Ovaj paradoks je svakako jedna od posledica personalizovanog shvatanja Boga. Koje mi nikada nije "pilo vodu". (Tj. kao pomoćna konstrukcija u našem duhovnom napredovanju, do određenog nivoa, i to je od koristi, kao i sve drugo.)

Obraćamo se Bogu, kao nekom Tamo Licu, da nam pomogne. Bog se nekome javio. Opet: kako drugačije do kao Lice, koje je Tamo Negde, u Visinama.

Epikur je snagom naše ovozemaljske logike odlično ukazao na nedostatak takve koncepcije.

Ako je Bog personalizovan, kao Lice, Negde u Visinama Postojanja, onda je - Zlo van Njega. Zar On nema moć da suzbije Zlo? Zar je ono jače od Njega? S pravom se, u okviru ovakve koncepcije, pita Epikur.

Ako pojam "Boga" poistovetimo sa svekolikim Postojanjem, onda se perspektiva suštinski menja, onda vidimo da je ovaj Epikurov paradoks izrastao na pogrešnim osnovama. Nije Zlo negde van Boga, pa on treba da se bori i suzbija ga, NEGO JE ONO U OKVIRU NJEGA, U OKVIRU NJEGOVOG TELA, KAO ŠTO SMO SVI MI, DOBRI I ZLI, U OKVIRU TELA BOGA.

Na određenom stadijumu razvoja svesti čovečanstva: konstrukcija Zla koje je, kao samostalno postojeće, suprotstavljeno Bogu, bila je neophodna. Od teozofa intenzivnije u čovečanstvo silazi koncepcija o SVRHOVITOSTI ZLA. Dakle, i Zlo je u okviru Tela Boga, ko bi drugi, dakle, stvorio i Zlo, a ono svakako ne bi ni bilo stvoreno, da nema određenu funkciju.

Iza personalizovanog shvatanja Boga uglavnom stoji predstava o Izvoru iz kojeg je poteklo svekoliko Postojanje, ili o - Božjoj Glavi, kao što stoji u nekim tekstovima. Tek sa tom "dopunom" personalizovano shvatanje Boga dobija neku dublju logiku: Bog (ili: Beskonačni Kreator) je sve što Postoji, i mi, i Zlo - delovi smo Tela Boga, a - mi se obraćamo u svojim molitvama - Izvoru ili Božjoj Glavi.

Kao i u svemu drugom, svako ima prava da veruje u svoju kosmološku koncepciju, da mu ona bude oslonac u duhovnim težnjama.

Ali, to ne znači da i ovde ne treba da se suočavamo sa mnoštvom ovoja iluzija, koje smo si sami, kao čovečanstvo, nabacivali na svoje predstave, kroz istoriju.