Te  večeri pustih  žaluzine  širom otvorene.  Unatoč hladnoći, prijao mi je pogled  na zvijezde,  drago mi je bilo  njihovo društvo, mir,  njihov lagani treptaj... 

Zaspah s njima  blaženim snom. Sanjah svoje dijete.

I  onda je počelo.  

Osjetih  nečije  prisustvo,   nelagodu,..užas. Pojaviše se  stvorovi koje više ni opisati neznam. Crni, ružni, odvratni.  Mnoštvo njih.

Uhvati me  strah,  ogroman strah,... panika.  Ne sjećam se da sam ikad u životu  bila toliko prestrašena .

Napad. Htjeli su nam nauditi,   znala  sam.

Sve se  desilo u par sekundi.

Uhvatih svoje dijete za obje ruke i  počesmo moliti   „ Oče naš “.  Obje.   Glasno.

Zloće    nestadoše u trenu...

Skočih s kreveta. Srce mi je luđački lupalo, ... nisam mogla vjerovati što mi se desilo ... 

Otišli su,   otjerale sam ih molitvom ! „ OČE  NAŠ “ ih je potjerao.

Pogledah na prozor, a ono... mjesec  pun,  ogroman.....

Čitah svojevremeno o entitetima što žive na njemu. Sada ih i upoznah.

Svjesno sam se borila s njima...spavajuć..., ONO u meni je znalo kako.

Prošlo je neko vrijeme od tog doba, a ja si odonda,  svake pune mjesečine ,  ipak zatvorim škure.  Za svaki slučaj.

 

Ne dam im više gušta.