Imam komšinicu koja je predivna. Zaposlena je,  dobrodušna žena, iz maloga mjesta u Bosni i Hercegovini, i premda je već više od trideset godina u gradu, još uvijek je zadržala izgovor, navike, tradiciju....A draga mi je jer je kod nje dobro-dobro, laž-laž, istina-istina...nema uvijanja, filozofiranja, bespotrebnog pametovanja...Voli da jede, nije opterećena izgledom, stalno nešto kuha, pravi, jede, jede, jede....budi se po noći da bi nešto „čalabrcnula“...., pa ipak nije predebela.

A na nju me je potsjetila Ljubica sa macom, Maja, te Ivana sa komentarima....

Zbog čega? Evo:

Hani (to je moje ime za nju od milja) ima unuku koja jako voli mačke i čiji roditelji ne dozvoljavaju mačku ni u  dvorište. Tako joj Hani, kada dođe, dozvoli da u stan unese mače, te ga kupaju, hrane Whiskasom, češljaju ga, njeguju, igraju se sa njime....

Vođena tim svojim mentalitetom, utrči mi u stan jedno večer, i poviče sa vrata:

-         Da znaš samo šta sam uradila?

Počnem se smijati unaprijed, znajući da je nešto „u njenom stilu“....

-         Noćas sam ti se probudila oko dva sata, gladna. Sjednem ti lijepo na krevet, ne palim svjetlo, i rukom počnem tražiti po stolu bananu ili jabuku. Vidim ima kesica neka, šuška mi pod rukama. Uzmem ja tu kesu pojedem, dobro je. Sjedi Hani i jede li jede. Napijem se vode i nastavim spavati.

Ja se i dalje smijem....

-         Zvoni mi sat ujutru.....dignem se pogledam na sto stoji ona mačija hrana, prazna.....sve sam pojela......., smije se i ona......

-         Hani...tebi ću od sada za rođendan samo poklanjati Whiskas......