PROBLEM  TIPA  ZAUZETOG  STAVA

Nespojivost dveju  teorija  o  kojima  je  bilo  reci u prethodnim poglavljima zahteva nadređeno gledi­ šte, u kome bi obe  mogle  da  se  sjedine. Naime, ne smemo jednu preinačavati u korist druge, ma kako bilo pogodno ovakvo rešenje, pošto, kada se obe teo­ rije provere bez predrasuda, onda se ne može osporiti da obe sadrže značajne istine i ma kako da su suprot­ ne ipak jedna ne može da isključi drugu. Frojdova teorija je tako prihvatljivo jednostavna da čoveka prosto boli kada neko pokušava da u nju ubaci su­ protna tvrđenja. Ali isto važi i za Adlerovu teoriju. I ona je očevidno jednostavna i objašnjava isto toliko mnogo kao i Frojdova  teorija.  Stoga  nikakvo  čudo što se pristalice obeju škola tvrdoglavo drže svojih jednostrano tačnih teorija. Iz ljudski shvatljivih raz­ loga oni neće da odbace lepu, zaokruženu teoriju i da je razmene za neki paradoks ili, što je još gore, da se izgube u konfuziji protivurečnih gledišta.

Kako su obe teorije u velikoj meri tačne, to jest na izgled objašnjavaju svoju  materiju,  očigledno  je da neuroza mora imati dva protivurečna aspekta, od kojih jedan obuhvata Frojdova a drugi Adlerova te­ orija. Ali otkuda dolazi do toga da  jedan istraživač vidi samo jednu a drugi samo drugu stranu? I zašto obojica misle da je samo njihovo gledište ispravno? To je svakako stoga što, zahvaljujući sopstvenom psi-

hološkom svojstvu, oba istraživača najpre vide u ne­ urozi upravo ono što odgovara njihovim osobenosti- ma. Ne može se pretpostaviti da je Adler video sasvim drugačije slučajeve neuroza nego Frojd. Obojica oči­ gledno polaze od istog iskustvenog materijala, ali ka­ ko zbog ličnih osobenosti različito vide stvari, raz­ vijaju sasvim različita gledišta i teorije. Adler vidi kako neki subjekt, koji se oseća podređenim i manje vrednim, pomoću »protesta«, »aranžmana« i drugih korisnih »veštih zahvata« pokušava da osigura ilu­ zornu nadmoć, svejedno da li je to usmereno protiv roditelja, vaspitača, pretpostavljenih, autoriteta, si­ tuacija, institucija ili kakvih drugih stvari. Čak je i seksualnost jedan od »veštih zahvata«. U osnovi ovog gledišta je neobična naglašenost subjekta, pod kojim se sasvim gube osobenost i značaj objekata. Oni u najboljem slučaju dolaze u obzir kao nosioci tlači- teljskih tendencija. Ja svakako ne grešim u pretpo­ stavci da ljubavni odnos i druge želje usmerene na objekte postoje i kod Adlera kao značajne veličine, međutim u njegovoj teoriji neuroza ove ipak ne igra­ ju principijelnu ulogu kao kod Frojda.

Frojd vidi svoje pacijente u stalnoj zavisnosti od objekata i u vezi sa značajnim objektima. Otac i majka igraju veliku ulogu; ono što još od značajnih uticaja ili uslova može naići u životu pacijenta vraća se u direktnu kauzalnost  sa  ovim  prapotencijama.

»Piece de resistance« njegove teorije je pojam pre- nosa, tj. odnos pacijenta prema lekaru. Uvek se žudi za jednim određenim kvalifikovanim objektom ili se jednom ovakvom pruža otpor, a ovo uvek u skladu sa modelom odnosa prema ocu i majci, stečenom u najranijem detinjstvu. Ono što dolazi od subjekta u suštini je šlepa želja za zadovoljstvom. Ali, svoj kva- litet ova želja uvek dobija od specifičnih  objekata. Kod Frojda su objekti od najvećeg značaja i imaju skoro isključivo determinišuću snagu, dok subjekt za­ čudo ostaje beznačajan i  zapravo  nije  ništa  drugo do izvor želja i »mesto straha«. Kao što je već na­ glašeno Frojd doduše priznaje »Ja-nagone«, ali već samo ovaj termin nago vesta va da je njegova pred-

stava o subjektu sasvim različita od one određene ve­ ličine koju igra subjekt kod Adlera.

* Sigurno da oba istraživača vide subjekt u odnosu prema objektu, ali kako se različito vidi ovaj odnos? Kod Adlera naglasakježi na subjektu koji se osigu­ rava i traži dominaciju nad svejedno kakvim objek­ tima, nasuprot tome kod Frojda je naglasak sasvim na objektima, koji su zbog svojih određenih svojsta­ va korisni ili preprečni željama i zadovoljstvima sub­ jekta.

Ova različnost svakako ne može biti ništa drugo do razlika u temperamentu, suprotnost dvaju tipova čovekovog duha, od kojih jedan  determinišuće dej- stvo pretežno izvodi iz subjekta, drugi pak pretežno iz objekta. Srednje gledište, recimo ono »common sense« bi pretpostavilo da su čovekove radnje uslov- ljene isto toliko subjektom kao i objektom. Nasuprot tome oba istraživača tvrde da njihove teorije nemaju nameru da objašnjavaju psihologiju normalnog, čo­ veka, već da predstavljaju učenje o neurozama. Ali tada bi Frojd morao da neke od svojih slučajeva ob­ jasni i tretira prema Adlerovom načinu a Adler bi morao da pristane  da za  izvesne slučajeve ozbiljno razmotri gledišta svog bivšeg učitelja — što se, me­ đutim, ne dešava ni na jednoj strani.

Izgled  ove  dileme nametnuo mi  je  pitanje:  po­ stoje li najmanje dva različita tipa ljudi, od kojih se jedan više interesuje za objekt a drugi više za sub­ jekt? I da li se sa tim može objasniti da jedan vidi samo jedno a drugi samo drugo i da na ovaj način dospevaju  do  sasvim  različitih  zaključaka?  Kao  što je već  rečeno,  ne  može se  pretpostaviti  da  sudbina tako fino bira pacijente da samo određena grupa uvek dospeva do određenog lekara.  Odavno mi  je  palo u oči,  kako meni tako i  mojim kolegama da ima slu­ čajeva koji nekom izrazito odgovaraju dok sa drugim nikako ne može da se složi. Za terapijski postupak je od odsudne  važnosti  da  li je  između lekara  i  paci­ jenta moguć dobar odnos ili ne. Ako se posle krat­ kog perioda ne uspostavi izvestan prirodni odnos po- verenja, onda je bolje da pacijent izabere drugog le-

kara. Ja nikada nisam zazirao od toga da pacijenta, koji mi je bio nesimpatičan ili  čije  su  mi  osobine bile strane, preporučim kolegi i to u interesu paci­ jenta. Naime, u jednom takvom slučaju siguran sam da ne bih doprineo ničim dobrim. Svako ima svoja lična ograničenja a upravo je za psihoterapeuta ko­ risno da ih nikada ne previđa. Isuviše velike razlike u ličnosti ili čak inkompatibilnosti prouzrokuju pre- komerne i suvišne otpore koji su često neopravdani. Kontroverza Frojd-Adler je zapravo čista paradigma i pojedinačan slučaj između mnogih mogućih tipova zauzimanja stava.

Ja sam se dugo bavio ovim pitanjem i na osnovu mnogih posmatranja i iskustva konačno sam dospeo do postavke dva osnovna načina zauzimanja stava: naime introverzija i ekstraverzija. Prvi stav, kada je normalan, karakteriše oklevajuću, misaonu, povuče­ nu osobu, koja se ne da lako, zazire od objekata, uvek se nalazi malo u defanzivi i rado se sklanja iza nepo- verljivog osmatran ja. Drugi, ako je normalan, karak- 'teriše   predusretljiva,   po   izgledu   otvorena,   uvek I spremna priroda, koja se lako snalazi u svakoj datoj situaciji,  brzo  uspostavlja  veze  i  često  se  bezbrižno i s puno poverenja upušta u nepoznate situacije, za­ nemarujući eventualna moguća ustezanja. U prvom slučaju presudan je očigledno subjekt, u drugom ob­ jekt.

Ovom primedbom, razumljivo, dao sam samo naj­ grublje okvire oba tipa.1 U empirijskoj stvarnosti oba stava, na koje ću se još vratiti, retko se mogu sresti u čistom obliku. Oni su prisutni u bezbroj varijacija i kompenzacija, tako da često nije lako izdvojiti je­ dan tip. Osnova varijacije je — pored individualnih kolebanja — dominacija određene funkcije svesti, kao što su mišljenje ili osećanja, što onda daje poseban otisak osnovnom stavu. Najčešće kompenzacije osnov­ nog tipa počivaju po pravilu na životnim iskustvima, koja su pojedinca, možda vrlo bolno, naučila da isu-

1      Obrada  problema  tipova  nalazi  se  u  mojoj   knjizi

Psychologische Tppen, Ges. Werke, Bd. 6.

4:5

više ne povlađuje svojoj naravi. U drugim slučaje­ vima, na primer, kod neurotskih individua, često se ne zna da li se ima posla sa svesnim ili nesvesnim stavom, pošto se zbog disocijacije ličnosti čas projek- tuje jedna čas druga polovina i na taj način remeti donošenje suda i procene. Iz ovog razloga je tako težak zajednički život sa neurotskim osobama.

Stvarno postojanje znatnih tipskih razlika, od kojih sam u upravo pomenutoj knjizi opisao osam grupa,2 omogućio  mi je da obe  kontroverzne teorije neuroza shvatim kao manifestaciju tipičnih suprot­ nosti.

Sa ovim saznanjem proistekla je neophodnost da se izdigne iznad suprotnosti i oformi takva teorija ko­ ja neće odgovarati samo jednom ili drugom, već pod­ jednako oboma. Za to je neophodna kritika obeju na­ vedenih teorija. Obe teorije su pogodne da visoki i- deal, herojski stav, patos ili ubeđenje na bolan način svedu na banalnu realnost,  naime  ako  se  primene na te stvari. Svakako da ih ne bi trebalo primenjivati na ovakve stvari, pošto su obe teorije zapravo tera­ pijski instrumenti iz lekareve opreme, koji oštrim i nemilosrdnim nožem iseca bolesno i štetno, što je na- meravao i Niče sa svojom destruktivnom kritikom ideala koje je on smatrao bolesnim izraslinama u čo- vekovoj duši (oni to katkada i jesu). U rukama dobrog lekara koji — da se izrazimo Ničeovim rečnikom — ima »prste za nijanse« i koristi ih za ono stvarno bo­ lesno u duši, obe teorije su spasonosno sredstvo za nagrizanje, korisno u dozi tačno odmerenoj za svaki pojedinačni slučaj, štetno i opasno u ruci koja ne ume da meri i odmerava; to su kritičke metode koje imaju zajedničko sa svakom kritikom to što donose dobra tamo gde nešto srne i mora da se, razori, rastoči i re-

* Time, naravno, nisu obuhvaćeni svi postojeći tipovi. Daljni kriterijumi razlikovanja su životno doba, pol, aktivnost, emocionalnost i nivo razvitka. Osnova mog tipiziran ja  su četiri orijentacione funkcije svesti: oset, mišljenje, osećanje, naslućivanje (intuicija). V. Psychologische Typen, 1950.  Ges. Werke, Bd. 6.

dukuje ali stvara samo štete svuda tamo gde treba ne­ što izgraditi.

Stoga bi se obe teorije mogle ostaviti u svom de- lokrugu ukoliko ove, kao medicinski otrovi, ostaju poverene sigurnoj  ruci lekara. Naime, neophodno je neobično poznavanje duše da bi se ovo sredstvo za nagrizanje moglo korisno da upotrebi. Čovek mora da bude u stanju da razlikuje bolesno i nekorisno od vrednog i onog što treba sačuvati. Ovo je, međutim, najteže. Ko želi da stekne uvid kako može neodgovor­ no da pogreši lekar na osnovu skučene, pseudonaučne postavke, taj neka uzme Mebiusov5 spis o Ničeu ili različite »psihijatrijske« studije o »slučaju« Hrista — čovek se prosto ne može uzdržati a da ne zajauče nad onim pacijentima kojima padne u deo jedno ovakvo

„razumevanje«.

Obe  teorije neuroza  nisu nikakve  opšte  teorije, već tako reći sredstva za »lokalnu« upotrebu. One su rastočne i reduktivne. One svemu poručuju: »Ti nisi ništa  drugo  do... «  One  objašnjavaju  bolesniku  da njegovi  simptomi potiču  odavde  i  odande i da nisu ništa drugo do ovo ili ono. Bilo bi nepravedno tvrditi da je ova redukcija u datom slučaju pogrešna, ali op­ šte sagledavanje suštine kako bolesne tako i zdrave psihe nije moguće samo sa reduktivnom teorijom, čo - vekova duša, bilo da je bolesna ili zdrava ne može se objasniti samo reduktivno. Sigurno da je eros uvek i svuda prisutan, sigurno da nagon za moći prožima sve ono najdublje i najviše u duši, ali duša nije samo jedno ili drugo ili, što se mene tiče, i oboje, već i ono što je ona od toga učinila i šta će učiniti. Jedan čovek se može samo polovično razumeti ako se zna odakle je sve kod njega nastalo.  Kada bi sve zavisilo samo od toga, on bi isto tako mogao da bude već odavno mrtav. On nije shvaćen kao živo stvorenje, pošto ži­ vot nema  samo  jućerašnjicu i  ništa  nije  objašnjeno ako se današnjica redukuje na jučerašnjicu. Život ima i sutrašnjicu a današnjica  se  može  razumeti  samo

•   Moebius, Paul Julius: Vber die Pathologische bei Nietzsche, 1902.

47

onda ako našem poznavanju onog što je bilo juče mo­ žemo dodati i namere sutrašnjice. Ovo važi za sve psihološke manifestacije života, pa i za bolesne sim­ ptome. Simptomi neuroze nisu, naime, samo posledi- ce nekada postojećih uzroka, bilo da je to »infantilna seksualnost« ili »infantilni nagon za  moći«,  već  su oni i pokušaji nove sinteze života — ali ćemo odmah tome dodati: promašeni pokušaji, koji su, međutim, ipak ništa manje pokušaji sa jezgrom vrednosti i smi­ sla. To su klice koje nisu uspele zbog nepovoljnih uslova spoljne i unutrašnje prirode.

Čitalac će sigurno zapitati: šta za ime sveta može biti vrednost i smisao neuroze, te najnekorisnije i najodvratnije nevolje čovečanstva? Biti nervozan — čemu je to dobro? Sigurno otprilike tako kao što je dragi Bog stvorio muve i drugu gamad da bi se čo­ vek naučio korisnoj vrlini strpljenja. Ma kako ova misao bila glupa sa gledišta prirodnih nauka,  isto tako može biti pametna sa gledišta psihologije, naime ako u ovom slučaju umesto »gamad« stavimo »neu- rotski simptomi«. Čak i Niče, koji je kao retko ko prezirao glupe ili banalne ideje, nije jednom priznao šta sve ima da zahvali svojoj bolesti. Imao sam prilike da sretnem ne mali broj ljudi koji za svu svoju kori­ snost i opravdanost postojanja imaju da zahvale neu­ rozi, koja je sprečila sve odlučujuće gluposti njihovog života i prisilila ih na takav način života koji je raz­ vio sve korisne klice koje bi inače bile ugušene da ih neuroza nije svojim gvozdenim zagrljajem stavila na mesto koje im i pripada. Ima ljudi koji smisao svog života, svoje pravo značenje imaju u podsvesti a u svesti sva zastranjivanja  i  stranputice.  Kod  drugih je opet obrnuto. Kod ovih onda neuroza ima druga­ čije značenje. U takvim slučajevima na mestu je op­ sežna redukcija, ali u prvim slučajevima ne.

čitalac će sada biti sklon da prihvati mogućnost ovakvog značenja neuroze u  izvesnim  slučajevima, ali ipak sklon da ospori ovakvu opsežnu korisnost i smisaonu svrhovnost ovog oboljenja u svim banalnim svakodnevnim slučajevima. Sta, na primer, vredno treba da sadrži neuroza u gore navedenim slučajevi-

ma astme i histeričnih stanja straha? Priznajem, ovde nije jasna vrednost, naročito ne ako se slučaj sagleda sa stanovišta reduktivne teorije, tj. sa stanovišta tam­ ne strane individualnog razvitka.

Obe do sada pominjane teorije, kao što smo vi- deli, imaju zajedničko to što nepoštedno otkrivaju sve ono što kod čoveka pripada zasenčenoj strani. To su teorije ili — bolje rečeno — hipoteze, koje nam obja­ šnjavaju od čega se sastoji momenat koji dovodi do oboljenja. Shodno ovome one se ne bave čovekovim vrednostima, već njegovim nevrednostima, koje se manifestu ju u obliku smetnji.

»Vrednost«  je mogućnost pomoću koje energija može  dospeti  do  razvitka.  Ukoliko  je,  međutim,  i nevrednost mogućnost pomoću koje energija može do­ speti do razvitka — što, na primer, najjasnije može­ mo videti u zamašnim energetskim manifestacijama neuroze  —  onda  je  i  ova  vrednost,  ali  takva  koja poseduje nekorisne i štetne energetske manifestacije. Energija, naime, po sebi nije ni dobra ni zla, ni ko­ risna ni štetna, već indiferentna, pošto sve zavisi od oblika u koji prelazi energija. Oblik daje energiji kva- litet. Na drugoj strani čist oblik bez energije je isto», tako indiferentan. Za ostvarivanje stvarne vrednosti

je stoga neophodno s jedne strane energija a s druge koristan oblik. U neurozi psihička energija4   se nesum­ njivo nalazi u manje vrednom i neupotrebljivom ob­ liku. Tumačenja obe reduktivne teorije služe tome da rastoče ovaj manje vredni oblik. Na ovom mestu one se potvrđuju kao sredstvo za nagrizanje. Do sada je vladala pretpostavka  da  ova  novostečena   energija stoji pacijentu na svesnom raspolaganju, tako da je može iskoristiti na bilo koji način. Ukoliko se prihva- talo mišljenje da ta energija nije ništa drugo do sek­ sualna nagonska snaga, onda se govorilo o »sublimo- vanoj«  primeni iste,  pod pretpostavkom da je paci­ jentu, uz pomoć  analize,  omogućeno  da  seksualnu energiju prevede u »sublimaciju«, tj. neseksualni na-

4     Upućujem na moju knjigu: Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume, 1948, Ges. Werke, Bd. 8.

3   Jung,  Odabrana  dela,  II

čin primene, recimo u bavljenje umetnošću ili nekom drugom dobrom ili korisnom delatnošću. Prema ovom shvatanju pacijent ima mogućnosti da sublimaciju svoje nagonske energije sprovede po svojoj volji ili prema  svojim  sklonostima.

Ovom shvatanju može se do izvesnog stepena odobriti pravo  egzistencije, ukoliko  je  čovek  uopšte u stanju da svome životu naznači određenu liniju po kojoj bi išao. Ali poznato nam je da nema ljudskog predviđanja ih životne mudrosti koja bi bila u stanju da pruži našem životu propisani pravac, osim na krat­ kim relacijama. Ovo shvatanje važi svakako samo za

»obični« tip života ali ne i za »herojski«. Ova druga vrsta života je bez sumnje mnogo reda nego prva. O ovoj  se ne  može  reći  da se životu  jedva  može  dati pravac ili samo na kratkoj razdaljini. Herojsko vođe­ nje života je bezuslovno, tj. ovo se usmerava prema sudbinskim odlukama, pri čemu odluka za određeni pravac u određenim prilikama može važiti i do gor­ koga kraja.  Lekar svakako ima posla najčešće samo sa ljudima,  rede sa dobrovoljnim herojima a i tada su ovi, na žalost, najčešće takvi, čiji je navodni hero- izam infantilni prkos usmeren protiv neke veće sud­ bine ili isticanje samog sebe, što treba da prikri je ose- ćanje manje vrednosti. U svakodnevici ima, na žalost, malo neobičnog što bi bilo zdravo. Ima malo prostora za primetljivo herojstvo, ali ne stoga što se pred nas ne postavljaju herojski zahtevi. Naprotiv: to je upra­ vo neugodno i nesnosno što banalna svakidašnjica po­ stavlja našem strpljenju, našoj predanosti, istrajnosti, žrtvovanju itd. banalne zahteve, koje čovek mora is­ puniti  skrušeno  i  bez  bilo  kakvog  herojskog  gesta koji bi bio propraćen aplauzom, za što je, međutim, potrebno  nevidljivo  herojstvo.  Ono  ne  blista,  nije hvaljeno i stalno traži skrovitost u svakodnevnoj odo­ ri. To su zahtevi koji, ako se ne ispune, prouzrokuju neurozu. Da bi ih izbegli, već su se mnogi usudili da donesu velike  odluke  u  svom  životu  i  sproveli  ih  i onda  kada  su  to,  prema  opštem  mišljenju  bile  za­ blude. Pred ovakvom sudbinom čovek može samo da se pokloni. Ali, kao što je rečeno, ovakvi slučajevi su

retki, drugi,  međutim,  čine pretežnu većinu.  Za ove pravac života nije prava, jasna linija. Pred njima sto­ ji sudbina zamršena i prepuna mogućnosti, a ipak je samo jedna od ovih mnogih mogućnosti njihov sop- stveni i ispravan put. Ko bi mogao da se usudi, čak oslanjajući se na najveće moguće saznanje sopstve- nog karaktera, da unapred odredi onu jednu moguć­ nost? Sigurno da se voljom može mnogo postići. Me­ đutim, iz osnova je pogrešno da se, s obzirom na sud­ binu izvesnih posebnih ličnosti jake volje, po svaku cenu  hoće  i  sopstvena  sudbina  da  podvrgne  svojoj volji. Naša volja je funkcija usmerena pomoću rasu­ đivanja, dakle, ona zavisi od svojstava našeg rasuđi­ vanja. Naše rasuđivanje bi, ako je uopšte rasuđivanje, trebalo da bude racionalno, tj. razumno. Ali da li se ikada  pokazalo  ili  da  li  će  se  ikada  dokazati  da  se život i sudbina slažu sa našim ljudskim razumom, tj. da su racionalni? Naprotiv, postoji opravdana sumnja da su iracionalni, drugim recima da su u krajnjoj li­ niji zasnovani s onu stranu ljudskog razuma. Iracio­ nalnost zbivanja pokazuje se u takozvanoj slučajnosti, čije postojanje, razumljivo, moramo osporavati, pošto a  priori  ne  možemo  zamisliti  neki  proces  koji  nije uslovljen  neophodno  i kauza-lno,  pa prema  tome  ne može uopšte biti slučajan.5    Ali praktički je slučajnost svuda prisutna i to tako nametljivo da bismo mirne duše mogli našu kauzalnu filozofiju da zadenemo za pojas. Obilje života je zakonomerno i nezakonomerno, racionalno i iracionalno.  Zbog toga ratio i njim za­ snovana volja važe samo za kratko, što dalje širimo racionalno izabrani pravac tim možemo biti sigurniji da time isključujemo iracionalne životne mogućnosti, koje, međutim,  imaju isto tako pravo da budu pro­ življene. Sigurno da bi bilo vrlo korisno za čoveka da je u stanju da svome životu odredi pravac. Može se s punim pravom smatrati da je zadobijanje razbori-

5 Ovoj striktnoj kauzalnosti načinila je kraj moderna fizika. Postoji još samo »statistička  verovatnoća«.  Ja  sam već 1916. ukazao na uslovljenost kauzalnog shvatanja u psi­ hologiji, što mi je tada teško zamereno. Up. Collected Papers of Analytical Psychology, 1920, 2. izd.

4*                                                                                                          51

tosti najveća tekovina čovečanstva.  Ali tim nije re­ čeno da bezuslovno mora i dalje tako biti. Užasna ka­ tastrofa prvog svetskog rata pokvarila je račune i naj- optimističkijem racionalisti. Godine 1913. Ostvald (Ostvvald) je napisao sledeće: »Ceo svet je jedinstven u mišljenju da je sadašnje stanje naoružanog mira neodrživo stanje koje će postepeno postati nemoguće. Takav mir zahteva od pojedinih nacija nečuvene žrt­ ve, koje daleko prevazilaze izdatke za kulturu, a da time nisu postignute bilo kakve pozitivne vrednosti. Dakle, ako čovečanstvo nađe sredstva i put pomoću kojih mogu biti odstranjena sva ova naoružanja za ratove koji nikada neće započeti, onda bi se time postigla nezamisliva ušteda energije tako  da  bi  od tog trenutka morali računati sa neslućenim procvatom kulturnog razvitka. Rat se, isto kao i lična borba, raz- rešava svim mogućim sredstvima i suprotnostima volje pošto sobom donosi najgore rasipanje energije. Stoga se potpuno odstranjivanje potencijalnog kao i aktuelnog rata sasvim nalazi u smislu energetskog imperativa i predstavlja jedan od najvažnijih kultur­ nih zadataka naših dana.«6

Iracionalnost sudbine, međutim, nije htela onako kao racionalnost dobronamernih mislilaca, ona nije htela čak ni samo da upotrebi nagomilano oružje i vojnike — ne, ona je htela znatno više od toga  — naime užasnu, bezumnu pustoš, nezapamćeno masov­ no ubijanje, iz čega bi čovečanstvo moglo izvući za­ ključak da se sa racionalnim namerama može ovladati samo jednom stranom sudbine.

Ono što se uopšteno mora reći o čovečanstvu, to isto važi i za svakog pojedinca, pošto se celo čovečan­ stvo sastoji od samih pojedinaca. A ono što je psiho­ logija čovečanstva to je i psihologija pojedinca. U svetskom ratu doživeli smo užasni obračun sa racio­ nalnim namerama civilizacije. Ono što je kod poje­ dinca »volja« to je »imperijalizam« kod nacija, pošto je volja ispoljavanje moći nad sudbinom,  tj. isklju-

•   Wilhelm Ostwald,  Die Philosophfe  der  Werte,  1913, S. 312.

čivanje slučajnosti.  Civilizacija je racionalna, voljom i namerom sprovedena »korisna« sublimacija slobod­ ne energije. Kod pojedinca je to isto. I kao što je za­ misao opšte kulturne organizacije kroz ovaj rat isku­ sila užasnu ispravku, tako i pojedinac mora često u svom životu da iskusi da takozvana »raspoloživa« energija ne dozvoljava da se sa njom raspolaže.