistici  izrazavaju  svoju  spo­znaju.reci ?a - btlo uz o'!loc mitova, simbola, pesnicklh slika tj. paradoksalmh iskaza - oni su potpuno svesni ogranicenja koja namece jezik i "linearno" misljenje. Savremen fizika je došla do istog tog stanovista u pogledu svojih verbalnih modela i teorija. I oni su takode priblizni i .nuzno neprecizni. Oni odgovaraju istoenjac­kim. mitovima, simbolima  i poetskim slikama, i to je onaj nivo na kojem cu povlačiti paralele. Hindusu, na primer, kosmicki pies boga Šive prenosi istu ideju o materiji koju fizicaru prenose odredeni aspekti kvantne te­orije polja. I bog koji pleše i fizicka teorija predstavljaju produkte uma: modele koji opisuju intuicije stvarnosti svojih autora.

18 U A.W.Watts, The Way ojZe11 (Vintage Books, Njujork, 1957), str. 183. /na prevod: A.Vots, Put ze11a (Knji.tevne novine, Beograd).

19 Ibid., str. 187.