III

TEHNIKA  RAZLIKOVANJA  IZMEĐU  JA  I FIGURA NESVESNOG

Zapravo bih bio dužan da čitaocu pružim iscrpan primer specifične delatnosti Animusa i Anime. Na žalost ti materijali su tako obimni a pored toga zah- tevaju mnoštvo objašnjenja simbola, tako da jedno takvo izlaganje nisam bio u stanju da unesem u ok­ vire ovog spisa. Neke od ovih produkata, zajedno sa svim njihovim simboličnim vezama, publikovao sam kao posebno delo,1 na koje moram uputiti čitaoca. Tamo, svakako, nema ni pomena o Animi, pošto mi je ova funkcija tada bila još nepoznata. Ali kada pa­ cijentkinju posavetujem da  se priseti nesvesnih  sa­ držaja, ona će produkovati slične fantazije. Muška viteška figura, koja skoro nikada ne nedostaje, je Animus. (A. niz fantastičnih doživljaja demonstrira postupni preobražaj i razlaganje autonomnog komp­ leksa.

Ovaj preobražaj je svrha borbe sa nesvesnim. Ako ne usledi preobražaj, onda nesvesno ima nesma­ njeni uslovni uticaj i u datom slučaju će se zadržati i održavati neurotski simptomi uprkos svoj analizi i svem razumevanjui ili će se zadržati prisilan prenos, što je isto tolikoTose kao i neuroza. U takvim sluča­ jevima  očigledno  da  nikakva  sugestija,  dobra  volja

1 Wandlungen und Symbole der Libido, 1912. Novo iz­ danje: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5.

niti čisto reduktivno razumevanje nisu pomogli da se uništi moć nesvesnog. Time nije rečeno — što bih ponovo jasno želeo da podvučem — da sve psihote­ rapijske metode uzete zajedno ništa ne vrede. Hteo bih samo da naglasim činjenicu da nema mali broj slučajeva gde lekar mora da se odluči da se temeljno pozabavi sa nesvesnim, zapravo da se pripremi na borbu sa nesvesnim. To je naravno nešto drugo nego tumačenje. U ovom poslednjem slučaju se pretpo­ stavlja da lekar već unapred zna, pošto može da tu­ mači. U prvom slučaju, međutim, — u slučaju borbe

— radi se o nečemu drugom nego što je tumačenje: radi se o izazivanju nesvesnih zbivanja, koja nailaze u svest u obliku fantazija.  Covek može pokušati da tumači  ove  fantazije.  U  mnogim  slučajevima  može biti veoma važno da pacijent naslućuje značaj  izne- tih fantazija. Ali od odlučujućeg je značaja da paci­ jent potpuno doživi fantazije i da ih takođe i razume, ukoliko intelektualno razumevanje spada u totalnost doživljaja. Ali razumevanju ne bih dao prednost. Na­ ravno da lekar mora da u razumevanju pomogne pa­ cijentu, ali on neće i ne može sve razumeti, tako da se,  ako je  ikako moguće,  treba čuvati od  veštačkog tumačenja. Jer suština u prvoj liniji i nije tumačenje i razumevanje fantazija, već mnogo pre njihovo do­ življavanje.  Alfred  Kubin  (Alfred  Kubin)  dao  je  u svojoj  knjizi:  Die  andere  Seite2      (Druga  strana)  vrlo dobar prikaz nesvesnog, tj. on je opisao ono što je ne­ svesno  doživeo  umetnik  u  njemu.  To  je  umetnički doživljaj,  koji  je  u  smislu  ljudskog  doživljavanja nepotpun.  Preporučio  bih svakome  ko  se  interesuje za ova pitanja da pažljivo pročita ovu knjigu. Tu će otkriti  ovu  nepotpunost — viđeno  je  i  doživljeno  u- metnički, ali ne ljudski. Bod »ljudskim«  doživljajem podrazumevam  da ličnost autora  nije samo pasivno uključena u viziju, već da sa punom svešću reaguje i dejstvuje u susretu sa figurama vizije. Istu kritiku bih uputio autorki fantazija u mojoj gore pomenutoj knjizi;  i  ona se  prema  fantazijama  koje  se  javljaju

*   Miinchen,   1908.

iz nesvesnog postavlja samo perceptivno, u najboljem slučaju pasivno trpeljivo. Stvarna borba sa nesve- snim zahteva svesno stanovište suprotstavljeno nesve­ snom.

Sta pod ovim mislim pokušaću da razjasnim na jednom primeru. Jedan moj pacijent imao je sledeću fantaziju: »On vidi kako njegova verenica trči ulicom prema reci.  Zima je i reka je zaleđena.  Ona nailazi na led,  a on je sledi.  Ona daleko izmiče  a  tamo je led ispucao;  otvara se tamna pukotina i on se plaši da bi ona mogla da propadne. I stvarno ona nestaje u rascepu između santi, dok on tužno gleda za njom.« U  ovom  odlomku iz jedne  veće  celine  jasno  se može  prepoznati  stav  svesti  —  on  je  perceptivan  i trpeljiv, tj. slika fantazije se samo vidi i oseća, ona je  tako  reći  dvodimenzionalna,  pošto  on  sam  ima nedovoljno udela u svemu tome, fantazija ostaje samo slika koja je, doduše, očigledna i pobuđuje osećanja, ali ipak nestvarna poput sna. [Ova nestvarnost se za­ sniva na tome što on sam ništa ne stvara,  u svemu tome nije  aktivanJDa je  ova fantazija  stvarnost,  on se ne bi kolebao da spreči verenicu u izvođenju nje­ nog samoubistva.  Lako  bi mogao  da  je npr.  uhvati i fizički spreči da sa leda skoči u vodu. Kada bi se u stvarnosti ponašao onako kako se ponašao u fantaziji, to bi značilo da je očigledno oduzet, bilo zbog straha, bilo zbog nesvesne pomisli da on zapravo ne bi imao ništa protiv ako bi ona izvršila samoubistvo.  Činje­ nica  da se u fantaziji ponaša pasivno je samo izraz njegovog odnosa prema aktivnosti nesvesnog uopšte

—    on je fasciniran  i  omamljen  nesvesnim.  U stvar­ nosti on pati od svih mogućih depresivnih predstava i ubeđenja da nije sposoban ni za šta, da je beznade- žno nasledno opterećen, da njegov mozak degeneriše itd.  Ova negativna osećanja su dobrim delom auto­ sugestije,  koje  prima  bez  diskusije.  On  ih,  doduše, može intelektualno sasvim da razume i proceni nji­ hovu  nevažnost.  Ali  pored  ovog postoje  i  osećanja. Ona  su  intelektualno  neuhvatljiva,  pošto  se  ne  za­ snivaju na intelektualnoj  ili racionalnoj  osnovi, već na  nesvesnom,  iracionalnom   životu   fantazija,   koje

nisu pristupačne svesnoj kritici. U takvim slučajevi­ ma nesvesnom se mora pružiti prilika da produkuje svoje fantazije; prethodni odlomak je samo jedan ta­ kav produkt  nesvesne delatnosti fantazije. Kako se radi o psihogenoj depresiji, njegova depresija se u- pravo zasniva na ovakvim fantazijama, čijeg posto­ janja on uopšte nije bio svestan. Kod prave melan­ kolije, teškog zamora, trovanja, itd., slučaj je bio obrnut: poštp je pacijent depresivan, on ima takve fantazije. U slučaju psihogene depresije, naprotiv, on je deprimiran jer ima takve fantazije. Moj pacijent je pametan mlad čovek, koji je putem duže analize intelektualno obavešten o kauzalnosti njegove neu­ roze. Ali intelektualno razumevanje nije promenilo ništa na njegovoj depresiji. U ovakvom slučaju lekar ne treba da se nekorisno trudi oko daljeg produblja- vanja kauzalnosti slučaja, jer, ako uopšte ništa ne ko­ risti više ili manje dalekosežno razumevanje, onda sigurno da neće koristiti ni otkriće nekog novog kau­ zalnog delića. V ovom slučaju nesvesno  jednostavno ima nesavladivu prevagu, tj. ono raspolaže atraktiv­ nom snagom koja je u stanju da oduzme svaku vred­ nost svesnim sadržajima, drugim recima da libido po­ vuče iz svesnog sveta i na taj način da proizvede »de­ presiju«, »abaissment du niveau mental« (Žane — Janef). Ali u ovom slučaju moramo, shodno zakonu o energiji, očekivati gomilanje vrednosti (=libido,) u nesvesnom.

Libido se ne može drugačije shvatiti do u odre­ đenom obliku, tj. libido je identičan sa slikama fan­ tazije. Libido možemo ponovo osloboditi iz nesvesnog samo na taj način što ćemo privoditi njemu odgova­ rajuće slike fantazije. Stoga u ovakvom slučaju ne­ svesnom dajemo prilike da svoje fantazije dovede do površine. Na ovaj način nastao je prethodno opisani odlomak. To je deo iz duge serije slika fantazije ve ­ likog bogatstva, koje odgovara onom energetskom iz ­ nosu koji je izgubila svest i njeni sadržaji. Svesni svet pacijenta je postao hladan, prazan i siv, nasuprot tome nesvesno je žihavno, moćno i bogato. Karakte­ ristično je za bivstvo nesvesne psihe da je dovoljna

samoj sebi i da ne poznaje ljudske obzire. Ono što je jednom zapalo u nesvesno tu će se i zadržati, bez ob ­ zira da li svest zbog toga pati ili ne. Svest može da umre od gladi i da se smrzne, dok u nesvesnom buja i cveta.

Bar tako u prvom momentu izgleda. Ali ako is­ tražujemo nešto dublje, onda nalazimo da ova ljud­ ska bezbrižnost nesvesnog ima određenu svrhu i cilj. Ima psihičkih ciljeva koji se nalaze s onu stranu sve- snih ciljeva, pa im se čak mogu neprijateljski suprot­ stavljati. Neprijateljsko ili bezobzirno ponašanje ne ­ svesnog prema svesti nalazimo samo tamo gde svest ima pogrešan i nametljiv stav.

Svesni stav mog pacijenta je toliko jednostrano intelektualan i racionalan, da se sama priroda u nje ­ mu buni i uništava njegov celokupni svet vrednosti. On sam sebe ne može načiniti neintelektualnim i oslo­ niti se na neku drugu funkciju, npr. osećanja; sasvim jednostavno zbog toga što ih ne poseduje. Njih po ­ seduje nesvesno. Zbog toga nam nije preostalo ništa drugo do da donekle nesvesnom prepustimo vodstvo i da mu damo mogućnost da u obliku fantazija po ­ stane sadržaj svesti. Pacijent se ranije grčevito držao svog intelektualnog sveta i mudrovanjem se  branio od onoga što je smatrao bolešću. Sada pak treba da joj se preda i ako ga uhvati depresija, ne sme sebe u cilju zaborava da prisiljava na neki rad ili nešto slič­ no, već mora da prihvati svoju depresiju i da njoj u neku ruku prepusti reč.

To je upravo suprotno od prepuštanja nekoj ćudi, što je tako karakteristično za neurozu: to nije slabost niti kolebljivo popuštanje, već težak rad koji se sa ­ stoji u tome da  čovek, uprkos primamljivosti ćudi, zadržava svoju objektivnost i od ćudi stvara svoj ob­ jekt, umesto da joj dozvoli da bude dominantni sub­ jekt. On mora pokušati da dopusti da mu njegovo raspoloženje govori; njegova ćudljivost mora mu reći kako ona izgleda i u kakvoj fantastičnoj analogiji bi se dala izraziti.

Gore pomenuti odlomak fantazije je deo vizu- alizovane ćudi.  Da nije smogao  da bude objektivan prema sopstvenoj ćudi, on bi umesto maštanih slika imao samo parališuće osećanje da ide sve do đavola, da je neizlečiv itd. Ali pošto je svojoj ćudljivosti dao prilike da samu sebe izrazi u slici, njemu je uspelo da bar mali iznos libida, kroz nesvesnu snagu uobli- čavanja pretvori u obliku slike u svesni sadržaj i time da ga oduzme nesvesnom.

Ali ovaj pokušaj je nedovoljan, pošto se poželjno potpuno doživljavanje fantazije ne sastoji samo u pbsmatranju i trpljenju, već i u aktivnom učestvo­ vanju. Pacijent bi udovoljio  ovom  zahtevu  kada  bi se i u fantaziji ponašao onako kako bi se nesumnjivo ponašao u stvarnosti. On nikada ne bi pasivno po- smatrao kako se davi njegova verenica, već bi prisko­ čio i sprečio je u njenoj nameri. To bi moralo da se desi i u fantaziji. Ako bi mu uspelo da se i u fan­ taziji ponaša onako kako se ponaša u sličnoj, stvarnoj situaciji, onda bi time dokazao da fantaziju uzima ozbiljno, tj. da nesvesnom pridaje bezuslovnu  vred­ nost realnosti. Time bi pobedio svoje jednostrano in­ telektualno gledište i na taj način indirektno uvažio iracionalno  gledište  nesvesnog.

To bi bio poželjni potpuni doživljaj  nesvesnog. Ali ne sme se potceniti šta  to  znači  u  stvarnosti: moj realni svet je ugrožen fantastičnom irealnošću. Skoro je nesavladivo teško i za  trenutak  zaboraviti da je sve to ipak samo fantazija, imaginativan pro­ dukt koji izgleda apsolutno hotimičan i iskombino- van. Kako bi se tako nešto  oglasilo  za  »realno«  pa čak i uzelo ozbiljno?

Sigurno  da  se  od  nas  neće  očekivati  da  veru- jemo  u  neku  vrstu  dvostrukog  života,  tim  što  smo ovde   skromni  prosečni   građani   a  tamo  doživlja­ vamo   neočekivane   pustolovine   i   vršimo   junačka dela.  Drugim  recima  mi  ne  smemo  da  korircretizu- jemo  našu  maštuj Čovek  međutim  ima  veliku  sklo­ nost da ovo čini  tako  da  sva  odbojnost prema fan­ taziji  i  sve  kritičko   omalovažavanje  nesvesnog  u najdubljoj   osnovi   odgovara   samo   strahu   od   ove sklonosti. Oboje,  konkretizacija  i  strah  od  toga  su primitivno  sujeverje  —  u  još  živom  obliku  —  kod

takozvanih prosvećenih, obrazovanih ljudi. U svom građanskom životu  neko  je  obućar,  ali  u  svojoj sekti on uživa poštovanje arhanđela, ili je neko u vidljivom svetu sitan trgovac, ali kod slobodnih zi­ dara mračna  veljčina; ili preko dana  sedi u kance­ lariji, uveče je. u  izdvojenom društvu reinkarnacija Julija Cezara; kao čovek pogrešiv, ali u svojoj  ča­ snoj dužnosti nepogrešan — to su konkretizacije koje ne spadaju ovamo.

Nasuprot ovome naučni kredo našeg vremena razvio je sujevernu  fobiju  od  fantazije.  Ali  stvarno je ono što stvara, dejstvu je. Fantazije nesvesnog stvaraju, dejstvuju — u odnosu na to nije dozvo­ ljena nikakva sumnja. I najpametniji filozof  može biti bespomoćna žrtva krajnje glupave agorafobije. Naša famozna naučna realnost ni najmanje nas ne Čuva od takozvane irealnosti nesvesnog. Nešto de - luje iza koprene fantastičnih slika, nezavisno od toga da li to nešto  nazivamo  dobrim  ili  lošim  imenom. To je nešto stvarno, zbog čega se i njegove životne manifestacije moraju uzeti ozbiljno. Ali čovek prvo mora da savlada tendenciju konkretizacije, drugim recima, fantazije se ne smeju uzeti doslovno čim se postavi pitanje tumačenja. Dok smo obuhvaćeni do­ življavanjem fantazija, treba*~ih doslovno uzeti. Ali kada hoćemo da ih razumemo, tada ne smemo privid, maštanu sliku, smatrati i  onim  dejstvujućim  što  je iza nje. jPrivid nije sama stvar, već samo izraz.

Moj pacijent, dakle, ne  doživljava scenu samo- ubistva »na drugom nivou« (ali inače konkretno kao stvarno samoubistvo), već on doživljava nešto stvar­ no, što izgleda kao samoubistvo. Obe »stvarnosti« koje stoje jedna nasuprot druge, svet svesti i svet nesvesnog, ne otimaju se o položaj, ali se međusobno relativiziraju.jDa je stvarnost nesvesnog relativna, to neće svakako izazvati neki žešći otpor, međutim, ma­ nje tolerantno će se podneti dovođenje u sumnju realnosti svesnog sveta, i A ipak obe »stvarnosti« su psihički doživljaj, psihički privid na nesaznajnim tamnim osnovama,; Kritičkom posmatranju ne ostaje ništa od apsolutne realnosti.

O suštinskom i apsolutno postojećem ne znamo ništa. Ali mi  doživljavamo različita dejstva, putem čula  od  »spolja«,  preko  fantazije  »iznutra«.   Kao što nikada nećemo  tvrditi da  zelena boja postoji za sebe i po sebi,  tako  nam  isto  neće  pasti  na  pamet da neki maštani doživljaj shvatimo kao nešto po sebi i za sebe postojeće a time i kao nešto doslovce pri­ hvatljivo. JTo^ je izraz, izgled, stavljen za nešto ne­ poznato, ali stvarnog Pomenuti odlomak fantazije vremenski se poklapa sa talasom depresije i razo­ čaranja, i fantazija izražava ovo zbivanje. Pacijent stvarno ima verenicu. Za njega ona predstavlja je ­ dinu emocionalnu sponu sa svetom. Njena smrt predstavljala bi kraj njegove veze sa svetom. Ovaj aspekt bio bi krajnje beznadežan. Njegova verenica je, međutim, i simbol za njegovu Animu, tj. za nje­ govu vezu sa nesvesnim. Stoga fantazija istovre­ meno izražava činjenicu da se njegova Anima, ne­ ometana od  njega, ponovo gubi u nesvesnom. Ovaj aspekt pokazuje da je njegova ćud opet jača od njega. Ona se baca a on pasivno posmatra. On bi mogao da priskoči i zadrži Animu.

Ovom drugom aspektu dajem prednost, pošto je pacijent introvertan, čiji je odnos prema životu regu- lisan unutrašnjim činjenicama. Kada bi bio ekstro- vertan, morao bih dati  prevagu prvom  aspektu,  jer je za ekstrovertnog život u prvoj liniji regulisan od­ nosom prema ljudima. On bi mogao zbog čiste ćudi da odbaci verenicu, a time i samog sebe, dok je in­ trovertni najviše oštećen ako odbaci svoju vezu sa Animom, tj. sa unutrašnjim objektom.

Dakle, fantazija mog pacijenta jasno pokazuje negativna kretanja nesvesnog, tj. tendenciju odvra­ ćanja od spoljnog sveta, koja protiče tako  ener­ gično da sa sobom  odvlači  i  libido  svesti  i  ovu  na taj način ispražnjava. Pomoću privođenja u svest fantazije ovo se sprečava da protiče nesvesno. Kada bi pacijent (na gore opisani način) nešto aktivno preduzeo, onda bi osvojio čak i libido koji se pojav­ ljuje u fantaziji i na taj način stekao nešto jači uticaj na nesvesno.

Neprekidno privođenje u svest inače nesvesnih fantazija sa aktivnim učešćem u maštanim zbivanji­ ma, što sam video u velikom broju slučajeva, ima za posledicu da se, prvo, svest širi pošto se bezbroj ne­ svesnih sadržaj a" privodi u svest, drugo, da se poste­ peno razgrađuje dominantni uticaj nesvesnog i da, treće, dolazi do promene ličnosti.

Promena ličnosti naravno da nije promena u prvobitnoj nereditarnoj nastrojenosti, već promena opšteg stava. Ona jasna razgraničenja i opozicije između svesnog i nesvesnog, koja   se  tako   jasno vide kod konfliktnih, neurotskih priroda, skoro uvek se zasnivaju na znatnoj jednostranosti svesnog stava, koji daje apsolutnu prednost jednoj ili dvema funk­ cijama, čime se druge nepravedno potiskuju u poza­ dinu. Pomoću privođenja u svest i doživljavanja fan­ tazija asimiluju se u svesti nesvesne i manje vredne funkcije — proces koji naravno ne protiče bez dub­ ljeg uticaj a na svesni stav.

Pre svega bih želeo da raspravim pitanje kakve vrste je ova promena ličnosti, pri čemu bih samo istakao činjenicu da dolazi do bitne promene. Ovu promenu, koja se postiže u borbi sa nesvesnim, označio sam kao transcendentnu funkciju. Ova čud­ novata sposobnost preobražavan ja, izražena u trans- cendentnoj funkciji, glavni je predmet alhemističke filozofije kasnog srednjeg veka, u kojoj je izražena kroz poznatu alhemističku simboliku. Zilberer (Sil- berer) je u svom značajnom delu3 iscrpno ukazao na psihološku sadržinu alhemije. Bila bi, naravno, ne­ oprostiva zabluda kada bi se, prema opšte primljenom shvatanju, »alhemijski« duhovni pokret sveo na re­ torte i peći za topljenje. Sigurno ovaj ima i tu stranu, naime, tapkajuće početke egzaktne hernije. Ali  ona ima psihološki još sasvim neocenjenu duhovnu stra­ nu, koja nije za potcenjivanje: postojala je »alhemi- stiČka filozofija« oklevajući predstadijum najmoder­ nije psihologije. Njena tajna je činjenica transcen- dentne  funkcije,  preobražaj  ličnosti  kroz  mešanje  i

1961.

*   Die Probleme der Mystik und ihrer Symbolik, 2. izd.,

spajanje plemenitih i neplemenitih delova, diferen­ ciranih i  manje  vrednih  funkcija, svesnog i ne­ svesnog/

Kao  što su počeci  naučne  hernije  bili pometeni i unakaženi pomoću fantastičnih predstava i raznih proizvoljnosti, tako i alhemijska filozofija kroz ne­ minovnu konkretizaciju još grubog i nerazvijenog duha nije  doprla  do  psihološke  formulacije,  iako je vrlo živo naslućivanje velikih istina strast sred- njovekovnih mislilaca usredsređivalo na alhemijske probleme. Niko ko je potpuno prošao kroz proces asimilacije nesvesnog neće  osporavati  činjenicu  da je takvim načinom promenjen i potresen u najtam­ nijim dubinama.!

Svakako riecu uzeti za zlo mome čitaocu ako sumnjičavo odmahne glavom, pošto on ne može da predstavi kako bi taj quantite negligeable čiste fan­ tazije (vidi gornji banalni primer) mogao da ima i najmanji uticaj. Bez daljnjega priznajem da je u po­ gledu problema transcendentne funkcije i njoj pripi­ sivanog neobičnog dejstva, gore citirani odlomak fan­ tazije sve drugo samo ne jasan. Ali je — ovde moram da apelujem na dobronamerno razumevanje mog či­ taoca — vrlo teško citirati bilo kakve primere, pošto svaki primer ima neprijatno svojstvo da je samo in­ dividualno i subjektivno upečatljiv i značajan. Zbog toga stalno savetujem moje pacijente da ne budu tako naivni i da veruju da je sve ono što je za njih lično od  velikog  značaja  isto  tako  i  objektivno  značajno.

Ogromna većina ljudi je potpuno nesposobna da se individualno prenese  u  dušu  nekog  drugog.  To je čak sasvim retka veština, koja ne dopire isuviše daleko. I čovek, za koga smatramo da ga najbolje poznajemo i koji nam sam tvrdi da ga poznajemo do tančina, u osnovi uzev nam je stran. On je drugačiji. I krajnje i najbolje što možemo da učinimo je da ovo što je drugačije bar naslućujemo, poštujemo i da se čuvamo od nasilničke stupidnosti — želje za tuma­ čenjem.

4 Up. Psycholoyie und Alchemie, 2. izd., 1952. Ges. Wer- ke, Bd. 12.

Zbog toga ne mogu da iznesem ništa uverljivo, tj. ništa što bi čitaoca tako uverilo, kao što je uveren onaj kome je to sopstveni doživljaj. Mi mu moramo verovati već po analogiji sa onim što smo i sami isku­ sili. Konačno — ako sve nedostaje — i onda neospor­ no možemo opaziti krajnji rezultat, naime promenu ličnosti. Uz ovu ogradu hteo bih mog čitaoca da upo­ znam sa jednim drugačijim odlomkom fantazije, ovaj put kod jedne žene. Razlika koja pada u oči u pore- đenju sa prethodnim primerom je totalnost doživlja­ ja. Pacijentkinja kao posmatrač uzima aktivnog uče­ šća, čime stiče prevlast nad procesom. O ovom slu­ čaju imam  vrlo  opsežan materijal, koji  kulminira u promeni ličnosti. Odlomak potiče iz kasnijeg toka razvitka ličnosti i predstavlja organski deo duge, po­ vezane serije preobražaja, koje su imale za cilj do­ stizanje središta ličnosti.

Možda nije sasvim razumljivo šta se misli pod pojmom »središte ličnosti«. Stoga ću pokušati da sa malo reči skiciram ovaj  problem. ^Ako  se  svest  sa Ja zamisli kao centar suprotstavljen nesvesnom i ako se uz to predstavi proces asimilacije nesvesnog, onda se ova asimilacija može zamisliti kao neka vrsta pri­ bližavanja između svesti i nesvesnog, pri čemu se centar totalne ličnosti više ne poklapa sa Ja, već sa jednom tačkom u sredini između svesti i nesvesnog. To bi bila tačka nove ravnoteže, novo centriranje celokupne ličnosti, jedan, možda, virtualan centar koji  ličnosti,  zbog  njene  centralne  situacije  između

, svesti i nesvesnog, daje novu, sigurnu osnovu.ySlažem se,  naravno,  sa  tim  da  ovakve  vizualizacije  nikada

nisu ništa više od  nezgrapnih pokušaja nespretnog duha da izrazi neiskazive psihološke činjenice, koje jedva da se mogu opisati. Isto ovo mogao bih izraziti recima sv. Pavla: »To ne živim ja, već Hristos živi u meni.« Ili bih mogao da pozovem Laocea i da pri­ hvatim njegov Tao — put sredine i svih stvari stva­ ralačke sredine. U svim slučajevima misli se na isto. Ovde govorim kao psiholog sa naučnom savešću i sa tog aspekta moram reći da su te činjenice psihički faktori  neospornog  dejstva;  ne  pronalazak  dokonog

duha, već određeni psihički događaji koji se povinuju sasvim određenim zakonima i imaju svoje zakono- merne uzroke i dejstva, zbog čega ih možemo doka­ zati kod naj različiti] ih naroda i rasa danas kao i pre hiljadu godina. Nemam nikakvu teoriju o tome od čega se sastoje ova zbivanja. Za to bi se već moralo znati od čega se sastoji psiha. Za sada ću se zado­ voljiti konstatacijom činjenica.

Vratimo se našem primeru. Radi se o fantaziji intenzivno vizuelnog karaktera; nešto što bi se u sta­ rinskom govoru označilo kao »viđenje«; ali ne »sneno viđenje« već »vizija«, koja se jednostavno opaža po­ moću intenzivne koncentracije na pozadinu svesti, što se svakako može postići tek posle dužeg, pret­ hodnog vežbanja.5 Pacijentkinja je videla sledeće (is­ pričano njenim recima):

— Pela sam se uz breg i dospela do mesta gde sam videla sedam crvenih  kamenova  preda  mnom, po sedam s obe strane i sedam iza mene. Stajala sam u centru ovog četvorougla. Kamenovi su bili pločasti kao stepenik. Pokušala sam da podignem četiri naj­ bliža kamena. Pri tom sam otkrila da su ovi kame­ novi pijedestal za četiri božanske statue, koje su bile zakopane  u  tle  sa   glavom  nadole.   Iskopala   sam ih i postavila oko mene tako da sam stajala  usred njih. Iznenada su klonule tako da su se međusobno dodirnule glavama, napravivši kao neku vrstu šatora iznad mene. Ja sam pala na tle i rekla: »Padnite na mene, ako morate. Umorna sam!« Tada sam spazila da se napolju, oko četiri boga stvorio plameni krug. Posle izvesnog vremena ponovo sam ustala i razba­ cala statue. Tamo gde su pale na tle izrasla su četiri drveta. Na to su u vatrenom krugu izbili plavi pla­ menovi, koji su počeli da sagorevaju lišće drveća. Na to sam rekla: »To mora da se  završi,  sama  moram otići u vatru da ne bi sagorelo lišće!« Potom sam ušla u vatru. Drveće je nestalo, vatreni krug se skupio u

X    5    Ova metoda je na drugom mestu označena kao aktiv­ na imaginacija.  Up.  Psjjchologie und  Religion.  4.  izd.  1962,

S. 96. Ges. Werke, Bd. 11.

jedan  jedini,  veliki  plavi  plamen,  koji  me  podigao sa tla.

Ovde se završila vizija. Na žalost, ne vidim puta i načina da čitaocu ubedljivo razjasnim izvanredno interesantni smisao ove vizije. Odlomak je istrgnut iz velike povezane celine, tako da bi se, za shvatanje značenja slike, moralo objasniti sve ono što se deša­ valo pre i posle ovoga. Ipak čitalac bez predubeđenja može bez daljnjega prepoznati ideju »središne tačke«, koja se dostiže pomoću neke vrste uspona (planina­ renje — napor, trud). Bez po muke se ponovo pre­ poznaje čuveni, srednjovekovni problem kvadrature kruga, koji spada u alhemijsku sferu. Ovde se nalazi na pravom mestu, kao simbolični izraz individuacije. Celokupna ličnost je označena pomoću četiri kardi­ nalne tačke horizonta, četiri boga, tj. četiri funkcije,6 koje daju orijentaciju u psihičkom prostoru, i pomoću kruga koji obuhvata celinu. Pobeđivanje četiri boga, koji su pretili da zgnječe individuu, znači oslobođenje od identiteta  sa  četiri funkcije, četvorostruku »nir- dvandva« (»Slobodno od suprotnosti«); na taj način nastaje približavanje krugu, nepodeljenoj celini. Iz toga, opet, proističe dalje uzdizanje.

Ja se moram zadovoljiti nagoveštajima. Ko se potrudi da o ovome razmisli, on će donekle moći da stvori neku ideju o načinu kako se odvija preobražaj ličnosti, pomoću svog aktivnog učešća pacijentkinja se meša sa nesvesnim zbivanjima. Tako ona spaja svesno i nesvesno. Rezultat je uzlazno kretanje u pla­ menu,  preobražaj  u  alhemijsku  vrućinu,  nastajanje

»finog duha«. To je transcendentna funkcija koja pro­ ističe iz sjedinjavanja suprotnosti.

Na ovom mestu moram da pomenem bitni nespo­ razum, kome često potpadnu moji čitaoci i to obično lekari. Ne znam iz kog razloga pretpostavljaju da ja ne pišem ni o čemu drugom do o mojoj terapijskoj metodi. To ovde uopšte nije slučaj. Ja pišem o psiho­ logiji. Stoga izričito naglašavam da se moja terapijska metoda  ne  sastoji  u  tome  da  kod  mojih  pacijenata

4     Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6.

 

podstičem stvaranje čudnovatih fantazija, kojih će se onda predano držati, čime se onda menja njihova ličnost, i slične  gluposti,  već  ja  samo  konstatujem da ima izvesnih slučajeva u kojima dolazi do ovakvog razvitka i to ne stoga što ja nekoga na to primoravam, već zato što to proističe iz njegove unutrašnje potre­ be. Za ne  mali broj mojih pacijenata ove  stvari su bile i ostaju španska sela. Cak i kada bi uopšte i bili u mogućnosti da krenu ovakvim putem, to bi za njih bila žalosna stranputica, a ja bih bio prvi koji bi ih sprečio. Put transcendentne funkcije je individualna sudbina. Ni pod  kojim uslovom  ne  sme  se  smatrati da je takav put identičan sa psihičkim anahoretstvom, otuđenjem od života i sveta. Čak sasvim suprotno, 'ovakav put je uopšte moguć i uspešan tek kada ove osobe i u spoljašnjoj stvarnosti započnu da rešavaju realne zadatke koji im se nameću. Fantazije nisu zamena za život, već plodovi duha, koji padaju u krilo onom ko životu plaća njegov danak. Zabušant ne do­ življava ništa drugo  do svoj morbidni strah, a ovaj mu ne daje nikakav smisao. Ovaj put neće upoznati nikada ni onaj ko je našao put povratka majci crkvi. U njenim oblicima neosporno je uključen mvsterium magnum. U njoj on može smisleno da živi. Konačno ni normalni čovek neće nikada biti ugrožen od ovakve nauke, pošto se on odvajkada zadovoljava sa onim ma­ lim što se nalazi na dohvatu. Stoga molim čitaoca da shvati da  pišem o slučajevima a ne o terapijskoj metodi.

Oba primera fantazije predstavljaju pozitivnu delatnost Anime i Animusa. (£ersonifikovana figura Animusa ili Anime gubi se u onoj meri, u kojoj pa• cijent uzima aktivnog učešća. Ona postaje funkcija veze između svesti i nesvesnog. Ali kada se nesvesni sadržaji (upravo ovakve fantazije) ne »realizuju«, on­ da iz toga nastaje negativna delatnost i personifika­ cija, tj. autonomija Animusa i Anime. Nastaju psi­ hičke nenormalnosti, stanja opsednutosti u svim stup­ njevima, od običnih ćudi i »ideja« do  psihoza.  Sva ova stanja karakteriše jedna te ista činjenica, naime da je nešto nepoznato zaposelo manji ili veći deo psi-

he, da je neometano potvrdilo svoje neprijatno i štet­ no postojanje uprkos svom uvidu, razboritosti i svoj energiji i time ispoljilo moć nesvesnog nad svešću, dakle naprosto opsednutost. U ovakvom slučaju  op- sednuti deo psihe po pravilu razvija Animus ili Anima psihologiju] Inkubus žene sastoji se od većeg broja muških TSemona, sukubus muškarca je žena.

Ovaj svojstveni pojam duše, koja u zavisnosti od svesnog stava samostalno egzistira ili nestaje u neku od funkcija, nema ništa zajedničkog, što svako lako može videti, sa hrišćanskim pojmom duše.

rJFantazija moje pacijentkinje je tipičan primer za vrstu sadržaja, koje produkuje kolektivno nesvesno. Iako je forma sasvim subjektivna i individualna, ipak je sadržaj kolektivan, tj. to su opšte slike i ideje koje se sreću kod mnogih ljudi, dakle komadi koji indi­ viduu izjednačavaju sa drugim ljudima. Ako takvi sadržaji ostanu nesvesni, onda je individua pomoću njih nesvesno pomešana sa drugim individuama, dru­ gim recima, ona nije izdiferencirana, nije individua- lizovanaj

Ovde se može postaviti pitanje zašto bi bilo po­ željno da se čovek individualizuje. To nije samo po­ željno, već čak neophodno, jer stapanjem sa drugima individua zapada u stanja i čini postupke koji je do­ vode u protivurečnost sa samom sobom. Naime iz sva­ kako nesvesnog stapanja i neodvojenosti nastaje pri­ sila da se dela i da se bude onakav kakav čovek nije u suštini.  Zbog toga čovek niti može biti sa tim sa- glasan, niti može za to preuzeti odgovornost. Covek se oseća u obezvređenom, sputanom i neetičkom sta­ nju. Nesaglasnost sa samim sobom je neurotsko i ne­ podnošljivo stanje, koga bi čovek hteo da se reši. Oslobađanje iz ovog stanja može se postići tek onda, kada čovek uspe da bude onakav i da dela onako kako oseća da jeste. Za to ljudi imaju osećanje, u početku možda maglovito i nesigurno, ali  koje, sa uznapre- dovalim razvitkom, postaje sve jače i jasnije. Ako čovek za svoja stanja i postupke može reći: »To sam ja, tako ja postupam«, onda slobodno može tako da nastavi čak i kada mu to teško pada, i može da pre-

uzme odgovornost za to čak i ako se od toga usteže. U  svakom  slučaju  mora  se  priznati  da  čovek  ništa ne podnosi teže od samoga sebe.  (»Tražio si najteže breme,  našao  si  sebe.«  —  Niče).  Ali  i  ovaj  najteži napor postaje moguć ako je čovek u stanju da se raz­ likuje od nesvesnih sadržaja. Introvertni otkriva ove sadržaje  u sebi  samom,  ekstrovertni,  međutim,  kao projekciju u ljudskom objektu. U oba slučaja nesve­ sni  sadržaji  prouzrokuju  zaslepljujuće  iluzije,  koje falsifikuju i čine nestvarnim nas same i naše odnose sa bližnjim. Iz ovih razloga za izvesne ljude je neop­ hodna individuacija, ne samo kao terapijska nužnost, već  kao  viši  ideal,  ideja  o  nečem  najboljem  što  se može učiniti. Ne smem izostaviti primedbu da je isto­ vremeno  prahrišćanski  ideal  o  carstvu  božjem  ono

»što je u vama«. Ideja, koja je u osnovi ovog ideala je da iz pravilnog moralnog stava proizlaze pravilni postupci i da nema izlečenja niti poboljšanja sveta, koji nisu započeli u samoj individui. Drastično reče­ no: ko sam živi u sirotištu ili na veresiju, taj nikada neće resiti socijalno pitanje,  j