NAŠA TAJNA

O tebi neću govoriti ljudima. Neću im reci da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, žedji, umora, ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo; niti srce naše da li nas je radi nas ili radi drugih kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad oči naše često spajao u sazvezđe žedno; ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude - ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život ili od smrti strah spajao nase ruke; ni da li zvuke smeha voleli smo više od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, šta je moglo, ni da li je moglo nešto, da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek; ni da li je otrov ili lek ovo sto je došlo onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa u meni večito: da li opija toplo kao šume naše s proleća; ili tiha i tužna ćuti u meni rečito. O, nikome neću reći da li se radosna ili boleća pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane odemo ona i ja tamo gde istom svetlošću sja i zora i noć i dan; tamo gde su podjednako tople i sreća i bol živa; tamo gde je od istog večnog tkiva i čovek i njegov san.

Desanka Maksimović