Uz adagio i čaj od mente,

sam sa sobom, u sebi, kod sebe.

Tu me spopadaju lepote uvrtanja

logike, prostora, vremena.

Duh mi kao balon zalebdi,

pa ga vrtlozi nekih lepih energija

povuku kao vetrovi kroz

zavijutke fraktala

u prostoru i vremenu.

Znam da ću sutra izaći van sebe

(stotine obaveza,

da ne skrnavim ovaj trenutak,

nabrajajući ih).

A tamo:

ne kupujem rog za sveću,

i kažem popu - pop, a bobu - bob,

tugu ne nazivam radošću,

niti muku osećam kao zdravlje.

Ovde, sam sa sobom,

u sebi, kod sebe,

brusim snovidnu logiku,

pripremajući se za Novi svet,

koji nas već nestrpljivo

čeka pred vratima.