Iz sna me probudilo neko lupkanje. Otrčala sam do prozora i, po običaju, naslonila nos. Netko je na plaži. Juriiim…

 

   Rea, dzorko, Elyca i alius… dovršavaju splav.

 

   „A kamo ćete vi?“

   „Via Punat!“, reče Rea.

   „A i ja bih s vama. Tamo još nisam nikad bila.“, prozborim molećivo.

   „Aj, 'ko ti brani!“, reče Rea. „Drži veslo! Krećemo!“

 

   I zaplovili mi… mirnim morem prema Puntu. Malo mi je isprva bilo čudno… kao da sam se malčice pobojala kako ćemo doći do tamo kad nemamo ni kompas i, mislim se, šta mi sad padne na pamet igrat' se Robinzona… al' dzorko se nasmiješio i ja sam bila potpuno sigurna da za nas nema zime jer je dzorko, što je opće poznato, hodajuća enciklopedija. On sigurno zna orijentaciju i po Suncu i po zvijezdama… a upravo je maločas izumio prirodni stroj za desalinizaciju mora tako da nećemo bit' ni žedni… Alius je zamotala par sendviča… znači, ni gladni. Ma, super! A i Rea je tu, a ona do Punta zna doć' zatvorenih očiju… iz bilo kojeg smjera. „Nema zime!“, rekoh i svi me začuđeno pogledaju jer, iako je bilo jutro, da imamo termometar, izmjerio bi barem 25 stupnjeva.

 

   Kad smo prolazili mimo Splita, Elyca je počela grintat' da bi ona na rivu na kavu. Ja sam joj tad pokazala kartoline našeg odredišta i počela joj pjevati dalmatinske klapske pjesme pa se malo smirila. Veslali smo, svatko po malo i začas se stvorili na Puntu.

 

   „Gle! Tu je bio vez za moju barku Sirius!“, rekla je Rea pa nam je pokazala šljunčane plaže, maslinike i vinograde u kamenu, provela nas malim kalama, a mi smo začuđeno gledali i uživali. Dzorko se prisjećao svakog kutka kojim je ovuda trčkarao kao dječačić. Ma, baš nam je bilo sjajno. Prošli smo kraj konobe Maslina. Elyca je uključila grintanje pa smo dobili besplatan objed. To vam je zakon grintanja! Ponekad dobro dođe.  

 

   I onda natrag. Rea nas je vozila svojom novom, većom barkom. Baš smo guštali jureći po valovima. Fino sam se izvrnila na provu i zurila u nebo. Gle, dva oblaka u obliku srca!