Često sam ti dolazio s molbom da mi pomogneš oko stana,oko plaćanja telefona i drugih računa,još češće sam ti dolazio na razgovor o svojim mukama s ljudima i sa smislom života.

Katkada si bila strpljiva,katkada nestrpljiva,ponekad veledušna,a tu i tamo gluha za moj vapaj,presvučen u psovku.

Zašto nikada nisi vidjela Mene u svim tim iskanjima i stanjima? Zašto si samo vidjela ljude,kojima treba Moja pomoć preko tebe,kao preko zastupnika? Zašto nisi prepoznala moj krik za tvojom ljubavlju, za golim i bezuvjetnim davanjem sebe?

Zašto me vidiš samo u nekima,zašto ne u svima? Ja sam tako često bez dinara u džepu i bez nade u srcu i bez reda u glavi. Tako često tumaram kroz tromu maglu,kojom se viju ulice pognutih glava i negostoljubive utuljene kuće.

Ja te eto,često opominjem da Me ne puštaš sama na obalu kanala ili uz rub tračnica. Ja često psujem sama Sebe, da ne bih tebe opsovao.

A ti u takvoj beskućnoj duši nikada ne vidiš Mene.

V. Krmpotić