DRUGO GLEDIŠTE: VOLJA ZA MOC

Do sada smo problem ove nove psihologije uglav­ nom posmatrali sa Frojdovog stanovišta. Nesumnjivo da smo na taj način sagledali nešto, i to nešto istinito, čemu možda naš ponos, naša kulturna svest kaže ne, ali nešto u nama kaže da. Za mnoge ljude u ovome leži nešto što ih razdražuje i dovodi do protivurečno- sti, ili još više od toga: nešto što ustalasava strah i zbog toga čovek neće da ga prizna. To je  zapravo nešto strašno da čovek ima i jednu tamnu stranu koja u svojoj senci ne krije samo sitne slabosti i estetske nedostatke, već se sastoji od upravo demonske dina­ mike. Pojedinačni čovek retko' zna nešto o ovome, po­ što njemu, kao pojedincu, izgleda neverovatno da bi mogao bilo gde ili bilo kako da strci iznad samog sebe. Ali ako pustimo da ovo bezazleno biče formira masu7, onda iz toga u danom slučaju nastaje razbesnelo ču­ dovište, pri čemu je svaki pojedinac samo još najsit­ nija ćelija u telu monstruma, gde on hteo ili ne hteo mora da  učestvuje  u  krvavom  bestijalnom  zanosu  i da ga čak i potpomaže. Zbog prigušenog naslućivan ja ove mogućnosti čovekove tamne strane odbija se i priznavanje njenog postojanja. Čovek se slepo opire lekovitoj dogmi nasleđenog greha, koja je ipak tako nečuveno tačna. Čovek čak okleva da sebi prizna kon­ flikt koji tako neprijatno opaža. Pojmljivo je da će biti nepoželjan onaj psihološki pravac koji insistira na tamnoj strani, čak izaziva strah pošto nas primo-

rava da se suočimo sa nedokučivošću ovog problema. Tamna slutnja nam govori da nismo potpuni bez ovog negativnog, da imamo telo koje, kao telo uopšte, bez- uslovno baca senku i da, ako odričemo ovo telo, ni­ smo trodimenzionalni, već pljosnati i ništavni. Ali ovo tejo je životinja sa životinjskom dušom, tj. živi sistem oezuslovno podređen nagonu.' Sjediniti se sa ovom Senkom može reći da nagonu a time i reći da onoj čudovišnoj dinamici koja preti u pozadini. Od toga želi da nas oslobodi asketski morji hrišćanstva, uz opasnost da čovekovu* životinjsku prirodu uznemiri u njenim najdubljim osnovama.

Da li je čovek sebi razjasnio šta znači reći nagonu da? Niče je to hteo i učio, ozbiljno se angažu- jući oko toga. On je sa retkom strašću žrtvovao sebe, čitav svoj život ideji nadčoveka, naime ideji čoveka koji se, povinujući se svom nagonu, izdiže iznad sa­ mog sebe. A kako je protekao njegov život? Kao što je sam Niče prorekao u Zaratustri: u onom premoni- tornom smrtonosnom padu igrača na užetu, »čoveka« koji nije hteo da bude »preskočen«. Samrtniku govori Zaratustra: »Tvoja duša biće brže mrtva od tvog te- la!« A kasnije kepec govori Zaratustri: »O Zaratustra, ti kamenu mudrosti, ti se bacaš visoko, ali svaki ba­ čeni kamen mora pasti.« Kada je završio svoj »Ecce homo«, tada je bilo kao i onda  kada je nastala  ova reč, isuviše kasno, tako da je raspinjanje duše zapo­ čelo pre nego što je umrlo telo.

Ko je ovako učio da se kaže do, njegov život se mora kritički razmotriti da bi se istražilo dejstvo jed­ nog ovakvog učenja na onome koji ga je propovedao. Ako u tom pravcu osmotrimo njegov život, onda mo­ ramo reći:  Niče je živeo s onu stranu nagona, u vi­ sinskom vazduhu heroizma, koja visina se održavala brižljivom dijetom,  izabranom klimom i naročito sa vrlo mnogo tableta za spavanje — sve dok napon nije razmrskao mozak. On je govorio o da a sprovodio ne prema životu. Njegovo gađenje od ljudi, naime upra­ vo od te čovečije životinje koja živi nagonom, bilo je isuviše veliko. On ipak nije mogao da »proguta« ža­ bu o kojoj je često sanjao i plašio se da će morati da

31

je proguta. Zaratustrin lav je ponovo vraćao u pakao nesvesnog sve one »više« ljude, koji su vapili za ži ­ votom. Zbog toga nas njegov život ne može ubediti u vrednost njegovog učenja, pošto bi »viši« čovek želeo da zaspi i bez hlorala, hteo bi da živi u Naumburgu ili Bazelu uprkos »magle i senki«, on hoće ženu i potomstvo, on hoće uvažavanje i ugled u čoporu, on želi bezbrojne običnosti, i to često i one filistarske. Ovaj nagon nije doživeo Niče, naime životni nagon. Niče je bio, ne šteteći njegovoj veličini i značaju, bolesna ličnost.

Ali odakle je živeo Niče, ako ne iz nagona? Da li se Ničeu stvarno može zameriti da je svom nagonu praktički rekao ne? On jedva da bi se složio sa tim. On bi čak mogao da dokaže — i to bez teškoća — da je u najvišem smislu te reči doživeo svoj  nagon. Ali kako je moguće, začuđeno ćemo se zapitati, da ga je upravo nagonska priroda čoveka udaljila od ljudi, od ­ vela u apsolutnu ljudsku usamljenost, u izdvojenost od čopora hranjenu gađenjem? Smatra se da upravo nagon sjedinjuje, sparuje, oplođava, da je usmeren ka zadovoljstvu i uživanju, zadovoljenju svih čulnih že­ lja. Ali sasvim smo smetnuli s uma da je to jedan od mogućih pravaca nagonskih zadovoljenja. &Ie postoji samo nagon održanja vrste već i nagon samoodržanja.

Niče očigledno govori o ovom drugom nagonu, naime o volji za moćiJOno što je inače nagonsko za njega je sve u službi volje za moći; sa stanovišta Froj­ dove seksualne psihologije najteža zabluda, nepozna­ vanje biologije, promašaj dekadentne neurotske pri­ rode. Svakom pristalici seksualne psihologije biće la­ ko da dokaže da je sve ono uzvišeno, herojsko u Ni- čeovim pogledima na svet i život ništa drugo do posledica potiskivanja i pogrešno shvaćenog »nago­ na«, naime onog nagona koga ova psihologija smatra fundamentalnim.

Ničeov slučaj pokazuje, s jedne strane, koje su posledice neurotske jednostranosti a s druge, koje su opasnosti koje u sebi krije skok izvan i preko hrišćan- stva. Niče je neosporno duboko osećao hrišćansko od­ ricanje životinjske prirode i tragao je za višom ljud-

skom celovitosti s onu stranu dobra i zla. Svako ko ozbiljnije kritikuje osnovni stav hrišćanstva, oslobađa se zaštite koju mu ovaj pruža. On se bezuslovno pre­ daje životinjskoj duši. To je trenutak dionizijske oma- me, osvajačko otkrovenje »plave zveri«,1 koja sa ne­ viđenom grozom hvata onog koji ništa ne sluti. Obu- zetost ga pretvara u heroja ili Bogu slično biće, u ve­ ličinu daleko iznad ljudske. On se sasvim tačno oseća

»6000 stopa s onu stranu dobra i zla«.

Psihološkom posmatraču ovo stanje je poznato kao »identifikacija sa Senkom«, fenomen koji se sa velikom pravilnošću zbiva u ovakvim trenucima su­ koba sa nesvesnim. Protiv ovoga pomaže jedino raz­ borita samokritika. Prvo i pre svega krajnje je neve- rovatno da je čovek upravo otkrio neku istinu koja će po tresti svet: tako nešto se dešava izvanredno ret- ko u svetskoj istoriji. Drugo, brižljivo treba istražiti da li se nešto slično nije već zbilo negde drugde. Na primer, Niče kao filolog mogao je da obradi nekoliko jasnih antičkih paralela, što bi ga sigurno umirilo. Treće, treba razmotriti da li dionizijski doživljaj bez daljnjega ne može biti ništa drugo do vraćanje u ne- znabožački oblik religije, čime u suštini, dakle, ne bi bilo otkriveno ništa novo i ista priča bi ponovo počela iz početka. Četvrto, čovek ne može a da ne uvidi da će početnom radosnom poletu sve do herojsko božanskih visina više nego sigurno uslediti isto tako dubok pad. Time bi čovek bio u prednosti da može sav taj zanos da svede na meru nešto napornijeg planinarenja, kome sledi večita svakodnevica. ^tao što svaki potok traži dolinu i široku reku, koja opet stremi ka ravni­ cama, tako protiče život ne samo u svakodnevici, već život i sve čini svakodnevicom.'Neobično ne treba da postane katastrofa, može da se prokrade pored svako- dnevice, ali ne često. Ako je heroizam hroničan, za­ vršava u borbi, a borba vodi u katastrofu ili neurozu ili u oboje. Sa ovom ekstazom,  međutim,  mogao  je isto tako dobro da istra je i u hrišćanstvu. Time ni

1 Up. Jung: Vber das Unbeviusste,  1918.  Geb.  Werke, Bd. 10.

3   Jung,                              Odabrana                              dela,                              II           33

najmanje nije odgovoreno na pitanje životinjske du­ še, pošto je ekstatična životinja besmislica. Životinja ispunjava svoje životne zakone, ništa više i ništa ma­ nje. Može se reći poslušno i pobožno. Ekstatičar, me­ đutim, preskače životni zakon i ponaša se, sa aspekta prirode, neuredno. OVa neurednost je isključivo pre- imućstvo čoveka, čija svest i slobodna volja se pone­ kad mogu contra naturam osloboditi od njihovih ko- rena u životinjskoj prirodi. Ova osobenost je neop­ hodna osnova svih kultura, ali i duševne bolesti, ako je preterana. Čovek podnosi bez štete samo određenu meru kulture. Beskrajna  dilema  kultura  ili  priroda je u osnovi uvek pitanje jednog previše ili jednog pre­ malo, nikakvo ili-ili.

Ničeov slučaj postavlja nas pred pitanje:  da  li ono što mu je otkrio sukob sa Senkom,  naime volja za moć, treba razumeti kao nešto nesvojstveno, kao simptom potiskivanja? Da li je volja za moć genuina ili samo nešto sekundarno? Da je sukob sa Senkom oslobodio bujicu seksualnih fantazija, onda bi slučaj bio jasan, ali ispalo je drugačije. Suština nije bila eros već snaga sopstvenog Ja. Iz toga bi se moralo zaklju­ čiti da potisnuto nije bilo eros već volja za moć. Po mome mišljenju nema osnove pretpostavci da je eros genuin a volja za moć ne. Sigurno da je i volja za moć isto tako veliki demon kao eros i isto tako stara i iskonska kao i ovaj.

Nije moguće život kao Ničeov, koji je retko do- sledno prirodi osnovnog nagona za  moći  proživljen sve do fatalnog kraja, oglasiti nepravim; inače će čo­ vek potpasti istom nepravičnom sudu koji je Niče iz­ rekao o svom antipodu Vagneru: »Na njemu je sve lažno; ono što je pravo skriva se ili dekoriše. On je glumac u svom lošem i dobrom smislu te reči.« Otkud ova predrasuda? Vagner je upravo zastupnik onog drugog osnovnog nagona koji je Niče previđao a na kome je izgrađena Frojdova psihologija. Ako potra­ žimo kod Frojda da li je nepoznat onaj drugi nagon, nagon za moći, onda ćemo naći da ga je Frojd obu­ hvatio pod imenom  »Ja-nagon«. Ah ovi  »Ja-nagoni« u njegovoj psihologiji prilično kukavno životare po-

A

red širokog, isuviše širokog razvitka seksualnosti. Me­

đutim, u stvarnosti čovekova priroda je nosilac Uža­ sne i beskrajne borbe između principa Ja i principa nagona: Ja sav u ograničenjima, nagon bezgraničan i oba principa od iste moći.  U izvesnom smislu čovek se može smatrati srećnim što je svestan samo jednog nagona, i zbog toga je pametno čuvati se od upozna­ vanja drugog. Ali ako upozna drugi nagon, onda mu se već desilo:  čovek tada dolazi  u faustovski sukob. Gete nam je u Faustu, I deo, pokazao šta znači pri- hvatanje  nagona  a  u  II  delu  šta  znači  prihvatanje svoga Ja i njegovih strašnih pozadina. Sve beznačaj­ no, sitničavo i kukavičko u nama povlači se pred njim i čuva ga se — a za to postoji dobro sredstvo: naime, čovek otkriva da je ono »drugo« u nama neko »dru­ gi«, i to stvarni čovek koji sve te stvari smišlja, čini, oseća, želi — sve te stvari koje su za osudu i prezir. Time  je  čovek  zgrabio  strašilo  i  sa  zadovoljstvom započinje borbu protiv njega.  Iz  toga tada proističu one  hronične  idiosinkrazije,  o  čemu  nam  je  istorija običaja  sačuvala  nekoliko  primera.  Posebno  jasan primer je, kao što je već rečeno, »Niče contra Vagner, contra Paulus« itd. U svakodnevnom ljudskom životu prosto vrvi od ovakvih slučajeva. Sa ovim sredstvom punim smisla  čovek se  spašava od faustovske  kata­ strofe, za koju mu obično nedostaju hrabrosti i snage. Kompletan  čovek,  međutim,  zna  da  njegov  najljući neprijatelj, da, čak čitav niz njih ne vrede svi zajed­ no koliko njegov najveći protivnik, naime sopstveni

»drugi« koji mu »prebiva u grudima«. Niče je imao Vagnera u sebi, zbog toga mu je zaviđeo na Parsifalu, ali, još gore: Savle je imao u sebi Pavla. Zbog toga je Niče postao osoba stigmatizirana duhom, ori je mo­ rao  da  doživi  hristifikaciju  kao  Savle  kada  mu  je

»drugi« usadio »Ecce homo«. Ko se »srušio pred kr- stom«  — Vagner ili  Niče?

Sudbina je htela da upravo jedan od prvih Froj- dovih učenika, Alfred Adler,2 oformi gledište o  su­ štini neuroza koje je sagrađeno isključivo na princi-

1      Vber den nervbsen Charakter,  1912.

3«                                                                                                                                           35

pu moći. Nije od malog interesa, čak ima i posebnu draž kada se sagleda kako iste stvari izgledaju sa­ svim različito pod suprotnim osvetljenjem. Da bih unapred izdvojio glavnu suprotnost, odmah ću napo­ menuti da je kod Frojda sve stroga kauzalna posle- dičnost iz prethodnih činjeničnih stanja, nasuprot to­ me kod Adlera sve je finalno uslovljeni red. Uzmimo prost primer: mlada žena dobija napade straha. Noću se budi iz mučnog sna sa krikom koji ledi srž u ko­ stima, posle toga ne može da se smiri, grčevito se pripija uz muža, preklinje ga da je ne napušta, ne­ prestano hoće ponovo da čuje da je on sigurno voli, itd. Postepeno se od ovoga razvija nervozna  astma, čiji se napadi javljaju potom i danju.

U ovom slučaju Frojdovo posmatranje se odmah usmerava na unutrašnju kauzalnost kliničke slike. Sta sadrže prvi strašni snovi? Napadali su je divlji bikovi, lavovi, tigar, zli ljudi. Čega se prisetila pacijentkinja uz sve ovo? Sledeće priče, koja joj se jednom desila još dok je bila neudata. Bila je u nekom planinskom odmaralištu. Tamo se mnogo igrao tenis,  i stvarana su uobičajena poznanstva. Tamo je bio i jedan mladi Italijan, koji je posebno dobro igrao a koji je uveče isto tako vesto baratao gitarom. Razvio se bezazleni flert, koji je doveo do šetnje po mesečini. Ovom pri­ likom »neočekivano« je probio italijanski temperame- nat, na užas dame koja ništa nije slutila. Pri tom on ju je »tako gledao«, pogledom koji nikada nije mogla da  zaboravi.  Ovaj  pogled  je  još  uvek  progoni  pa  i u snovima, čak i divlje životinje koje je progone gle­ daju tako. Da li ovaj pogled potiče stvarno samo od Italijana? O tome nam nešto može reći jedno drugo sećanje.  Pacijentkinja je  u  nesrećnom  slučaju  izgu­ bila oca u svojoj 14. godini. Otac je bio svetski čovek i često je bio na putu. Kratko vreme pre svoje smrti jednom ju je poveo sa sobom u Pariz, gde su između ostalog posetili  i  »Folies Bergeres«.  Tamo se  desilo nešto što je kod nje proizvelo nesavladiv utisak: pri izlasku iz pozorišta iznenada se nekakva našminkana ženska neverovatno drsko progurala ka njenom ocu. Užasnuta gledala je šta će učiniti otac — i upravo je

tada spazila taj pogled, tu životinjsku vatru u njego­ vim očima. Tada ju je to neobjašnjivo nešto progo­ nilo dan i noć. Od ovog trenutka promenio se njen odnos prema ocu. Čas je bila razdražljiva i ćudljiva, čas ga je beskrajno volela, zatim bi iznenada nailazio grčeviti plač bez povoda a jedno vreme mučilo je, uvek kada je otac bio kod kuće, zagrcn javan je pri obedima sa napadima gušenja, koji su obično bili pra­ ćeni potpunim gubitkom glasa u trajanju od dan-dva. Kada je čula vest o očevoj iznenadnoj smrti, spopao je neshvatljivi bol koji je doveo do grčevitog histe- ričnog smeha. Međutim, ubrzo se smirila, njeno sta­ nje se brzo poboljšalo, a skoro sasvim su se izgubili neurotski simptomi. Veo zaborava prekrio je prošlost. Samo doživljaj sa Italijanom dodirnuo je u njoj ne­ što od čega je osećala strah. Tada je naglo prekinula vezu sa mladim čovekom. Udala se nekoliko godina potom. Tek posle drugog deteta počela je sadašnja neuroza, naime u trenutku kada je otkrila da njen muž gaji izvesno nežno interesovanje za jednu drugu ženu.

. U ovoj priči mnogo šta je sumnjivo — na primer gde je i šta je sa majkom? O majci se može reći da je bila vrlo nervozna i da je isprobala sve moguće sanatorij ume i sve dotadašnje sisteme lečenja. Ona je isto tako patila od neurotske astme i straha. Brak je bio vrlo distanciran, koliko se pacijentkinja mogla setiti. Majka nije sasvim razumevala oca. Pacijentki­ nja je uvek imala osećaj da ga ona mnogo bolje ra­ zume. Ona je takođe bila neskriveni očev ljubimac a shodno  tome intimno hladna prema majci.

Ovi nago vesta j i bi bili dovoljni da se sagleda tok istorije bolesti. Iza sadašnjih simptoma kriju se fantazije koje najpre uključuju doživljaj sa Italija­ nom,  ali  šire  jasno  ukazuju  na  oca  čiji  je  nesrećni

I  brak pružio rani povod ćerčici da izbori mesto koje bi

I   zapravo trebalo da popuni majka. Iza ovog osvajanja

naravno da stoji fantazija da je ona odgovarajuća že­ na njenog oca. Prvi napad neuroze izbija u trenutku kada ova fantazija zadobije težak udarac, najverovat- nije isti onaj  koji je doživela i majka (što je detetu

ipak bilo nepoznato). Simptomi se lako mogu shvatiti kao izraz odbačene i prezrene ljubavi. Zagrcnjavanje počiva na onom osećanju stezanja u grlu, koji je po­ znata propratna pojava jakih afekata, koji se ne mo­ gu sasvim »progutati«. (Jezičke metafore, kao što je poznato, često se odnose na ovakve fiziološke poja­ ve). Kada je umro otac, desilo se da je njena svest, doduše, bila beskrajno ožalošćena, ali njena Senka se smejala, sasvim u stilu Tila Ojlenšpigela, koji je bio ožalošćen kada bi išlo nizbrdo, ali i dobre volje kada bi mučno išle uzbrdo, uvek u predviđanju dolazećeg. Ako je otac bio kod kuće, ona je bila žalosna i bole­ sna, ako je bio odsutan, osećala se znatno bolje, kao svi brojni supruzi i supruge, koji međusobno još ču­ vaju slatku tajnu da jedno drugom nisu stalno niti apsolutno neophodno potrebni.

Da se nesvesno tada smejalo s izvesnim pravom, pokazao je period potpunog zdravlja koji je usledio potom. Njoj je srećno uspelo da sve ono od ranije prepusti zaboravu. Tek doživljaj sa Italijanom zapre- tio je da ponovo izvede podzemni svet na Svetio dana. Ali brzim pokretom zalupila je vrata i ostala zdrava sve dok ipak nije dopuzila aždaja neuroze i to onda kada je uobražavala da je tako reći postala potpuna supruga i majka.

Seksualna psihologija kaže: uzrok neuroze leži u tome što se bolesnica u krajnjoj liniji ipak nije oslo­ bodila oca, i zbog toga je ponovo izronio i onaj doživ­ ljaj kada je u Italijanu otkrila ono tajanstveno nešto, što joj je još kod oca načinilo snažan utisak. Naravno a su ponovno  oživljena  ova sećanja kroz  analogno iskustvo sa čovekom koji je bio neposredan povod za razvoj neuroze. Stoga bi se moglo reći da su sadržaj i osnova neuroze konflikt između maštane infantilno-

-erotske veze prema ocu i ljubavi prema suprugu.

Ali ako istu kliničku sliku razmotrimo sa stano­ višta »drugog« nagona, naime volje za moći, onda stvar izgleda sasvim drugačija: nezgodni brak njenih roditelja bio je izvanredna prilika za njen dečji in­ stinkt za  moći.  Nagon  za  moći,  naime,  hoće  da  Ja u svim uslovima bude »gore«, na pravom ili krivom

putu. U svakom slučaju mora biti sačuvan »integritet ličnosti«. Na svaki pa i naznačeni pokušaj okoline da dovede pa makar i do najmanjeg potčinjavanja sub­ jekta odgovara se »muškim protestom«, kako se to izražava Adler. Razočaranje majke i njeno povlače­ nje u neurozu stvorilo je, stoga, krajnje poželjnu pri­ liku za razrastanje moći i za dominacijom. Ljubav i izvrsno ponašanje su, sa gledišta nagona za moći, poznata sredstva za postizanje cilja. Vrlina ne služi retko za to da se iznudi priznanje od strane drugih. Već kao dete je znala da pomoću prijatnog, ljupkog ponašanja osigura prednosti kod oca i da se izdigne iznad majke — ne iz ljubavi  prema  ocu;  ljubav  je bila samo pogodno sredstvo za postizanje dominacije. Grčeviti smeh prilikom očeve smrti je jasan primer za to. Čovek je sklon da ovakve izjave smatra odvrat­ nim obezvređivanjem ljubavi, ako ne i zluradom in­ sinuacijom — čovek treba samo da se trgne za trenu­ tak i da jednom sagleda svet onakav kakav jeste. Da li nikada nije video one bezbrojne osobe koje vole to­ liko dugo i veruju u svoju ljubav sve dok nije ispu­ njen njihov cilj  a onda se sklanjaju i odlaze kao da nikada nisu voleli? I najzad: zar ne čini i sama pri­ roda isto to? Da li je »nesvrsishodna« ljubav uopšte moguća? Ako jeste, onda spada u vrhunske  vrline koje su začelo izvanredno retke. Možda je uopšte čovek sklon da što je moguće manje razmišlja o svrsi ljubavi, inače bi mogao da načini otkrića koja bi do­ vela do toga da se vrednost sopstvene ljubavi sagleda u manje povoljnom svetlu.

Pacijentkinja  je,  dakle,  doživela  grčeviti  smeh prilikom  očeve  smrti«  ona je konačno  zadominirala. Bio je to histerični  grčeviti  smeh,  dakle  psihogeni simptom, nešto što je proisteklo iz nesvesnih motiva a ne iz onih svesnoga Ja. To je razlika koja se ne sme potcenjivati,  a  koja  istovremeno  pokazuje  odakle  i kako nastaju izvesne ljudske vrline. Njihova suprot­ nost naime vodi u pakao, to jest, moderno rečeno, u 'nesvesno gde se odavno sakupljaju protivparovi na­ ših svesnih vrlina.„Zbog toga, upravo zbog svoje kre- posnosti čovek ne želi da išta zna o nesvesnom; čak

je i vrhunac vrline tvrditi da uopšte nema nesvesnog. Ali, na žalost, sa svima nama dešava se kao bratu Me- dardusu u Hofmanovim Eliksirima đavola: negde po­ stoji jezivi, strašan brat, tj. naša sopstvena, rođena, krvlju za nas vezana suprotnost, koja sadrži i zlurado skuplja sve ono što bismo najradije odbacili i sakrili.

Prvo izbijanje neuroze kod naše pacijentkinje usledilo je u trenutku kada je postala svesna činje­ nice da je u njenom ocu postojalo nešto čega nije bila gospodar. I tada joj je puklo pred očima čemu je slu­ žila neuroza majke: naime kada se čovek sudari sa nečim što se ne može savladati nijednim drugim ra­ zumnim i šarmantnim sredstvom, onda postoji još je­ dan, do sada nepoznat aranžman, koji joj je unapred otkrila majka: neuroza. Stoga dolazi do toga da pa­ cijentkinja oponaša neurozu majke. Covek će se u čudu zapitati čemu onda koristi neuroza? Kakva je njena uloga? Onaj ko u svojoj bližoj okolini ima slu­ čaj tipične neuroze, taj zna šta se sve može »učiniti« pomoću neuroze. Od neuroze  nema  boljeg  sredstva da se tiraniše cela kuća. Naročito napadi gušenja, sr­ čane krize, grčevi svih vrsta postižu tako vanredan efekat koji jedva da se može prevazići. Oslobađaju se bujice sažaljenja, skriveni strah roditelja, jurnjava posluge, zvonjava telefona, žurni dolasci lekara, teške dijagnoze, svestrani pregledi, dugotrajna lečenja, znatni izdaci, a usred te gužve leži nevini bolesnik, kome je čovek još bezgranično zahvalan, kada je preboleo »grčeve«.

Ovaj nenadmašiv »aranžman« (da upotrebimo Adlerov izraz) otkrila je mala pacijentkinja i uvek ga uspešno koristila kada je tu bio otac. Postao je su­ višan kada je otac umro, pošto je sada konačno do­ minirala. Italijan je brzo odbačen čim je isuviše na­ glasio njenu ženstvenost podsećanjem na svoju muš- kost. Ali kada se pojavila pogodna mogućnost za uda­ ju, ona se zaljubila i bez gunđanja se našla u ulozi žene i majke. Sve je teklo savršeno dok je  trajala divna superiornost. Ali kada je suprug pokazao malo interesovanje izvan ovog kruga,  onda je morala po­ novo kao nekada da potrgne efikasni »aranžman«, da-

kle indirektnu primenu moći, pošto se ponovo suda­ rila sa onim delom — ovaj put u njenom suprugu — koji je već u njenom ocu izmicao njenoj dominaciji.

Tako stvar izgleda sa stanovišta .psihologije mo­ ći. Plašim se da će se čitalac naći u ulozi onog kadije pred kim je prvo govorio zastupnik jedne strane. Kada je završio, kadija je rekao: »Ti si dobro govo­ rio, vidim da imaš pravo.« Tada je uzeo reč zastupnik druge strane i kada je završio, kadija se počešao iza uva i rekao: »Ti si dobro govorio, vidim i ti imaš pra­ vo.« Neosporno je da nagon za moći igra izvanrednu ulogu. Tačno je da su neurotski kompleksi simptoma rafinirani »aranžman«, koji sa neverovatnom upor­ nošću i vanrednom lukavošću neumoljivo  streme svom cilju. Neuroza je finalno orijentisana. Dokazav­ ši ovo Adler je stekao znatne zasluge.

Koji od oba  stanovišta onda ima pravo? To je pitanje koje bi moglo da zada glavobolje. Covek ne može jednostavno da oba objašnjenja položi jedno na drugo pošto su apsolutno protivurečna. U jednom slu­ čaju je eros i njegova sudbina vrhunska i presudna činjenica, u drugom moć sopstvenog Ja. U prvom slu­ čaju Ja je neka vrsta priveska erosa, u drugom je ljubav samo sredstvo za postizanje dominacije. Onoga kome na srcu leži moć čovekovog Ja revoltira prvo shvatanje, ali onaj kome je važniji eros, taj se nikada neće moći da pomiri sa drugim shvatanjem.