I pre je bilo problema kao i danas ali nepovrenja mnogo manje. Verovalo se čoveku, svojim delovanjem ulivalo poverenje drugome i međuljudski odnosi su bili zadovoljavajući. Od kuda u zadnje vreme toliko nepoverenje do ljudi? U sve i svašta se sumnja.

Ako je neko ljubazan, odmah se špekulira zašto je takav, iza toga se nešto krije hm! hm! hoće nešto, želi prevariti, treba biti oprezan....Ako je rezerviran opet nije dobro. Ako je optimističan živi u iluziji, ako je crnogled zamara....

Najslabije što može zadesiti čoveka je nepoverenje u druge. I kada se doživi nešto loše ako je neko nekoga razočarao, to nije razlog da se gubi poverenje u toga ili u sve druge. U životu se dogode raznorazna iskustva koja život diktira pod raznim okolnostima u određenom trenutku, kada čovek ne može iz bilo kog razloga normalno, racionalno razmišljati pa povuče pogrešan potez, povredi pored sebe i drugoga a sigurno nije namerno. Dogodilo mu se je nešto zašto je tako reagirao.

Poći od sebe. Mnogo puta nam je bilo žao što smo nešto učinili, možda čak i iz koristi a nikada iz razloga da bi nekoga namerno oštetili i najmanje da bi izgubio poverenje u nas.

Mnogo više je dobrih stvari koje čovek učini drugome,i na osnovu dobroga ono što je učinjeno treba graditi poverenje do čoveka. Pogrešne poteze razumeti, jer svi smo krvavi pod kožom. 

Nepoverenje je odlika ograničenosti, uskogledanja, nerazumevanja okolnosti i situacije u koju svaki čovek u životu se nađe a odbrambeni sistem mu ponekada zataji pa povuče i pogrešne poteze koji izazovu kod drugoga za ubuduće nepoverenje u takvoga. Takvi potezi se isprave kod nekoga ako mu se ukazuje poverenje i kad tad shvati da je činio grešku i želi povratiti kod ljudi veru u njega.