Da li nam tekst molitve, sam po sebi, deluje,

sam po sebi izaziva posebno stanje svesti?

Može li se takvo stanje izazvati i ako se

molitva čita mehanički, bez da postignemo,

da nas preplave reči i sadržaj molitve?

Ostaje na svakome, naravno, da proveri,

da se uveri, ako mu je ta spoznaja bitna.

Iz iskustva i po svojoj proceni, rekao bih:

suština je u zalaženju u molitveno stanje,

u posebno stanje svesti, koje može biti -

izazvano tekstom-molitvom, a i ne mora.

Ko u tome uspeva, ispunjava ovu praksu,

u pravom smislu, ko ne uspeva, ni efekte,

svakako, ne postiže. Takođe, pitanje je:

koliko ko je u odnosu prema molitvi,

kao i prema svim drugim religioznim -

formama, pitanjima, postupcima -

blizak stavovima i vrednostima koji

postoje u kolektvinoj svesti, u kojoj je.

Ako je blizak, sam njegov pristup tekstu,

molitve, ili bilo kojem drugom, vezanom

za religiju kojoj pripada, izaziva u njemu -

neku vrstu izmenjenog stanja svesti, ili -

drugačijeg stanja od onoga u svakodnevici.

Takav može tekst molitve i da ne razume,

a da on izaziva u njemu molitveno stanje.

Ko je neopterećen kolektivnim stavovima,

ko otvorena uma i svesti pristupa svemu,

pa i molitvama, svakako neće biti zapahnut

tekstom molitve, samim po sebi, već će,

preko teksta, tek zalaziti, ulagati napor,

da zađe u pravo, posebno molitveno stanje.

 

Ako tekst molitve ne uvodi sam po sebi,

u posebno stanje svesti, to znači, zar ne,

da nam nije neophodna molitva, da bismo -

zalazili u takvo stanje svesti, odnosno,

da nam u tu svrhu može podjednako dobro

poslužiti i bilo koji drugi tekst, sa opisom,

nečeg pozitivnog, sa opisom usmeravanja

pažnje ka Bogu, ili nekom Uzvišenom Biću,

sa opisom samog uzvišenijeg stanja svesti.