POSLEDICNE POJAVE ASIMILACIJE NESVESNOG

Proces asimilacije nesvesnog dovodi do čudnova­ tih pojava: jedni time izgrađuju očigledno, čak ne­ prijatno povišenu samosvest ili samosigurnost; oni znaju sve, oni su potpuno upoznati sa tokom svog ne­ svesnog života. Oni smatraju  da  im  je  poznato  sve što izranja iz nesvesnog. U svakom slučaju oni lekaru sa svakim časom sve više dojađuju. Drugi, međutim, postaju neraspoloženi, čak potišteni pred sadržajima nesvesnog. Opada njihovo osećanje svoje vrednosti, tako. da sa rezignacijom posmatraju sav onaj izvan­ redni materijal koji nesvesno produkuje. Prvi, u za­ nosu osećanja svoje vrednosti, preuzimaju odgovor­ nost za svoje nesvesno, koje dopire isuviše daleko, izvan svih stvarnih mogućnosti, drugi odbacuju sva­ ku odgovornost sa sebe u potištenoj spoznaji bespo­ moćnosti sopstvenog Ja prema sudbini kojom uprav­ lja nesvesno.

Ako ova  dva  ekstremna načina reagovanja_tač- nije analitički osmotrimo, onda nalazimo da iza/opti­ mističkog samoosećanja prvih leži isto tako duboka, ili bolje rečeno, još dublja bespomoćnost prema kojoj svesni optimizam izgleda kao loše uspela kompenza­ cija. Ali iza pesimističke  rezignacije drugih  leži pr­ kosna volja koja u sigurnosti daleko prevazilazi sve-

snJ optimizam prvih^y~~

Sa ova dva načina reagovanja označio sam samo dva gruba ekstrema. Jedno finije nijansiranje bi bo­ lje odražavalo stvarnost. Kao što sam rekao na jed­ nom drugom mestu,(svaki analizirani pacijent ne­ svesno zloupotrebljava novostečena znanja najpre u smislu svog nenormalnog neurotskog stavaj ukoliko već nije u početnom stadijumu oslobođen simptoma u tolikoj meri da je dalja terapija, suvišna. Bitan fak­ tor u ovome je činjenica da se u ovom stadijumu još sve shvata na stupnju objekta, tj. bez razdvajanja imaga od objekta, dakle u direktnom odnosu na ob­ jekt. Dakle, onaj ko ima »druge« za izvrsne objekte, taj će iz svega onog što je u ovom delu analize mogao da svari da izvuče zaključak: »Dakle — takvi su drugi!« Stoga će se on, u zavisnosti od tipa, tolerant­ no ili netolerantno osećati obaveznim da čitavom sve­ tu otvori oči. Drugi, međutim, koji se više oseća kao objekt bližnjih a ne kao njihov subjekt, osetiće pri­ tisak ovih saznanja i shodno tome postati potišten. (Naravno da ovo sagledavam sa aspekta onih brojnih, pretežno površnih priroda, koje ove probleme doživ­ ljavaju samo s nagoveštajem). U oba slučaja dolazi do pojačanja odnosa prema objektu, u prvom u aktiv­ nom smislu, u drugom u reaktivnom. Dolazi do znat­ nog potenciranja kolektivnog momenta. Prvi širi sfe­ ru svog delanja, drugi sferu svojih patnji.

Adler je koristio izraz »sličnost s Bogom«, da bi obeležio izvesne osnovne crte neurotske psihologije moći. Ako ovde isto tako koristim ovaj izraz koji po­ tiče od Fausta, onda to činim više u smislu ovog po­ znatog mesta gde Mefisto upisuje učeniku u spomen-

-knjigu,1     a zatim za sebe primećuje:

Izreci sledi staroj i zmiji, mojoj teti.

Zbog tvoje sličnosti s Bogom

srce će još da ti strepi.2

Kao što se vidi, sličnost s Bogom se odnosi na znanje, na saznanje dobra i zla. Analiza i privođenje u svest

1       »Eritis sicut Deus,  scientes bonum  et malum.«

2       Faust 1, 4. scena.

nesvesnih sadržaja donose sa sobom izvesnu jaču to­ leranciju, pomoću koje se akceptiraju i relativno teš­ ko svarijivi komadi iz nesvesne karakterologije. Ova tolerancija izgleda vrlo »nadmoćna«  i mudra a često nije ništa drugo do lepi gest, koji, međutim, povlači svakojake konsekvence, pošto se ipak radi o spajanju dveju sfera, koje su prethodno sa puno straha držane jedna od druge razdvojene. Posle savlađivanja nad­ moćnog otpora, dolazi do uspešnog sjedinjavanja para suprotnosti, bar na izgled. Potpuniji uvid, izjednačava­ nje prethodno razdvojenog uz izraženo prividno nad­ vladavanje moralnog konflikta daju osećanje nadmoći, koje se izražava kroz »sličnost s Bogom«. Ali ovakvo izjednačavanje dobrog i zla može na drugačiji tem- peramenat  imati  i  drugačije  dejstvo.  Ne  dešava  se uvek da neko u natčovečanskom osećanju drži u ru­ kama i terazije dobrog i zla, već se može osećati kao bespomoćni objekt između čekića i nakovnja, ne baš neophodno kao Herkul  na  raskrsnici,  već  pre  kao brod bez  krme  između  Scile  i  Haribde.  A  kako  se, ne  znajući,  nalazi  u  velikom  i  prastarom  ljudskom konfliktu i pateći  doživljava  sudar večitih principa, on se može osećati kao okovani Prometej na Kavkazu ili kao raspet. To bi bila sličnost s Bogom u patnji. Sličnost s Bogom svakako da nije naučni pojam, upr- kos tome taj  izraz pogodno obeležava psihološko či­ njenično stanje. Ja ne zamišljam da svaki moj čitalac bez daljnjega razume svojstveno stanje duha »slično­ sti s Bogom«. Zato je ovaj izraz isuviše literaran. Zbog toga je bolje pobliže opisati stanje koje se pod ovim podrazumeva:  uvidi stečeni  tokom analize pokazuju nekome po pravilu mnogo šta čega do tada nije bio svestan. Naravno da on ovakva saznanja primenjuje i na svoju okolinu i na taj način sagledava (ili veruje da vidi) ponešto što mu je prethodno bilo nevidljivo. Ukoliko  su  mu  njegova  saznanja  bila  korisna,  sada će smatrati da će koristiti i drugima. Na taj način on će biti uobražen, možda u najboljoj nameri, ali dru­ gima nepoželjan. On ima osećanje da poseduje ključ koji otvara mnoga,  čak možda i sva vrata. Pa čak i

»psihoanaliza« poseduje tu naivnu nesvesnost svojih

granica, što se najjasnije vidi po načinu kako tretira npr. umetnička dela.

Kako se ljudska priroda ne sastoji samo od svet- losti već i od prilično mnogo senki, često su zaključci, koji se stiču u praktičnoj analizi, nešto neprijatni, utoliko neprijatniji što se čovek (što je  obično  slu­ čaj) prethodno više bavio sa suprotnim. Stoga ima ljudi koji novostečene zaključke vrlo mnogo uzimaju srcu, čak isuviše mnogo, a pri  tom zaboravljaju  da oni nisu jedini koji imaju zasenčenu stranu. Oni se isuviše deprimiraju  i tada su skloni  da u  sve sum­ njaju i da više ništa ne smatraju pravim. Zbog toga ima čak izvanrednih analitičara sa vrlo dobrim ide­ jama, koji nikada javno ne nastupaju sa nekom pub­ likacijom, pošto im sagledani psihički problem izgle­ da tako nesavladivo veliki da im je skoro nemoguće da ga naučno obuhvate. Kao što jedan zbog svog op­ timizma preteruje, tako drugi kroz pesimizam posta­ je isuviše bojažljiv i malodušan. Otprilike u ovim oblicima se izražava veliki konflikt, ako se redukuje na manja merila. Ali i u ovim manjim proporcijama može se lako prepoznati suština: uobraženost jednog i malodušnost drugog imaju jedno zajedničko, naime nesigurnost u svoje granice. Jedan se preterano širi, drugi se preterano smanjuje. Njihove individualne granice su nekako zbrisane. Ako uzmemo u obzir da je zbog psihičke kompenzacije velika skrušenost isu­ više bliska nadmenosti i da »gordost uvek dolazi pre pada«, onda iza uobraženosti lako možemo otkriti crte bojažljivog osećanja niže vrednosti. Da, čak jasno uo­ čavamo kako nesigurnost tera uobraženog da iznosi i hvali istine u koje nije sasvim siguran i da za to vrbuje prozelite, pošto mu pristalice osiguravaju vrednost i pouzdanost njegovih ubeđenja. Cak se i u tom spoznajnom obilju ne oseća tako prijatno da bi sam u njemu izdržao; u osnovi uzev zbog toga  se oseća odbačen tako da ga potajni strah da će ostati sam sa svim tim tera da svuda iznosi svoja mišljenja i tumačenja, što ga štiti od razornih sumnji.

Obrnuto je kod malodušnog! Sto se više povlači i skriva, tim više u njemu raste potajni zahtev za ra-

zumevanjem i priznavanjem. Iako govori o svojoj ni­ žoj vrednosti,  ipak,  u  osnovi  uzev,  ne  veruje  u  to. U njemu se podiže prkosno ubeđenje njegove nepri­ znate vrednosti, zbog čega postaje osetljiv i na naj­ manje neodobravanje i stalno nosi izraz čoveka koga ne razumeju, neshvaćenog sa njegovim opravdanim zahtevima. Time formira bolesni ponos i naduto neza­ dovoljstvo, koje ni za što na svetu ne bi želeo, ali koje tim bogatije dobija na uvid okolina.

Obojica su istovremeno isuviše mali i isuviše ve­ liki; njihova individualna srednja mera, ako već pret­ hodno nije, onda se sada još više koleba. Zvuči skoro groteskno ovo stanje označiti kao »sličnost s Bogom«. Ah kako obojica prevazilaze svoje ljudske pozicije, jedan ovde, drugi tamo, ipak su nešto »natčovečan- ski«; stoga, figurativno rečeno, »slični Bogu«. Ako neko neće da koristi ovu metaforu, onda bih predlo­ žio da se govori o psihičkoj inflaciji. Ovaj pojam iz­ gleda mi pogodan utoliko što označava preterano ši­ renje ličnosti koje prevazilazi individualne granice u aktuelnom stanju, jednom rečju nadmenost. U ovom stanju čovek ispunjava prostor koji normalno ne bi mogao da ispuni. To može da učini samo onda kada se saobrazi sadržajima  i  svojstvima,  koji  po  sebi  i za sebe leže izvan naših granica. Ono što leži izvan nas pripada ili nekom drugom, ili svima ili nikome. Kako psihička inflacija nije pojava koja se stvara samo analizom, već se često sreće i u običnom životu, možemo je istraživati i na drugim slučajevima. Sa­ svim običan slučaj je identifikacija, lišena humora, mnogih ljudi sa njihovim zaposlenjem ili njihovom titulom. Sigurno da je moja ustanova delatnost koja pripada meni, ah ova je istovremeno kolektivni fak­ tor, koji je istorijski nastao iz sadejstva mnogih fak­ tora i čija vrednost zavisi samo od kolektivnog odo­ bravanja. Stoga ako se identifikujem sa mojom usta­ novom ili titulom, onda se ponašam kao da sam ja lično celokupni kompleksni faktor koji predstavlja jedna ustanova, kao da nisam samo predstavnik te ustanove, već istovremeno opredeljenje društva. Na ovaj način sam se neobično proširio i uzurpirao svoj-

stva koja nisu u meni, već izvan mene. L'etat — c'est moi, to je moto za ovakve ljude.

Kod inflacije nastale kroz spoznaju radi se o ne­ čemu principijelno sličnom, ali psihološki suptilnijem Ovu inflaciju ne uzrokuju vrednosti ustanove, već značajne fantazije. Ono što pod time mislim ilustro- vao bih praktičnim primerom: za to bih izabrao slu­ čaj jednog duševnog bolesnika koga sam poznavao lično a koga spominje i Meder (Maeder)3 u jednoj pu­ blikaciji. Slučaj se odlikuje opsežnom  inflacijom. (Kod duševnih bolesnika mogu se, naime, svi oni fe­ nomeni koji se samo naznačeno sreću kod normalnih, posmatrati u gruboj i povećanoj meri.4 Bolesnik je patio od paranoidne demencije sa  ludilom  veličine. On se nalazio sa majkom božjom i sličnim veličinama u »telefonskoj« vezi. U svojoj ljudskoj stvarnosti bio je nesrećni bravarski šegrt, već sa 19 godina neizle- čivo duševno bolestan. On je, međutim, između osta­ log otkrio veličanstvenu ideju da je svet njegov  al­ bum, koji on može po volji da lista. Dokaz za to je vrlo jednostavan: potrebno je samo da se okrene i već vidi novu stranicu.

To je Sopenhauerov Svet kao volja i predstava u nedoteranoj, primitivnoj predočenosti. U osnovi uzev potresna zamisao, nastala iz najudaljenije studenosti i osamljenosti, ali izražena tako bezazleno i jedno­ stavno da se najpre samo može propratiti osmehom sama njena grotesknost. A ipak ovo primitivno shva- tanje leži kao suština u osnovi genijalne Šopenhaue-

3   A. Maeder, Psychologische Untersuchungen on De- mentia Praecox-Kranken. U: Jahrbuch fiir psychoanalytische und psychopathologische Forschungen, 1910, II, S. 209.

4   Još dok sam bio lekar psihijatrijske klinike u Cirihu, jednom prilikom proveo sam jednog inteligentnog laika kroz bolesnička odeljenja. On pre  toga  nikada  nije  video  zavod za umobolne. Kada smo završili naš obilazak, on je uzviknuo:

»Ali čujte, pa to vam je mali grad Cirih! Kvintesencija na­ roda! Kao da su u svojim klasičnim primerima sakupljeni svi tipovi koje svakodnevno srećemo na ulici. Sami čudaci i raskošni primeri iz svih dubina i visina!« U svakom slučaju ja stvari nikada nisam posmatrao sa ove strane, ali ovaj čovek imao je pravo u ne tako maloj meri.

rove vizije sveta. Ko nije ni genijalan ni sumanut, nikada se ne može osloboditi stvarnosti u tolikoj meri da zaželi da svet sagleda kao svoju sliku. Da li je bo­ lesnik uspeo da sam razvije ili izgradi ovakvo shva- tanje? Ili mu je ono zapalo u deo?  Ili  je  na  kraju upao u njega? Njegovo bolesno raspadanje  i  infla­ cija potvrđuju ovo poslednje. On više ne misli i ne govori, već ono misli i govori u njemu i zbog toga i čuje glasove. Tako postoji razlika između njega i So- penhauera u tome što je shvatanje kod njega zastalo u stadijumu čistog spontanog rasta, dok je Sopen- hauer isto gledište apstrahovao i izrazio opštevažećim jezikom. Na taj način izneo ga je iz njegove podzemne početnosti u svetio dana kolektivne svesti. Bilo bi netačno pretpostaviti da bolesnikovo gledište ima lični karakter i vrednost ili da je,  drugim  recima,  deo koji pripada njemu. Tada bi on bio filozof. Ali ge­ nijalni filozof je samo onaj kome je uspelo da primi­ tivnu i čisto prirodnu viziju podigne do apstraktne ideje i do svesnog opšteg dobra. Tek je ovaj učinak njegova lična vrednost, koju sme sebi pripisati a da pri tom ne potpadne pod inflaciju. Gledište bolesni­ kovo je, međutim, bezlična, prirodno izrasla vrednost, protiv koje bolesnik nije mogao da se brani, koja ga je čak progutala i »pomerila« u još veću otuđenost. Neosporna veličina ideje nadula ga je do bolesnih raz- mera, umesto  da on ovlada  idejom i  da  nju proširi do filozofskog gledanja na svet. Lična vrednost leži samo u filozofskom učinku,  a ne u primarnoj  viziji. I filozofu je ova samo izrasla i to iz opšteg dobra čovečanstva, u kome, u principu, svako ima udela. Zlatne jabuke potiču od istog drveta, nezavisno  od toga da li ih bere imbecilni bravarski šegrt ili Sopen- hauer.

Iz ovog primera možemo naučiti nešto još više, naime da nadlični psihički sadržaji nisu samo indi­ ferentni ili mrtvi materijali, koji se proizvoljno mogu usvojiti. Naprotiv, radi se o živim veličinama koje atraktivno deluju na svest. Identifikacija sa ustano­ vom ili titulom čak ima nečeg zavodljivog, zbog čega tako mnogi ljudi nisu ništa drugo samo čast koju im

je dodelilo društvo. Bilo bi uzaludno tražiti ličnost iza ove ljušture. Iza velike poze našli bismo kukavnog čovečuljka^Zbog toga je ova ustanova (ili već šta je ova spoljna ljuštura) tako zavodljiva — ona predstav­ lja jevtinu kompenzaciju za lične nedovoljnosti.!

Ali ne postoje samo spoljne atraktivnosti kao ustanove, titule i ostale socijalne uloge, koje uzrokuju inflaciju. To bi bile  samo bezlične  veličine, koje se nalaze spol ja u društvu, u kolektivnoj svesti. Ali kako s one strane individue postoji zajednica, tako i s one strane naše lične psihe postoji kolektivna psiha, u- pravo kolektivno nesvesno koje isto tako u sebi krije privlačne veličine, kao što pokazuje gore navedeni primer. Kao što je u prvom slučaju čovek kroz svoju čast iznenada gurnut u svet (»Messieurs, a present je suis Roy«), isto tako može iznenada i nestati iz njega, naime onda kada ga zadesi da sagleda one velike sli­ ke, koje svetu nameću jedan drugi lik. Radi se o onim magijskim »representation collectives«, koje leže u osnovi svakog »slogan«-a Amerikanaca, gesla i parole, a na najvišem stupnju u literarnom i religijskom jezi­ ku. Sećam se jednog duševnog  bolesnika  koji  nije bio pesnik, niti inače nešto značajno. Bio je samo ne ­ što tiša priroda, nešto sanjalački nastrojen mladić. Zaljubio se u jednu devojku i, kao što se često de­ šava, nije dovoljno proverio da li ona odgovara na njegovu ljubav. Njegova primitivna »participation mystique« omogućila mu je da bez daljnjega pret­ postavi da je njegova obuzetost samo po sebi razum­ ljivo i obuzetost drugog, što je najčešće slučaj na dubljim stupnjevima ljudske psihologije. Tako je mladić izgradio sanjalačku  ljubavnu  fantaziju  koja se naprasno razbila kada  je otkrio da devojka  neće ni da čuje za njega. Bio je očajan do te mere da je pošao pravo ka reci  da se udavi. Bila je kasna noć, u susret njemu zvezde su svetlucale iz tamne vode. Izgledalo mu je kao da zvezde u parovima plivaju rekom, a njim je ovladalo čudno osećanje. Zaboravio je svoju samoubilačku nameru i fasciniran je posma- trao ovu čudnovatu, slatku igru. Postepeno mu je postalo jasno da je svaka od ovih zvezda lice, da su

ti parovi dvoje zaljubljenih, koji zaljubljeni, zaneti prolaze pored njega. Tada mu se  nametnuo  sasvim nov zaključak: sve se promenilo,  i  njegova  sudbi­ na, napustili su ga razočaranje i ljubav, sećanje na devojku bilo je daleko i ravnodušno, zato mu je — i on je to jasno osećao — bilo obećano nečuveno bo­ gatstvo. Već je znao da je neprocenjivo blago sakri­ veno za njega u obližnjoj zvezdari. Tako je došlo do toga da ga je policija uhapsila u 4 sata izjutra, pri pokušaju da obije zvezdaru.

Sta mu se desilo? Siroti čovek sagledao je Dan­ teovu sliku, čiju lepotu, izraženu u jednom stihu, ni­ kada nije mogao da shvati. Ali on ju je video i ona ga je preobrazila. Ono što je bilo najveći bol  ostalo je negde u daljini; a nov, neslućeni svet zvezda, koji daleki od ove ojađene zemlje nečujno  odmiču  svo­ jom beskrajnom putanjom, otvorio mu se u trenutku pošto je kročio preko »Prozerpininog praga«. Očeki­ vanje nečuvenog bogatstva — ko ne bi mogao da shvati ovu zamisao? — naišla je kao otkrovenje. Sve je to bilo isuviše mnogo za njegovu sirotu glavu. Nije se utopio u reci, već u večitoj slici, čija se lepota s tim i  ugasila.

Kao što se jedan u socijalnoj ulozi tako se i drugi može izgubiti u unutrašnjoj viziji i da na taj način bude izgubljen za svoju okolinu. Poneke neshvatljive promene ličnosti, kao iznenadna preobraćanja ili dru­ ga smisaona menjanja, zasnivaju se na kolektivnoj slici5 koja, kao što pokazuje naš primer, može proiz­ vesti tako veliku inflaciju  da se ličnost  sasvim ras­ padne. Ovo raspadanje je duševna bolest, prolazne ili trajne prirode, »rascep duše« ili »šizofrenija« (Bloj- ler).6 Bolesna inflacija naravno da se zasniva na obič­ no urođenoj slabosti ličnosti prema autonomiji kolek­ tivno nesvesnih sadržaja.

•   Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6 Leon Daudet, u svojoj knjizi L'Heredo, Pariš,  1916,  naziva ovaj proces »autofecondation interieure« i pod tim podrazu- meva ponovno oživljavanje duše predaka.

•   Eugen Bleuler: Dementia Praecox oder Gruppe der Schizophrenie. U: Handbuch der Psychiatrie, 1911.

'Covek će biti najbliži istini ako predstavi da se naša svesna i lična psiha zasniva na širokom temelju nasleđene i opšte duhovne dispozicije, koja kao takva nije svesna i da se naša lična psiha odnosi prema ko­ lektivnoj psihi otprilike kao individua prema društvu.

Ali na isti način kao što individua nije naprosto jedinstveno i posebno, već i socijalno biće, tako i čo- vekova psiha nije samo  pojedinačni i potpuno indi­ vidualni, već i kolektivni fenomen. I_na isti način kao što se izvesne socijalne  funkcije ili nagoni nalaze u suprotnosti prema interesima pojedinca, tako i ljud­ ski  duh  raspolaže izvesnim funkcijama  ili  tendenci­ jama, koje su, zbog svoje kolektivne prirode, u sup­ rotnosti  sa  individualnim  potrebama.  Ova  činjenica ima svoju osnovu u tome što je svakom čoveku uro­ đen  visoko  diferenciran  mozak,  koji  mu  osigurava mogućnost bogate duhovne funkcije koju on ontoge- netski nije ni stekao ni razvio. U onoj meri u kojoj su ljudski mozgovi ravnomerno diferencirani,  je i kroz to omogućena duhovna funkcija, kolektivna i univer­ zalna. Ovim stanjem stvari se može, na primer, obja­ sniti  činjenica  da  nesvesno  najudaljenijih  naroda  i rasa raspolaže čudnovatom podudarnošću koja se, iz­ među  ostalog,  pokazuje  u  već  više  puta  pomenutoj činjenici  izvanredne  podudarnosti  autohtonih  oblika mitova  i  motiva.  Univerzalna  sličnost  mozga  pruža univerzalnu  mogućnost  istovrsne  duhovne  funkcije. Ova funkcija je kolektivna psiha. Ukoliko postoji od­ govarajuća  diferencijacija  rasa,  plemena  ili  čak  po­ rodice,  utoliko postoji i kolektivna psiha ograničena na rasu, pleme ili porodicu i izvan nivoa »univerzal­ ne« kolektivne psihe: govoreći Zaneovim (Janet)7    je ­ zikom,  kolektivna psiha  obuhvata  »parties  inferieu- res«  psihičkih funkcija,  čvrsto  zasnovani,   tako  reći automatski, nasleđen i svuda prisutan, dakle nadličan ili bezličan deo individualne psihe. Svest i lično ne­ svesno  obuhvataju   »parties   superieures«   psihičkih funkcija, dakle deo koji je stečen i razvijen ontoge- netski. Dakle, ona individua koja njoj  a priori i ne­ svesno datu kolektivnu psihu pridruži svom ontoge-

7     P. Janet, Les Nevroses, 1909.

netski stečenom posedu, kao da je ova deo istog, time neopravdano povećava opsege ličnosti sa odgovaraju­ ćim posledicama. Naime', ukoliko je kolektivna psiha

»parties inferieures« psihičkih funkcija a samim tim kao baza podređena svakoj ličnosti, onda ova opte­ rećuje i obezvređuje ličnost, što se ispoljava u infla­ ciji, ili u gušenju samosvesti, ili u nesvesnom pove­ ćanju naglašenosti svoga Ja sve do bolesne volje za moći.

Pošto analiza lično nesvesno privodi u svest, in­ dividua postaje svesna stvari kojih je, doduše, po pra­ vilu bila svesna kod drugih ljudi, samo kod sebe ne. Dakle, pomoću te spoznaje postaje se manje jedin­ stven, već Jcole/ctiimiji. Ova kolektivnost ne ide samo prema lošoj strani, već ponekad i prema dobroj. Na­ ime, ima ljudi koji potiskuju svoje dobre osobine i svesno i široko popuštaju svojim infantilnim željama. Ukidanje ličnih potiskivanja najpre čisto lične sadr­ žaje prevodi u svest, ali na njima su već naslagani kolektivni elementi nesvesnog, svuda prisutni nago­ ni, kvaliteti i ideje (slike), kao i svi oni »statistički« delimični iznosi prosečnih vrlina i prosečnih poroka, po principu: »Svako nosi u sebi ponešto od prestup­ nika, genija i sveca.« Tako se konačno stvara živa slika, koja prilično sadrži sve ono što se kreće na crne—beloj tabli sveta — dobro kao i zlo, lepo kao i ružno. Na ovaj način se postepeno priprema sličnost sa svetom, koju mnoge prirode oseća ju kao pozitivnu, koja u datom slučaju znači i odlučujući momenat u terapiji neuroza, Video sam nekoliko slučajeva koji­ ma je u ovom stanju prvi put u životu uspelo da pobude ljubav i sami da osete ljubav, ili da se u dru­ gačijem odnosu usude na skok u nepoznato, što ih je uplelo u njima pogodniju sudbinu. Nisam video mali broj njih, koji, smatrajući ovo stanje definitivnim, godinama ostaju u nekoj vrsti preduzimljive euforije. Naravno da sam često čuo da ovakve slučajeve slave kao rezultate analitičke terapije.  Stoga  moram  reći da oni slučajevi koji odgovaraju euforičnim i podu­ zetnim ličnostima, pate od nedovoljnog diferencira­ nja od sveta u tolikoj meri da ih niko ne može sma-

trati stvarno izlečenim. Mišljenja sam da su  oni  u istoj meri izlečeni i neizlečeni. Imao sam, naime, pri­ like da ovakve pacijente pratim na njihovom život­ nom putu i moram priznati da su često pokazivali simptome neprilagođenosti, i ukoliko bi se zadržali na ovoj liniji, postepeno je dolazilo do one sterilnosti i monotonije, koja je karakteristična za sve »bez-lič- ne«. Naravno ovde je reč o graničnim slučajevima a ne o onim manje dragocenim, normalnim i prosečnim ljudima, čiji su problemi prilagođavanja više tehnič­ ke nego suštinske prirode. Da sam više terapeut a manje istraživač, prirodno da ne bih mogao da se uzdržim od izvesnog optimizma procene, pošto bi se tada moj  sud zasnivao na broju izlečenih.  Ali moja istraživačka savest ne gleda na brojeve, već na kva- litet ljudi. Priroda je aristokratska tako da jedan dra- gocen čovek teži koliko deset drugih. Moj pogled je. sledio dragocene ljude i na njima sam naučio dvo­ smislenost rezultata čisto lične analize a uz to još i shvatanje razloga ove dvosmislenosti.

Ako kroz asimilaciju nesvesnog i kolektivnu psi­ hu pogrešno unesemo u inventar ličnih psihičkih funkcija, onda dolazi do razdvajanja ličnosti u njene parove suprotnosti. Pored već pomenutog tako jasnog para suprotnosti ludilo veličine — osećanje niže vred­ nosti, postoji još mnogo drugih parova od kojih bih istakao samo specifično moralni par suprotnosti, na­ ime dobro i zlo. Kolektivna psiha sadrži specifične vrline i poroke čoveka isto onako kao i sve drugo. Jedan kolektivnu vrlinu uračunava u lične zasluge, drugi kolektivne poroke smatra ličnom krivicom. Oboje su isto toliko iluzionarni, koliko je to i veličina ili manja vrednost, pošto su uobražene vrline kao i uobražene mane samo moralni par suprotnosti, koji sadrži kolektivna psiha, sada veštački privedeni u svest i opaženi. Koliko su ovi parovi suprotnosti pri­ sutni u kolektivnoj psihi pokazuje primer primitivnih plemena, kojima jedni posmatrači pripisuju sve vrli­ ne, dok drugi o istom tom plemenu iznose najgore utiske. Za primitivca, čija se lična diferencijacija na-

lazi u samim počecima, tačno je oboje, pošto je nje­ gova psiha suštinski kolektivna i zbog toga najvećim delom  nesvesna.  On  je  više  ili  manje  identičan  sa kolektivnom psihom i zbog toga poseduje bez ličnog udela  i  bez  unutrašnjeg  nesklada  kolektivne  vrline i  poroke.  Nesklad  se  javlja  tek  kada  započne  lični razvitak psihe i pri tom ratio spozna nespojivu pri­ rodu  suprotnosti.  Posledica  ovog  saznanja  je  borba potiskivanjem. Čovek želi da bude dobar i stoga mora da potiskuje zlo; sa tim je i došao kraj raju kolektivne psihe.  Potiskivanje  kolektivne  psihe  bila  je  prosto neophodnost ličnog razvitka. Lični razvitak kod pri- mitivaca, ili bolje rečeno razvitak persone je pitanje magijskog prestiža. Pri tome služi kao primer figura vrača ili poglavice. Obojica se ističu posebnim naki­ tom i posebnim načinom života,  tj.  izrazom njihove uloge.  Pomoću  posebnosti  spoljnih  znakova  stvara se ograničenje individue, a posedovanje naročitih ri­ tualnih tajni još više pojačava izdvojenost. Sa ovak­ vim i sličnim sredstvima primitivac stvara oko sebe koprenu, koja se može označiti kao persona (maska). Kao što je poznato primitivci imaju i stvarne maske, koje npr. pri totemskim svečanostima služe za uzdi­ zanje ili promenu ličnosti.  Na taj  način  odlikovana individua na izgled izmiče iz sfere kolektivne psihe, a i stvarno  se  udaljuje  u  onoj  meri  u  kojoj  joj  je uspelo  da se identifikuje  sa svojom personom.  Ovo udaljavanje znači magijski prestiž. Naravno lako se može  tvrditi  da  je  namera  da se  bude  moćan pod- sticajni motiv ovog razvitka. Ali pri tom se potpuno zaboravlja da je formiranje prestiža uvek kolektivni kompromisni  produkt,  tj.  prirodno  je  da  neko  želi prestiž, a da je tu i publika koja treba da da prestiž onome  ko  ga  traži.  Kod* ovakvog  stanja  stvari  bilo bi netačno objašnjavati da neko iz individualne na- mere da bude moćan sebi stvara prestiž: mnogo pre to je sasvim kolektivna stvar. Pošto društvo u celini ima potrebu za magijski delujućom figurom,  ono za ovu potrebu koristi i volju za moć pojedinca, kao i želju za potčinjavanjem mnogih i na taj način pod- stiče  javljanje  ličnog  prestiža.  Ovo  poslednje  je  fe-

nomen koji je, kako pokazuje istorijat političkih po­ četaka, od najvećeg značaja za socijalni život naroda.

Zbog neprecenjive važnosti ličnog prestiža, mo­ gućnost regresivnog utapanja u kolektivnu psihu zna­ či opasnost ne samo za označenu individuu, već i za njene pratioce. Ovakva mogućnost se, međutim, sreće najpre  onda  kada  je  dostignut  cilj  prestiža,  naime opšte priznanje.  S  tim  persona  postaje  kolektivna stvarnost. To je uvek početak kraja. Naime, ostvari­ vanje prestiža nije samo za označenu individuu po­ zitivan učinak, već i za njen klan. Jedan se odlikuje svojim  delima,  drugi  se  odlikuju  odricanjem  svoje' moći. Sve dok ovakav stav mora da se izbori protiv neprijateljskih uticaja,  učinak ostaje pozitivan; me­ đutim, čim više ne postoje prepreke i kada je posti­ gnuto opšte priznanje, prestiž gubi pozitivnu vrednost  i po pravilu postaje caput mortuum.  Tada se uspo­ stavlja šizmatični pokret, čime proces ponovo počinje od početka.

Pošto je ličnost tako  izvanredno važna za život zajednice, sve će se ono što ometa njen razvitak ose- ćati kao opasnost. Najveća opasnost, međutim, je prevremeni gubitak prestiža zbog prodora kolektivne psihe. Bezuslovno čuvanje tajne je jedno od najpo­ znatijih primitivnih sredstava za otklanjanje ove opa­ snosti. Kolektivno mišljenje i osećanje i kolektivni učinak su relativno lako sprovodi vi u poređenju sa individualnom funkcijom i učinkom, zbog čega- je iskušenje često isuviše veliko da se kolektivnoj funk­ ciji dozvoli da stupi na mesto diferencijacije ličnosti. Kroz rasplinjavanje i konačno razlaganje u kolektiv­ noj psihi izdiferencirane i magijskim prestižom šti­ ćene ličnosti (odricanje sv. Petra) nastaje »gubitak duše« kod pojedinca, pošto se zanemaruje ili ponovno poništava važan učinak. Zbog toga za kršenje tabua postoje drakonske kazne, koje sasvim odgovaraju važnosti situacije. Sve dok se ove stvari posmatraju samo kauzalno kao istorijski ostaci i metastaze iz tabu incesta,8    uopšte se ne može razumeti kakva je korist

8     Freud,  Totem  und  Tabu,  Ges.  Werke,  1924,  Bd .  10.

od ovih mera. Ali ako problem shvatimo sa finalnog gledišta, tada će se rasvetliti mnogo toga što je pret­ hodno bilo tamno.

Za razvitak ličnosti, dakle, bezuslovni zahtev je strogo odvajanje od kolektivne psihe, pošto svako ne­ dovoljno odvajanje dovodi do brzog rasplinjavanja individualnog u kolektivnom. Postoji opasnost da se u analizi nesvesnog kolektivna psiha stopi sa ličnom, što onda ima prethodno pomenute, neprijatne posle- dice. Ili su ove posledice štetne po životno osećanje ili za bližnje pacijenta, ako ovaj ima bilo kakav uti- caj na okolinu. U  svom identitetu, sa kolektivnom psihom, naime, on će nepogrešivo pokušavati da dru­ gima nametne  zahteve njegovog nesvesnog,  pošto i- dentitet sa kolektivnom psihom donosi sa sobom ose­ ćanje opšte važnosti (»sličnost s Bogom«) koje se jednostavno ne obazire na drugačiju, ličnu psihu bliž­ njih (osećanje opšte važnosti naravno da potiče iz univerzalnosti kolektivne psihe). Kolektivni stav pri­ rodno da i kod drugog pretpostavlja istovetnu kolek­ tivnu psihu. Ali to znači bezobzirno previđanje indi­ vidualnih razlika kao i opštih razlika, kojih ima čak i unutar kolektivne psihe, kao npr. rasne  razlike.' Ovo previđanje individualnog, naravno da znači gu­ šenje pojedinca, što dovodi do iskorenjivanja elemen­ ta diferenciranja u zajednici. Elemenat  diferencira­ nja je individua. Sva najviša dostignuća vrline, kao i najveća zlodela su individualni. Sto je neka zajednica

•    Tako je neoprostiva zabluda ako rezultate jedne je- vrejske psihologije smatramo opštevažećim! Nikome neće pa­ sti na pamet da kinesku ili indijsku psihologiju smatra pri­ hvatljivom za nas. Jevtino prebacivanje antisemitizma, koje ml je učinjeno zbog ove kritike, isto toliko je neinteligentno kao kada bi me optužili za antikineske predrasude. Sigurno da na ranijem i dubljem stupnju psihičkog razvitka, gde je još nemoguće naći neku razliku između arijskog, semitskog, ha- mitskog i mongolskog mentaliteta, sve ljudske rase imaju op- štu kolektivnu psihu. Ali uspostavljanjem rasne diferencijaci­ je nastaju i bitne razlike u kolektivnoj psihi. Iz ovog razloga ne možemo duh tuđih rasa in globo prevesti u naš mentalitet

— da ovaj osetno ne oštetimo, što, međutim, i onako ne spre­ čava mnoge instinktivno slabe prirode da sve više koketiraju sa  indijskom  i  sličnim  filozofijama.

veća i što više potpomaže sumaciju kolektivnih fak­ tora, na štetu individualnosti pomoću konzervativnih predrasuda,   što  je  inaće  svojstveno  svakoj   većoj zajednici, tim je više moralno i duhovno uništena in­ dividua, i time se guši i jedini izvor moralnog i du­ hovnog napretka zajednice.  Tim napreduje naravno samo društvo i samo ono kolektivno u pojedincu. Sve individualno u pojedincu međutim osuđeno je na pro­ past, tj. na potiskivanje. Time individualno dospeva u nesvesno i tamo se zakonomerno pretvara u princi­ pijelno loše, u destruktivno i anarhično,  što se, do­ duše, u pojedinim proročki predodređenim individu­ ama manifestu je kroz izvanredna sramna dela (kao atentati i slično), ah inače kod svih drugih ostaje u pozadini i samo se indirektno primećuje po neizbež- nom  moralnom  propadanju  društva.  Opšte  poznata stvar je da je moral jednog društva kao celine obr­ nuto proporcionalan njegovoj veličini, jer što se više individua sakupi  tim se  više gase  individualni  fak­ tori a time i moral, koji se potpuno zasniva na mo­ ralnim osećanjima i na za to neophodnoj slobodi in­ dividue. Stoga je svaki pojedinac, kada je u zajednici, u izvesnom  smislu  nesvesno lošiji  čovek nego  kada odlučuje sam za sebe, jer njega nosi zajednica u to­ likoj meri da ga oslobađa njegove individualne odgo­ vornosti.  Veliko  društvo,  sastavljeno  samo  od  iz­ vanrednih  ljudi,  po  moralu  i  inteligenciji  je  rav­ no  velikoj  glupoj  i  nasilnoj  životinji.  Naime,  što su   organizacije   veće,   tim   je   neizbežnija   njihova nemoralnost  i  šlepa  glupost. '(Senatus  bestia,  sena- tores  boni   viri).   Kada  društvo   u  svojim   pojedi­ načnim predstavnicima već automatski naglašava ko­ lektivne  kvalitete,  onda time nagrađuje prosečnost, sve ono što se spremilo da vegetira na jevtin i ne­ odgovoran način.  Neizbežno je tada da se individu­ alno pritera  uza  zid.  Ovaj  proces  počinje  u  školi i nastavlja  se  na  univerzitetu  i  gospodari  svuda  gde država ima svoje prste, što je manje socijalno telo, tim je više osigurana individualnost njegovih člano­ va, tim je veća njihova relativna sloboda a samim tim i mogućnost svesne odgovornosti. Bez slobode nema

morala. Naša zadivljenost pred velikim organizacija­ ma nestaje kada sagledamo drugu stranu čuda, naime čudovišnu učestalost i potenciranje svega primitivnog u čoveku u neizbežno uništenje njegove individual­ nosti u korist monstruma, što je, na kraju krajeva, svaka velika organizacija. Današnji čovek, koji više ili manje odgovara moralnom kolektivnom idealu, iz svog srca načinio je razbojničku pećinu, što nije teško dokazati analizom njegovog nesvesnog, i ako sam time nije nimalo ometen. A ukoliko je normalno »uskla­ đen«1 0 sa svojom okolinom, njemu neće smetati ni naj­ veća bezočnost njegovog društva, ukoliko većina nje­ govih bližnjih veru je u visoku moralnost njihove dru­ štvene organizacije. Isto ovo što sam ovde rekao o uticaju društva na individuu, važi i za uticaj kolek­ tivno nesvesnog na individualnu psihu. Kao što pro- izilazi iz mojih primera, ovaj drugi uticaj je isto to­ liko nevidljiv koliko je prvi vidljiv. Zbog toga nije nikakvo čudo što su unutrašnji uticaji nerazumljivi i što se ljudi, kojima se nešto tako desi, smatraju pa­ tološkim osobenjacima ako ne i sumanutim. Ako je slučajno bio pravi genije, onda to primećuje tek sledeca ili treća generacija. Isto onako kao što nam samo po sebi izgleda razumljivo da se neko utapa u svom položaju i dostojanstvu, isto tako nam sasvim nerazumljivo deluje onaj ko traži nešto drugo od onoga za čim žudi gomila i trajno nestaje u tom dru­ gom i drugačijem. Covek bi obojici poželeo malo hu­ mora, onog, po Sopenhaueru stvarno »božanskog« svojstva čoveka, koji će jedino uspeti da njegovu dušu održi u stanju slobode.

Kolektivni nagoni i osnovni oblici ljudskog miš­ ljenja i osećanja, koji su pomoću  analize  otkriveni kao dejstveni, predstavljaju za svesnu ličnost teko­ vinu koju ne može primiti bez hitnijih smetnji. Stoga je u praktičnom terapijskom postupku od najveće važnosti stalno imati na umu integritet ličnosti. Na­ ime, ako se kolektivna psiha shvati kao lični dodatak

" O »usklađenosti« i »prilagođenosti« v. Psvchologische Typen, 1950. S. 457. Ges. Werke, Bd. 6. Par. 630.

individue, onda to znači zavođenje ili opterećenje lič­ nosti, koje jedva da se može savladati. Stoga je ne- odložno da se načini jasna razlika između ličnih i ko­ lektivnih sadržaja psihe. Ali ovo izdvajanje nije baš tako lako, pošto lično izrasta iz kolektivne psihe i s njom je najtešnje povezano.  Zbog toga je teško reći koji se sadržaji mogu obeležiti kao kolektivni a koji kao lični. Neosporno je da su npr. arhaični simboliz­ mi, onakvi kako se često sreću u fantazijama i sno­ vima, kolektivni faktori. Svi osnovni nagoni i osnovni oblici mišljenja i osećanja su kolektivni.  Sve ono u čemu se ljudi slažu da je opšte jeste kolektivno, isto tako sve ono što je opšte shvatljivo, prisutno, rečeno i učinjeno. Pri tačnijem posmatranju čovek se stalno iznova čudi koliko je toga u našoj takozvanoj indivi­ dualnoj psihologiji zapravo kolektivno. Toga, je toliko

mnogo da se individualno sasvim gubi. jAli kako je < individuacija11     neizbežan psihološki zahtev, to se uo­ čavanjem nadmoćnosti kolektivnog može odmeriti ko­ liko je potrebno posvetiti posebne pažnje toj  nežnoj biljci  »individualnosti«, da je ne bi potpuno ugušilo kolektivno.

Covek ima sposobnost koja je sa kolektivnog as­ pekta najkorisnija a za individuaciju najgora — to je podražavanje. Socijalna psihologija se uopšte ne može zamisliti bez podražavanja, pošto bi bez ovog jedno­ stavno bilo nemoguće stvoriti masovne organizacije, državu i društveni poredak; nije zakon ono što stvara društveni poredak već podražavanje, u kom pojmu su sadržani i sugestibilnost, sugestija i psihička  infek­ cija. Ali svaki dan viđamo kako se mehanizam pod­ ražavanja koristi ili mnogo pre zloupotrebljava u svr­ hu ličnog diferenciranja: čovek u tu svrhu jednostav­ no podr ^va neku istaknutu ličnost ili kakvo retko ; svojstvc ili aktivnost, pomoću čega postiže izdvajanje

" Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd.  6. vidi pod »Individuation«: Individuacija je.. . proces diferen­ cijacije koji ima za cilj razvitak individualne ličnosti... Ali kako individua za svoju egzistenciju ne pretpostavlja samo pojedinca već i kolektivni odnos, tako i proces individuacije ne vodi u usamljivanje, već u intenzivniju i opštiju kolektiv­ nu povezanost.«

od bliže 6koline u spoljnom odnosu. Za kaznu — sko­ ro bi se moglo reći — povećava se postojeća sličnost sa duhom okoline do nesvesne prisilne veze za oko­ linu. Obično ovakav podražavanjem falsifikovani po­ kušaj individualnog diferenciranja zastaje u svojoj početnoj fazi a čovek ipak ostaje na stupnju na kome se nalazio pre ovog pokušaja, samo za nekoliko ste- peni sterilniji. Da bismo otkrili ono što je zapravo individualno u nama, zahteva temeljno razmišljanje pri čemu nam iznenada postaje jasno koliko je ne­ obično teško otkrivanje individualnosti.