"Vidi moj Otac na Nebesima!", uzviknuo je negde,

u nekom Jevađelju, Isus*. I svako bi isto, ponosno,

na njegovom mestu. Ali, ostavi nam da se zapitamo:

ako vidi NJEGOV Otac, ko je, onda, NAŠ Otac,

ne kreira li nas isti Otac, ako je isti, sve što Postoji,**

onda on nije nešto više Isusov Otac, nego naš,

pa zašto Isus na svakom koraku naglašavaše:

"MOJ Otac"? Da li se on stideo nas, svoje braće,

ili je hteo da naglasi, kako je dostojniji sin Oca?

Valjda su Ocu sva deca podjednako vredna, jer -

sva su njegova; ima dece koja su jača, naprednija,

koja su iskusnija, te - bliža po svojoj poziciji Ocu,

ima onih koja su tek u povoju, koja su zaostalija,

ali, svejedno, to ne isključuje našu zdravu dilemu.

Što bi značilo, valjda, da bi lepše zvučalo, da Isus,

tada, davno, naglašavaše: "...NAŠ Otac na Nebesima!"

 

* I slično:

Matej,

16, 17: Nato Isus reče njemu: "Blago tebi, Šimune, sine Jonin, jer ti to ne objavi tijelo i krv, nego Otac moj, koji je na nebesima.

15, 13: On (Isus) im odgovori: "Svaki nasad koji ne posadi Otac moj nebeski iskorijenit će se."

 **Kreirao