Stari Andreja, rođen pre ko zna koliko vremena,

već mu se ni broj godina ne zna.

Doneli ga u selo sa planine, iz katuna,

jer mu došlo vreme da ga isprate,

a nepristojno je da se u modreno vreme umre u divljini.

On pokušao da se sakrije ispod drvenog stepeništa,

pronašli ga; pokušao da se bacaka i otima,

ali, nema se uoči ispraćaja snage za to.

Samo što ga uneli u sobu...

Iznad njegovog drvenog kreveta,

u sveže okrečenoj sobi,

uveličana fotografija: on pred katunom,

i parče crne trake u uglu.

Zamoli ih samo da ga na minut-dva prenesu

do klupice pred dvorištem,

zapreti da će otpuzati sam, ako treba.

Oni, već nestrpljivi, bogato seosko gazdinstvo,

posla na sve strane, a deda kao i uvek,

neke šale i neka smešna izvoljevanja,

ali, učine mu. Mada klupica već trošna,

jer jedino je on tu i sedeo, kada bi im došao u posetu,

drugi nisu imali vremena za sedenje.

Oterao ih štapom i ostao.

Tišina zabačenog seoskog puta,

sa bagremovim stablima na sinorima njiva.

Na levom zavijutku eto povorke,

na čelu visok i mršav njegov stric...

već mu je i ime zaboravio,

a možda i nije on, ali mu sliči,

sa frulom, svira, poskakuje i predvodi kolonu.

Za njim, stada u nizu, ovaca i krava.

Napred prvi jaganjci, koje je kao dečak

sam odhranio, pa se onda ređaju svi ostali,

koji su prolazili kroz njegov život.

Počne da se diže prašina od tolike stoke,

prašina koja je postajala sivkasta magla.

Imao je snage deda Andreja da ustane,

i priključi im se na začelju kolone,

iza ovaca i krava koji su bili ostali na katunu.

U oblaku oseti, mnogo lakše se diše.

Mahnuo je svojima u kući, mada je znao

da ga od magle ne vide,

ali - zna se šta je red, i kad se odlazi, i kad se dolazi.

Šaljivdžija, koji je voleo da im pomaže,

i da ih sve voli, iz senke, da ga ne vide,

i da ne znaju za to, jer bi mu bilo neprijatno.

Kolona je skretala stazom povrh neke kuće,

pa naviše, i sve više naviše...

U kući su pokušali da zatvore prozore i vrata,

da magla-prašina ne uđe unutra, ona ih preduhitrila.

Malo kašljali i bečili se, koliko da se vide.

Kada se sve razišlo i stišalo,

privuče im pažnju svetlucanje uveličane fotografije:

deda pred katunom, bez parčeta crne trake u uglu.

U sobi obojenoj u blago ljubičastu boju,

po želji Andrejine praunuke,

kožna ugaona garnitura ispod fotografije,

napred - mali tepih od ovčje kože.

Skinuli su fotografiju, ne ide ona ovde,

znali su da su se sakupili zbog nečega što je vezano

za dedu Andreja, ali nisu mogli da se sete o čemu se radi.

Jer on je sahranjen pre ko zna koliko vremena,

već mu se ni broj godina ne zna.