Doslovno, dosledno, stalno ponavljanje

jednog te istog sadržaja, i najzanimljivijeg,

okreni-obrni, nikako ne može da izazove,

nikakav drugi efekat do - samu dosadu,

dakle, nikako drugačije da deluje, do kao:

dosada i psihološki pritisak, naravno.

 

Zavisi to, podrazumeva se, od nekih

faktora, ne deluje to kod svih baš isto,

i kod svih baš na isti način, a zavisi od:

stanja duha ili svesti, od sklonosti ka -

kreativnosti, preduzimljivosti, duha i tela...

Ko je zatvorio svoj duh, sasvim, za promene,

za dinamiku promena, za kretanja -

svakodnevno ponavljanje jednog te istog,

sadržaja, i neće doživljavati kao posebno

psihološki teško; čiji duh je vazda okrenut

kreativnosti i produbljivanju spoznaja,

nikako ne može takva ponavljanja da doživi,

kao prijatna, podsticajna, uzvisujuća.

 

Jer, zađimo malo dublje, u sam fenomen...!

Čiji duh i svest opstaju na jednoj te istoj ideji,

danima i godinama, ponavljanje iste forme,

kojom je ta ideja iskazana, prihvatljivo je,

jer mu je prihvatljiva sama ideja; ko je duha,

dinamičkog, otkrivalačkog, razvojnog,

doživljavaće prisiljenost na ponavljanje -

kao nabačene rešetke kaveza umu i duhu.

 

"Neka bude Volja Tvoja, kako na Zemlji,

tako i na Nebu" - u jednoj varijanti može

da se doživljava sasvim neodređeno,

kao formalni religiozni stav koji se uvažava,

ali se u realnom životu tera i tera po svome,

totalno suprotno stalno ponavljanom stavu.

 

Može da se shvata kao realno delatni stav,

pri čemu čovek sebe vidi kao mašinu ili zombija,

kojim upravlja neka neodređena Božja Volja,

i pri čemu je to poželjnije da čovek svoje -

volju i samostalno delanje i odlučivanje,

nastoji da sasvim redukuje ili isključi.

 

A može da se doživljava kao zadato rečno

korito, koje ima dozvoljene koridore-obale

sopstvene volje, svojevoljnog delanja,

odlučivanja, sticanja iskustava na osnovu

svega toga, i onda, takvome, ova formula

mora da hramlje, jer ne ističe i vrlo važan,

drugi deo, drugi aspekt - ličnu, slobodnu volju.

 

Kako da onda priklonjen bude molitvi, neko,

kada ona može da sadrži neki stari, prastari

duhovni stav ili princip, koji je taj neko,

u svom duhovnom rastu davno prerastao?

Da on čita, tek da bi čitao i ispunjavao ritual,

da stalno ponavlja stav sa kojim u duši nije -

saglasan, koji mu, onda, efekat takve prakse?

 

Ili, raskorak između nekog stava iz molitve

i realnog stava i delanja onoga ko je čita:

"hleb naš nasušni daj nam danas"; u redu,

za onoga ko zaista ume da brine samo za -

optimalne životne uslove, ko je nadišao

jagmu za sticanjem svega i svačega,

potrebnog i nepotrebnog, za gomilanjem.

 

Ali, šta sa onim ko to čita, a sticanje i stvari,

koje gomila, upile mu i duh i dušu, i on,

više, sasvim nije u sebi, on je u stvarima,

u novcu...? Je li čak elementarno moralno

ispravno da takav čita i ponavlja nešto,

što znači sasvim drugo od onoga što sam -

živi, po čemu deluje; on bi morao, svakako,

da preinači te reči, da bi njegovo čitanje

bilo elementarno iskreno: "Što više novca,

i metarijalnih dobara daj mi danas, i daj,

što pre, jer život prolazi, drugi me prestižu...!"