Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

PROČITANO

63

PUTA

TAEDIUM VITAE

TAEDIUM VITAE
Pa ipak, nisu svi moji sati bili takvi. Jedan, ili polovina jednog od stotinu istih je ipak bila drugačija. Tada mi je iznenada padalo na pamet ono o čemu sam uvek želeo dalje da razmišljam, a što su mi knjige, vetar, kiša i blede noći uvek sakrivali i uskraćivali. I tada bih ponovo razmišljao: zašto je to tako? Zašto me je Bog napustio? Zašto mi je mladost izbrisana? Zašto sam tako mrtav?

TAEDIUM VITAE

Prvo veče

Početak je decembra. Zima još ne uzmiče, besne oluje, a već danima pada retka, plaha kiša, koja se ponekad, kada sama sebi dosadi, na nekoliko sati pretvori u mokar sneg. Ulice su neprohodne, a dan traje samo šest sati.

Moja kuća stoji usamljena na otvorenom polju, opkoljena bučnim zapadnim vetrom, tamom i zapljuskivanjem kiše, baštom mrkog izgleda po kojoj ona kaplje i s koje curi, i poplavljenim poljskim stazama koje više nikud ne vode. Niko ne dolazi, niko ne odlazi, svet je negde daleko odavde, potonuo, sve je baš onako kako sam odavno i često priželjkivao - samoća, potpuni mir, bez ljudi, bez životinja, samo ja sam u radnoj sobi u kojoj kamin jadikuje zbog oluje, a prozorska okna zapljuskuje kiša.

Dani su prolazili ovako: ustajao sam kasno, pio mleko, pobrinuo se za peć. Onda sam odlazio u radnu sobu, među tri hiljade knjiga, od kojih sam dve čitao naizmenično. Prva je Tajna nauka od gospođe Blavacki, jedno jezivo delo. Druga je neki Balzakov roman. Ponekad bih ustajao da iz fioke uzmem par cigara i da dva puta jedem. Tajna nauka je debela knjiga, nikako da dođe kraj, ispratiće me i u grob. Balzak je tanji, svakoga dana se smanjivao, iako uz njega nisam provodio mnogo vremena.

Kada bi me zabolele oči, zavalio bih se u fotelju i posmatrao kako oskudno dnevno svetio zamire i nestaje sa zida prepunog knjiga. Ili bih stao pred taj zid i posmatrao knjige otpozadi. To su moji prijatelji, samo su mi one preostale, one će me nadživeti; iako je moje interesovanje za njih počelo da opada, morao sam ih se držati, jer nisam imao ništa drugo. Gledao sam u te neme, prinudno verne preostale prijatelje i mislio o njihovim pričama. Tu je jedna veličanstvena filozofska grčka knjiga, štampana u Lajdenu. Nisam mogao da je čitam, već odavno ne znam više grčki. Kupio sam je u Veneciji zato što je bila jeftina i što je antikvar bio potpuno ubeđen da ja tečno čitam na grčkom. Tako sam je, zbog te zabune, i kupio, vukao je unaokolo po svetu u koferima ili kutijama, brižljivo je zapakivao i raspakivao sve do sada, kada je konačno pronašla svoje mesto i svoj mir.

Tako su prolazili dani, a večeri sam provodio uz svetlost lampe, knjige i cigare sve do deset sati. Onda sam odlazio u hladnu spavaću sobu, ležao u krevetu, a nisam znao zašto to radim kad tako malo spavam. Gledao sam okvir prozora, beli umivaonik, belu sliku iznad kreveta po kojoj pliva noćno bledilo, slušao vetar kako udara po krovu i trese prozore, osluškivao ječanje drveća, kišu koja je šibala kao bičem, svoje disanje i tihe otkucaje srca. Otvorio bih oči, a onda ih ponovo zatvorio; pokušavao bih da mislim na svoje knjige, ali mi nije uspevalo. Umesto toga, razmišljao sam o prošlim noćima, o deset, dvadeset proteklih noći u kojima sam isto tako ležao, kada su bledi prozori isto nemoćno svetlucali, a tihi otkucaji moga srca odbrojavali blede, bezoblične časove. Tako su prolazile noći.

Bile su besmislene, isto koliko i dani. Ali tekle su, to im je bila namena. Dolaziće i prolaziće dok ne dobiju kakav smisao ili dok ne stignu do kraja, kad udarci mog srca više ne budu mogli da se broje. Onda dolazi kovčeg, grob, možda jednog svetloplavog septembarskog dana, možda uz vetar i sneg, možda u divnom junu, kad cvetaju jorgovani.

Pa ipak, nisu svi moji sati bili takvi. Jedan, ili polovina jednog od stotinu istih je ipak bila drugačija. Tada mi je iznenada padalo na pamet ono o čemu sam uvek želeo dalje da razmišljam, a što su mi knjige, vetar, kiša i blede noći uvek sakrivali i uskraćivali. I tada bih ponovo razmišljao: zašto je to tako? Zašto me je Bog napustio? Zašto mi je mladost izbrisana? Zašto sam tako mrtav?

I to su bili moji lepi dani. Tada bi popustila magla koja pritiska, trpljenje i ravnodušnost bi umakli, i ja bih probuđen gledao u odvratnu pustoš i mogao bih ponovo da osećam. Osećam kako me usamljenost okružuje kao ledeno jezero, osećam sramotu i ludost ovog života, osećam kako bol zbog izgubljene mladosti besno plamti u meni. Boli, stvarno, ali bar osećam bol, osećam stid, osećam muku, bar živim, mislim, svestan sam.

Zašto me je Bog napustio? Gde mi je mladost? To ne znam i neću saznati. Ali to su ipak pitanja, to je protivljenje, to nije više mrtvilo.

A umesto odgovora, koje, uostalom, i ne očekujem, nalazim nova pitanja. Na primer: Koliko vremena je prošlo? Kada si bio mlad poslednji put?

Razmišljam i sleđeno sećanje počinje polako da se otapa, da se pokreće, da otvara svoje sanjive oči i otkriva jasne slike, koje nisu bile izgubljene, samo su spavale dubokim, mrtvim snom.

U početku mi se činilo da su slike neizmerno stare, najmanje deset godina. Otupeli osećaj za vreme čini nas sve primetno opreznijim, ima ulogu zaboravljenog merila, utvrđuje istinu i meri. Iskusio sam da su sve te slike mnogo bliže među sobom nego što sam verovao, da i uspavana svest o sebi otvara s ponosom svoje oči i potvrđuje, smelo potvrđuje i najneverovatnije stvari. Ide od slike do slike i kaže: „Da, to sam bio ja”, i tako svaka slika napušta svoje stanje hladnog posmatrača i postaje deo života, deo mog života. Svest o identitetu je zanosan osećaj, ispunjava nas i zadovoljstvom i nemirom. Čovek je poseduje, ali može da živi i bez nje, i često je tako, ali ne i uvek. Ona je veličanstvena jer uništava vreme; i opaka, jer negira napredak.

Probuđena čula mi funkcionišu i konstatuju da sam jedne večeri bio u punoj mladosti i da se to dogodilo pre samo godinu dana. To iskustvo je bilo beznačajno, suviše malo da bi senka u kojoj živim već deset godina pripadala njemu. Ali to je bio doživljaj, i pošto sam nedeljama, možda i mesecima, bio lišen ikakvog iskustva, ovo mi se činilo fantastičnim, doživljavam ga kao mali raj i pridajem mu mnogo veći značaj nego što je neophodno. Ali pričinjava mi zadovoljstvo i beskrajno sam mu zahvalan. Osećam se dobro. Redovi knjiga na polici, radna soba, peć, kiša, spavaća soba, usamljenost, sve se rasplinjuje, topi, odlazi u ništavilo. Čitav sat pokrećem oslobođene udove.

Bilo je to pre godinu dana, krajem novembra; vreme je bilo slično kao sada, samo je bilo radosnije i imalo je nekog smisla. Kiša je mnogo padala, ali melodično i lepo, i ja nisam želeo da je slušam za pisaćim stolom, već sam u kaputu i cipelama s gumenim donom izašao napolje da posmatram grad. Poput kiše, ni moj korak, moji pokreti i moje disanje nisu bili mehanički, već lagani, slobodni i ispunjeni smislom. Ni dani više nisu izgledali kao da su mrtvi rođeni, proticali su određenim ritmom, s dizanjem i spuštanjem glasa, a noći su bile smešno kratke i okrepljujuće, pauze za odmor između dva dana, merene jedino časovnicima. Divno je tako provoditi noći, proživeti spokojno trećinu života, umesto ležati i brojati minute od kojih nijedan nema nikakvu vrednost.

To se dešavalo u Minhenu. Doputovao sam zbog posla koji sam kasnije pismom otkazao jer sam sreo mnogo prijatelja, čuo i video toliko toga što mi je pričinjavalo zadovoljstvo, da mi zbilja nije bilo do toga da mislim na poslove. Jedne večeri sedeo sam u lepoj, čudesno osvetljenoj sali i slušao sitnog Francuza širokih ramena, zvao se Lamon, kako svira dela Betovena. Svetio je blistalo, a lepe haljine dama su radosno svetlucale. Nad visokom salom leteli su veliki beli anđeli, najavljujući strašni sud i blagovesti, prosipajući veselje i dobro raspoloženje iz rogova izobilja, jecajući i pokrivajući lice prozirnim rukama.

Jednog jutra bio sam s prijateljima u Engleskom vrtu, posle jedne pijanke, pevao i pio u čuvenom kafeu Aumajster. Čitavo jedno popodne proveo sam okružen slikama - portretima, pošumljenim livadama i morskim obalama - od kojih su mnoge delovale tako uzvišeno i oplemenjujuće, odišući rajskom atmosferom jedne nove, savršene kreacije. Uveče sam razgledao bleštave izloge, koji su za ljude sa sela beskrajno privlačni i opasni; gledao sam izložene fotografije i knjige, vaze pune neobičnog cveća, skupe cigare u srebrnom papiru i fine stvari od kože, neupadljive elegancije. Gledao sam odsjaj električnih svetiljki na mokrim ulicama i vrhove starih zvonika kako nestaju u zamagljenom sutonu.

Uz sve to, vreme je prolazilo brzo i lako, kao kada se ispija Čaša pića od koje svaki gutljaj u svakom trenutku pruža zadovoljstvo. Bilo je veče, već sam bio spakovao kofere i trebalo je sutradan da otputujem. Nije mi bilo žao. Radosno sam iščekivao da još jednom putujem vozom kroz sela, šume i planine pokrivene snegom i da se vratim kući.

Te večeri sam bio pozvan u jednu lepu novu kuću u otmenoj ulici Švabinger, gde sam uživao sam u zanimljivim razgovorima i ukusnim jelima. Bilo je prisutno i nekoliko žena, ali sam u odnosu s njima uvek bio stidljiv i trapav i zato sam radije ostajao u muškom društvu. Pili smo belo vino iz tankih kupastih staklenih čaša i pušili dobre cigare otresajući pepeo u srebrne posude s pozlaćenim dnom. Razgovarali smo o gradu i zemlji, o lovu i pozorištu, o kulturi i sličnim stvarima. Govorili smo glasno, gizdavim jezikom, vatreno i ironično, ozbiljno i duhovito, gledali jedan drugog u oči, trudeći se da budemo pametni i zabavni.

Tek kasnije, kada se veče približilo kraju i muškarci se posvetili razgovoru o politici, u koju se ne razumem, osmotrio sam prisutne dame. Bile su u društvu nekih mladih slikara i vajara, puke sirotinje, ali veoma elegantno odevenih, tako da prema njima nisam mogao da osetim sažaljenje već samo poštovanje i uvažavanje. Prijateljski su me prihvatili i kao gosta iz provincije ljubazno me ohrabrivali, tako da se moja stidljivost postepeno povukla, pa sam mogao s njima lepo bratski da razgovaram. Istovremeno sam bacao radoznale poglede prema mladim damama.

Otkrio sam među njima jednu veoma mladu devojku, mogla je imati devetnaest godina, svetloplave kose, dečije očešljane, i plavih očiju, uskog devojačkog lica. Nosila je svetlu haljinu opšivenu plavim paspulom i sedela je zadovoljna u svojoj fotelji, prateći šta se oko nje dešava. Nisam je još dobro ni video a već me je osvojila; ispunila mi je srce svojom elegantnom pojavom i nekom skrivenom nevinom lepotom, mogao sam da čujem melodiju svakog njenog pokreta. Tiha, uzbudljiva radost ubrzala je otkucaje mog srca; hteo sam da joj kažem nešto, ali se nisam setio ničeg valjanog. I ona je malo govorila, samo se smešila, odobravala i skoro pevušila kratke odgovore laganim, ljupkim i treperavim glasom. Čipkaste manžetne pokrivale su jednu lepu ruku nežnih dečijih prstiju. Nehajno je klatila nogom u elegantnoj čizmi od smeđe kože, čiji su oblik i veličina, kao i njene ruke, bili u prijatnom skladu s ćelom njenom figurom.

„Ah, ti!”, gledao sam je i razmišljao. „Ti dete, ti lepa ptičice! Raduje me što mogu da te gledam u ovom prolećnom danu.”

Bilo je i drugih žena, koje su bile blistavije i pune obećanja u svojoj zreloj raskoši, inteligentnije i pronicljive, ali nijedna nije imala onaj miris i nijedna nije u sebi nosila onu umilnu muziku. Pričale su i smejale se i prosto ratovale izazovnim pogledima. I sa mnom su se ljubazno šalile i uključivale me u razgovor, ali ja sam odgovarao kao u snu, srce mi je bilo kod plavokose; zatvorio sam duboko u sebi njenu sliku i nisam želeo da je izgubim.

Nisam ni primetio da je već kasno. Najednom su svi ustali, nekako uznemireno, i počeli da se opraštaju. Požurih da učinim to isto, i dok smo oblačili kapute, čuh kako jedan od slikara kaže lepoj plavuši: „Mogu li da vas ispratim?”

„Da, ali to vam uopšte nije usput, ja mogu da uzmem i kočiju.”

Tada sam ja prišao i brzo rekao: „Dopustite da ja pođem s vama, idemo istim putem.”

Nasmešila se: „Dobro, mnogo vam hvala.” Slikar se ljubazno pozdravio, začuđeno me pogledao i otišao.

Koračao sam pored tog lepog bića kroz noćne ulice. Na jednom uglu stajao je zakasneli fijaker i umorno nas posmatrao u svetlosti svojih fenjera. „Zar nije bolje da uzmem kočiju?”, rekla je ona. „Trebaće nam pola sata pešice.” Zamolio sam je da to ne čini, a ona me iznenada upita: „Ali kako znate gde stanujem?”

„Ah, nije važno. Uostalom, ne znam.”

„Ali zar niste rekli da idete istim putem?”

„Naravno da idem. Ionako sam imao nameru da prošetam pola sata.”

Pogledali smo u nebo, bilo je svetio i puno zvezda, a kroz mirne dugačke ulice duvao je svež, hladan vetar.

U početku sam se osećao nelagodno, nisam znao o čemu da razgovaram s njom. Ona je hodala pored mene tako slobodna i opuštena, sa uživanjem i duboko udišući svež noćni vazduh; tek s vremena na vreme bi ponešto rekla i upitala, a ja sam davao precizne odgovore. Postepeno sam se oslobodio napetosti i u ritmu naših koraka tekao je sasvim običan razgovor, ali se ja više ne sećam nijedne reći.

Ali tačno se sećam boje njenog glasa; bio je čist, blag kao pesma neke ptice i topao. Smejala se opušteno i zvonko. Njen korak, usklađen s mojim, kao da me je nosio, nisam nikad hodao tako lako i zadovoljno, a pored nas je promicao uspavani grad sa svojim palatama, kapijama, vrtovima i spomenicima, tih i tajnovit.

Sreli smo jednog loše odevenog starca koji se jedva držao na nogama. Hteo je da nas zaobiđe, ali mu nismo dozvolili; napravili smo mu mesto, odmičući se svako na svoju stranu. Začuđen, okrenuo se da nas pogleda.

„Samo gledaj!”, doviknuo sam mu, a devojka se veselo nasmejala.

S visokih crkvenih tornjeva otkucavali su sati, a ti razdragani zvuči preletali su grad, odzvanjali nošeni hladnim zimskim vetrom i u daljini se slivali u jedan odjek. Trgom je prošla kočija, ali točkovi su bili nečujni jer su bili od gume.

Pored mene je koračalo, vedro i čilo, to lepo biće. Draž njenog bića bila je svuda oko mene, moje srce kucalo je u istom ritmu s njenim, moje oči videle su što i njene. Ona me nije poznavala i ja nisam znao njeno ime, ali oboje smo bili bezbrižni i mladi, bili smo združeni kao dve zvezde i kao dva oblaka, dvoje koji idu istim putem, udišu isti vazduh i osećaju se savršeno dobro i bez reči. Ponovo sam imao devetnaest godina i moje srce je bilo nepovređeno.

Činilo mi se da treba da nastavimo tu šetnju bez cilja, beskonačno. Izgledalo mi je da hodamo jedno uz drugo čitavu večnost i da to nikada neće da se završi. Vreme se zaustavilo iako su satovi otkucavali.

Ali ona neočekivano stade, nasmeši se, pruži mi ruku i nestade u jednoj kapiji.

Drugo veče

Celog dana sam čitao. Bolele su me oči, a nisam znao zašto ih u stvari naprežem. Ipak, na neki način sam morao da utrošim vreme. Ponovo je veče i kada sam pročitao to što sam juče napisao, pojavilo se ponovo ono prošlo vreme, bledunjavo i udaljeno, ali ipak prepoznatljivo. Video sam dane i nedelje, događaje i želje, zamišljene i doživljene, već povezane i u potpuno smislenom redu jedan iza drugog poredane, jedan stvarni život s kontinuitetom i ritmom, interesom i ciljem i sa čudnovatim opravdanjem i podrazumevanjem uobičajenog, zdravog

života, što mi se od tada tako potpuno izgubilo.

Dan posle te lepe večernje šetnje s nepoznatom devojkom, otputovao sam kući. Sedeo sam skoro sasvim sam u vagonu, prijala mi je brza vožnja i pogled na Alpe u daljini, koje sam jedno vreme mogao jasno i blistavo da vidim. U Kemptenu sam pojeo kobasicu u bifeu i ćaskao s kondukterom koga sam častio cigarom. Nešto kasnije vreme se pomutilo i Bodensko jezero je postalo sivo, veliko kao more nad kojim se spustila magla i počeo da pada lagani sneg.

Kod kuće, u istoj sobi u kojoj i sad sedim, zapalio sam vatru u peći i žurno počeo s poslom. Stigla su pisma i paketi knjiga kojima je trebalo da se pozabavim. Jednom nedel]no silazio sam u grad preko puta, obavljao kupovinu, popio čašu vina i odigrao partiju bilijara.

Ali, malo-pomalo, primetih da ona živost, zadovoljstvo i radost s kojom sam donedavno lutao Minhenom polako nestaju i odlivaju se kroz malu glupu pukotinu i da zapadam u manje euforično i učmalo stanje. U početku sam mislio da je u pitanju prolazna slabost, pa sam otišao u grad i posetio parno kupatilo, što mi, naravno, nije pomoglo. Uskoro sam shvatio da moj problem nije ni u kostima ni u krvi, a onda sam počeo, protiv svoje volje, ili bar ne želeći to, svakog dana da mislim na Minhen s nekom vrstom jogunaste želje, kao da sam u tom prijatnom gradu izgubio nešto što je za mene bilo veoma značajno. I potpuno postupno to nešto je počelo da se oblikuje u mojoj svesti kao privlačna, vitka figura devetnaestogodišnje devojke. Postadoh svestan da njena slika i ona zajednička večernja šetnja, tako neobično vesela, nisu u meni ostale kao mirno sećanje; postale su deo mene koji je počeo da me muči i boli.

Približilo se proleće i moja osećanja su sazrela, rasplamsala se; nisam uspevao da ih potisnem. Sada sam znao da pre nego što počnem da mislim na bilo šta drugo, moram ponovo da vidim nežnu devojku. Ako sve bude išlo kako treba, ne treba da me plaši pomisao da kažem zbogom svom mirnom životu i da svoju bezazlenu sudbinu usmerim prema vrtlogu. Iako sam do tada nameravao da sam idem svojim putem, više kao posmatrač nego učesnik, izgledalo je da će jedna ozbiljnija potreba zahtevati drugačije.

Savesno sam razmislio o svemu neophodnom i zaključio da sam imao pravo, a i mogućnosti, da zatražim ruku jedne devojke, ako do toga treba da dođe. Imao sam nešto više od trideset godina, bio sam zdrav i dobrog izgleda i dovoljno imućan da jednoj ne suviše razmaženoj ženi pružim sve što je potrebno. Krajem marta vratio sam se, dakle, u Minhen, i ovoga puta imao sam o mnogo čemu da razmišljam putujući vozom. Odlučio sam da prvo bolje upoznam devojku, jer nije bilo potpuno nemoguće da moja želja za njom nije tako vatrena, da nije sudbinska. Možda će biti dovoljno samo da je ponovo vidim, možda ću utoliti svoju žeđ i povratiti ravnotežu.

Naravno, to je bila budalasta pretpostavka neiskusnog muškarca. Sećam se dobro s koliko sam uživanja i lukavstva kovao velike planove, dok je moje srce već bilo ustreptalo zbog blizine Minhena i plavokose devojke.

Čim sam zakoračio na poznatu kaldrmu, osetio sam onu prijatnost koja mi je nedeljama nedostajala. Ono što sam video nije bilo oslobođeno čežnje i prikrivenog nemira, a ispunjavalo me je zadovoljstvom kao i prošli put. Radovao sam se svemu što sam video, sve je imalo neobičan sjaj: poznate ulice, crkveni tornjevi, ljudi u tramvaju i njihov dijalekt, visoke zgrade i ćutljivi spomenici. Davao sam napojnicu svakom kondukteru, dopustio sam da me zavedu lepi izlozi i kupio jedan elegantan kišobran; čak sam i u prodavnici cigareta kupio neku bolju vrstu, što je i odgovaralo mom položaju i imovnom stanju. I zaista, na svežem martovskom vazduhu osećao sam se vrlo aktivno i preduzimljivo.

Dva dana sam se diskretno i na miru raspitivao o devojci i sve što sam saznao bilo je otprilike ono što sam očekivao. Bila je dete bez roditelja, iz dobre ali siromašne kuće, i pohađala je školu za primenjene umetnosti. Bila je dalja rođaka mog poznanika iz ulice Leopold, u čijoj kući sam je prvi put video one večeri.

Tamo sam je ponovo sreo. I te večeri su se kod njega okupili prijatelji, video sam skoro ista lica kao prošli put, neki od njih su me prepoznali i ljubazno se rukovali sa mnom, ali ja sam se ipak osećao nelagodno i bio prilično uznemiren, sve dok se konačno nije pojavila i ona. Opet sam bio spokojan i zadovoljan, a kada mi je dala znak da me je prepoznala, u meni je odmah oživelo sećanje na ono zimsko veče. Uspeo sam da povratim samopouzdanje i da s njom razgovaram, da je gledam u oči kao da od onda nije prošlo vreme i kao da oko nas duva isti zimski vetar. Ipak, nismo imali mnogo da kažemo jedno drugom; pitala me je samo kako sam i da li sam proveo u selu sve ovo vreme. Kada je i to bilo rečeno, za trenutak je zaćutala, pogledala me smešeći se i okrenula se svojim prijateljima, dok sam ja ostao da je posmatram izdaleka i sa uživanjem: učinilo mi se da se malo promenila, ali nisam znao kako ni u kom smislu; tek kasnije, kada se udaljila i ja osetio kako se u meni bore dve slike o njoj koje sam mogao da uporedim, otkrio sam da je bila drugačije očešljana i da su joj obrazi postali nešto puniji. Mirno sam je posmatrao i pri tome osetio istu radost i ushićenje pri pomisli da postoji nešto tako lepo i tako mlado u duši i što mi je bilo dopušteno da sretnem ovo proleće u ljudskom liku i gledam u te blistave oči.

Za večerom i kasnije, ispijajući „mozel”, učestvovao sam u razgovoru koji su vodili muškarci i, mada se pričalo o različitim stvarima nego kod moje prethodne posete, izgledalo mi je da je to samo nastavak konverzacije koju su vodili one večeri i s izvesnim zadovoljstvom sam primetio da su ti živahni i razmaženi građani, uprkos svim divotama i novotarijama koje su ih okruživale, bili zatvoreni u krugu u kome se kretao njihov duh i život, u obruču koji je čak i ovde, u velikom gradu, bio neprobojan i relativno tesan. Iako sam se u toj sredini osećao prijatno, primećivao sam da me moje dugo odsustvo nije lišilo ničega, kao da su sva ta gospoda sedela za stolom od one večeri i vodila iste razgovore. Bio sam svakako nepravedan, ali to je bilo zato što moja pažnja i učešće ovoga puta nisu bili usredsređeni na razgovor.

Čim sam dobio priliku, preselio sam se u drugu prostoriju, gde su ćaskale dame i mlađi svet. Nije mi promaklo da su mladi umetnici bili privučeni lepotom mlade gospođice; jedni su se prema njoj ophodili drugarski, a drugi s poštovanjem. Samo se jedan među njima, portretista Cindl, držao hladno i pravio društvo zrelijim damama, gledajući s blagim prezirom na naše oduševljenje. Razgovarao je ležerno, više slušajući nego govoreći, s jednom lepom gospođom tamnih očiju za koju se pričalo da je veoma opasna žena i da je imala, i još uvek ima, mnogo ljubavnih avantura.

Sve sam to uzgred zapažao, ne razmišljajući. Devojka je potpuno okupirala moju pažnju iako nisam učestvovao u razgovoru. Osećao sam kao da živi i kreće se utkana u divnu muziku, skrivena draž njenog unutrašnjeg bića obuzela me je tako prisno, slatko i snažno kao miris nekog cveta. To je bio izuzetno prijatan osećaj i naslućivao sam, bez senke sumnje, da to što sam je video ne može da me umiri i zadovolji i da će moja žalost, ako budem ponovo odvojen od nje, postati još mučnija. Činilo mi se da ću, ako uspem da je ugrabim i zadržim za sebe, u toj ljupkoj osobi naći svoju sreću i cvetno proleće svog života, koje inače više nikada neće doći. Bilo je to više od puti, potrebe da je ljubim i s njom provedem jednu noć ljubavi, kakvu je ponekad u meni zakratko budila neka lepa žena, i koja me isto tako kratko mučila. Bilo je to mnogo više od vere da mi se u tom lepom biću nudi sreća, da su naše duše bliske i srodne i da bi moja sreća trebalo da bude i njena.

Zato sam odlučio da ostanem u njenoj blizini i da joj u pravom trenutku kažem to što sam želeo.

Treće veče

Ovo mora da bude ispričano, pa zato nastavljam dalje.

U Minhenu sam živeo veoma lepo. Moj stan se nalazio nedaleko od Engleskog parka, koji sam posećivao svakog jutra. Često sam odlazio u galerije slika i kada bih ugledao nešto posebno lepo, bilo je to uvek kao susret spoljnog sveta sa blaženom slikom koju sam u sebi čuvao.

Jedne večeri sam ušao u malu antikvarnicu da kupim nešto za čitanje. Preturao sam po prašnjavim policama i pronašao lepo, gizdavo opremljeno izdanje Herodota. Zbog te knjige sam i stupio u razgovor s knjižarom koji me je usluživao. Bio je to upadljivo prijateljski raspoložen, miran i učtiv čovek, uzdržanog ali diskretno prosvetljenog lica, a u ćelom njegovom biću je ležala blaga, mirna dobrota koju čovek odmah oseti i koju na njegovom licu može da pročita. Ispostavilo se da je veoma upućen i kako mi je bio od pomoći, više puta sam dolazio da nešto kupim ili da proćaskam s njim petnaestak minuta. Iako mi nije ispričao ništa o svom životu, stekao sam utisak da je u pitanju čovek koji je mrak i oluju života zaboravio ili preboleo i da sada vodi potpuno miran i zadovoljan život.

Dan sam provodio kod prijatelja ili na skupovima, a uveče sam, pre spavanja, uvek ostajao još par sati u svom iznajmljenom stanu, uvijen u vuneno ćebe, čitao Herodota ili dozvolio da mi misli odlutaju ka lepoj devojci o kojoj sam znao samo da se zove Marija.

Kada sam je sledeći put sreo, uspeo sam da s njom provedem malo više vremena; ćaskali smo otvoreno i saznao sam mnogo o njenom životu. Dopustila mi je da je otpratim do kuće i činilo mi se da sanjam kad smo ponovo pošli istim putem, onim istim tihim ulicama. Rekoh joj da sam se često u mislima vraćao na onu šetnju i da sam želeo da se ponovi. Nasmejala se zadovoljno i još me ponešto zapitkivala. Na kraju, pošto sam već počeo da joj se poveravam, pogledah je i rekoh: „Došao sam u Minhen samo zbog vas, gospođice Marija.”

Odmah sam se uplašio da je to suviše smelo i osetih se nelagodno. Ali, ona ništa nije odgovorila, samo me je radoznalo i mirno posmatrala. Posle nekog vremena je rekla: „Sledećeg četvrtka jedan moj kolega sa studija priređuje zabavu u svom ateljeu. Hoćete li da pođete sa mnom? - Dobro, onda dođite po mene u osam.”

Bili smo pred njenom kapijom. Zahvalio sam joj se i oprostio se od nje.

Znači, Marija me poziva na zabavu. Bio sam ushićen. Ne očekujući ništa posebno od te zabave, zanosio sam se slatkim mislima o tome kako da joj zahvalim na pozivu. Razmišljao sam i odlučio da joj u četvrtak odnesem lep buket cveća.

Sledeća tri dana, koliko je još trebalo da čekam, nisam uspevao da pronađem mir i vedrinu koji su me ispunjavali u poslednje vreme. Pošto sam joj rekao da sam došao samo zbog nje, izgubio sam opuštenost i mir. U stvari, to je bila neka vrsta priznanja i sada sam bio prinuđen da mislim o tome kako ona zna šta ja osećam i kako možda i razmišlja šta da mi odgovori. Proveo sam te dane uglavnom praveći izlete van grada u velike parkove Nimfenburga i Šlajshajma, ili u šume u dolini Izara.

U četvrtak, kada je palo veče, obukao sam se, kupio veliki buket crvenih ruža i fijakerom otišao po Mariju. Odmah je sišla, ja sam joj pomogao da se popne u kola i predao joj cveće, ali ona je bila uzbuđena i konfuzna: to sam odmah primetio iako sam i sam bio zbunjen. Ostavio sam je na miru; dopadalo mi se da je gledam tako devičanski uzbuđenu i obuzetu grozničavom radošću pred odlazak na zabavu. Prolazeći u otvorenim kolima kroz grad, malo-pomalo i mene je obuzela ista radost; činilo mi se da takvim ponašanjem Marija priznaje da smo na neki način prijatelji i istomišljenici. Za mene je bila velika čast što ću te večeri biti njen pratilac i brinuti o njoj, znajući da ima mnogo prijatelja koji to priželjkuju.

Kočija se zaustavila pred jednom velikom i neuglednom kućom za iznajmljivanje. Prošli smo kroz predvorje i s dvorišne strane popeli se beskonačnim stepenicama do poslednjeg sprata, gde nas je već u hodniku zapljusnuo talas svetlosti i mnoštvo glasova. Ostavili smo kapute u susednoj sobici, u kojoj su jedan gvozdeni krevet i nekoliko kovčega već bili prekriveni mantilima i šeširima, i ušli u atelje, jarko osvetljen i pun sveta. Troje ili četvoro sam znao iz viđenja, ali su mi svi ostali, pa i sam domaćin, bili nepoznati.

Marija me je predstavila domaćinu i rekla: „Ovo je moj prijatelj. Nemaš ništa protiv, zar ne?”

Bio sam pomalo zbunjen, jer sam verovao da me je ranije najavila. Ali slikar mi ravnodušno pruži ruku i reče ne zbunivši se: „Sve je u redu.”

U ateljeu je atmosfera bila vrlo opuštena i zabavna. Svako je sedeo tamo gde je našao mesto, bez obzira da li je tu nekog poznavao ili ne. Svako je uzimao hladno posluženje koga je bilo tu i tamo i pio vino i pivo; dok su jedni tek ulazili ili jeli, drugi su već palili cigaru, čiji se dim gubio prema visokoj tavanici.

Pošto niko nije obraćao pažnju na nas, doneo sam za Mariju i sebe malo hrane, koju smo na miru pojeli za niskim stolom za crtanje, zajedno s jednim velikim momkom s crvenom bradom, koga nismo poznavali, ali koji je bio vrlo živahan i simpatičan. Povremeno bi neko od zakasnelih gostiju koji su ostali bez mesta za stolom zgrabio sendvič s pršutom preko naših ramena, a kada je hrane nestalo, mnogi su se žalili da su gladni. Onda su dvoje od gostiju skupili pare od svojih drugova i otišli da nešto kupe.

Domaćin je potpuno mirno posmatrao ovaj veseli žamor, šetajući sa sendvičem i čašom vina u ruci i ćaskajući usput s gostima. Nisam bio skandalizovan ovolikom neformalnošću, ali potajno sam patio videći da se Marija oseća sasvim prirodno u ovom ambijentu. Znao sam da su mladi umetnici njene kolege i na neki način osobe vredne poštovanja, i da nemam nikakvo pravo da poželim nešto drugo. Ipak, malo me je zabolelo i bio sam pomalo razočaran videći kako zadovoljno prihvata ovo ne baš otmeno društvo. Posle kraćeg obeda ostao sam sam, jer je Marija ustala da pozdravi svoje prijatelje.

Prvoj dvojici me je predstavila i pokušala da me uključi u razgovor, ali ja se očigledno nisam snašao. Onda se pridružila ostalim poznanicima, jednoj pa drugoj grupi, i pošto nije izgledalo da joj nedostajem, povukao sam se u jedan ćošak, naslonio se na zid i na miru posmatrao veselo društvo. Nisam očekivao da Marija ostane uz mene čitavo veče, bio sam zadovoljan da je gledam, da mogu ponekad da joj kažem koju reč i da je na kraju opet otpratim do kuće. Ipak, kako je vreme odmicalo, sve mi je manje bilo prijatno; gosti su bili sve veseliji, a ja sam se sve više osećao beskorisno i otuđeno u svom ćošku, gde bi mi se tek poneko u prolazu obratio.

Među gostima sam ponovo primetio portretistu Cindla i lepu ženu tamnih očiju za koju mi je rečeno da je opasna i na lošem glasu. Izgledalo je da je u tom krugu svi poznaju; većina ju je posmatrala s osmehom koji je otkrivao bliskost, ali i s divljenjem, jer je bila izuzetno lepa. I Cindl je bio lep čovek: visok i snažan, prodornih crnih očiju, ponosnog i nadmoćnog držanja, delovao je kao čovek navikao da mu ugađaju i siguran u svoju privlačnost. Posmatrao sam ga pažljivo jer me je priroda takvih ljudi interesovala na jedan čudnovat način, s dozom humora pomešanom s nešto zavisti. Pokušao je da se podsmehne domaćinu zbog lošeg posluženja.

„Nemaš čak ni dovoljno stolica”, dobacio je prezrivo, ali domaćina to nije uznemirilo. Slegnuo je ramenima i rekao: „Kada ja počnem da pravim portrete, moja kuća će postati vrlo otmena.” Onda se Cindl okomio na čaše: „Vino ne može da se pije iz bačvica? Zar ti niko nije rekao da su za vino potrebne fine staklene čaše?” Domaćin mu je spremno replicirao: „Ti se možda razumeš u čaše, ali o vinu ne znaš ništa. Više cenim dobro vino nego dobru čašu.”

Lepa gospođa je slušala smešeći se i njeno lice je bilo zadovoljno i blaženo, svakako ne zbog ovih dosetki. Video sam pod stolom kako uvlači ruku u Cindlov levi rukav, dok se njegovo stopalo nehajno poigravalo njenim. On je delovao pre ljubazno nego nežno, ali ona se tako neprijatnom žestinom bacila na njega da više nisam mogao da je gledam.

Cindl se uskoro oslobodio njenog zagrljaja i ustao. Sada je atelje bio pun dima, jer su i žene i devojke pušile cigarete. Razgovaralo se glasno i još glasnije smejalo, svi su se neprestano šetkali, sedeli na stolicama, škrinjama, na kutijama za boje ili na podu. Neko je svirao na pikolu, a usred te buke jedan mladić, malo pripit, odrecitovao je ozbiljnu pesmu pred grupom ljudi koja se valjala od smeha.

Posmatrao sam Cindla koji je išao gore-dole odmerenim korakom i ostao savršeno miran i priseban. Ponovo sam pogledom pratio Mariju: sedela je na divanu s još dve devojke i razgovarala s dvojicom mladića koji su pored njih stajali s čašama vina u ruci. Kako je zabava odmicala, postajao sam sve potišteniji i tužniji. Izgledalo mi je da sam s mojom devojkom iz bajke dospeo na neko grešno mesto i čekao sam da mi da znak da želi da pođemo.

Sada je Cindl stajao sa strane i zapalio cigaru. Posmatrao je i ostale, ali je gledao i prema divanu. Marija je podigla pogled, to mi nije promaklo, i nekoliko trenutaka gledala ga pravo u oči. Cindl se nasmešio, a ona ga je i dalje čvrsto i napeto gledala; video sam kako joj namiguje i upitno podiže glavu, na šta je ona samo klimnula u znak pristanka.

Osetio sam potištenost i crnilo. Nisam bio siguran, mogla je to da bude šala, slučajnost, jedan nevoljni gest. Ali ta pomisao me nije utešila. Dobro sam video da među njima postoji nešto, iako do tada nisu progovorili nijednu reč i skoro upadljivo su izbegavali jedno drugo.

U tom trenutku, od moje sreće i moje detinjaste nade nije ostalo ni traga, nije ostala ni prava i iskrena tuga - koju bih rado podneo - već samo stid i razočaranje, gađenje i mučnina. Da sam Mariju video s verenikom ili srećno zaljubljenu, zavideo bih mu, ali bih se radovao. Ali Cindl je bio običan zavodnik i ženskaroš, čija se noga samo pola sata ranije igrala nogom one žene s tamnim očima.

Nekako sam se ipak pribrao. Mogao sam i da se prevarim, morao sam da joj dam priliku da razbije moje opake sumnje.

Otišao sam do nje i snuždeno pogledao u njeno drago, sveže lice. Upitao sam: „Kasno je, gospođice Marija, hoćete li da vas otpratim kući?”

Prvi put sam je video zbunjenu, izveštačenu. Njeno lice izgubi svoju božansku auru i njen glas postade pritvoran i neiskren. Nasmeja se i glasno reče: „Ah, oprostite, potpuno sam zaboravila. Doći će neko po mene. Vi već idete?”

„Da, ja idem. Zbogom, gospođice Marija.”

Nisam se pozdravio ni sa kim i niko me nije zadržavao. Sišao sam polako niz sve one stepenice, prošao kroz dvorište i drugu zgradu. Pitao sam se šta da radim. Odlučih da se vratim nazad i da se sakrijem u dvorištu iza prazne kočije. Dugo sam čekao, skoro čitav sat. Onda je stigao Cindl, bacio opušak cigare, zakopčao kaput, izašao iz kapije, ali ubrzo se vratio i zastao pred ulazom.

Prošlo je pet, deset minuta, i za sve to vreme želeo sam da mu priđem, da ga oslovim, da mu kažem da je pas i da ga zgrabim za vrat. Ali nisam to uradio, ostao sam u svom skrovištu i čekao. Ponovo sam čuo korake na stepenicama i ugledao Mariju kako izlazi iz kapije. Pogledala je levo i desno, pošla prema izlazu i ćutke uzela slikara pod ruku. Brzo su se udaljili... Nešto je bilo izgubljeno, nešto što je jednom postojalo, izvestan miris, draž nevinosti, i ne znam da li će moći da se vrati. A ja sam gledao za njima i vratio se kući.

Kod kuće, legao sam u krevet, ali nisam mogao da se smirim. Ustao sam i otišao u Engleski park. Do pola noći sam šetao po parku, a onda se ponovo vratio u sobu i čvrsto zaspao.

U toku noći sam odlučio da odmah otputujem. Međutim, probudio sam se kasno i imao još jedan dan na raspolaganju. Spakovao sam se i platio, pismom se oprostio s prijateljima, jeo u gradu i seo u kafe-restoran. Imao sam dosta vremena, pa sam razmišljao kako da provedem popodne. Odjednom, počeo sam da se osećam bedno. Već godinama nisam bio u toliko strašnom i nedostojnom stanju da sam se plašio vremena i bio u neprilici kako da ga ubijem. Šetnja, gledanje slika, slušanje muzike, izlet, partija bilijara, čitanje, ništa me nije privlačilo, sve mi je bilo glupo, plitko, besmisleno. I kada sam na ulici gledao oko sebe, video sam kuće, drveće, ljude, konje, pse, kočije, sve beskrajno dosadno, bez draži i neosetljivo.

Dok sam ispijao kafu i razmišljao kako da mi prođe vreme, palo mi je na um da se ubijem. Bio sam radostan što sam pronašao rešenje i stvarno sam mislio na tu neminovnost. Ali moje misli su bile nepostojane i nisu duže od minuta mogle ovo da zadrže u sebi. Tako rastrojen, upalio sam cigaretu, a onda je odmah odbacio, naručio sam drugu, pa i treću šolju kafe, listao jedan časopis i konačno odlutao dalje. Ponovo sam podsetio sebe da sam odlučio da otputujem i da to moram sutra da uradim. Misli su mi se iznenada okrenule zavičaju i u trenutku sam, umesto odvratne patnje, osetio pravu i čistu tugu. Setio sam se kako je u zavičaju lepo, kako zelena i plava brda blago izranjaju iz mora, kako vetar huji među topolama, a galebovi lete slobodno i sa uživanjem. Onda mi se učinilo da samo moram da izađem iz ovog prokletog grada i da se vratim u zavičaj i da ću time uništiti opaku čaroliju i ponovo videti svet u punom sjaju, moći da ga razumem i da ga volim.

U tumaranju i razmišljanju zalutao sam u ulicama starog dela grada i nisam tačno znao gde sam dok nisam opazio antikvarnicu. U izlogu je bio izložen bakrorez, lik jednog naučnika iz sedamnaestog veka, a oko njega su stajale stare knjige u povezima od kože, drveta i pergamenta. To je u mojoj izmučenoj glavi probudilo nove površne nizove pretpostavki, u kojima sam marljivo tražio utehu i zaborav. Bile su to prijatne, malo trome predstave o studijama i monaškom životu, o jednom tihom, rezigniranom i nešto prašnjavom kutku sreće, pri lampi za čitanje i policama s knjigama. Da još neko vreme zadržim tu prolaznu utehu, ušao sam u radnju, gde mi je odmah prišao onaj prijateljski raspoložen knjižar. Poveo me je spiralnim stepenicama na gornji sprat, gde je nekoliko velikih prostorija do tavanice bilo napunjeno knjigama. Naučnici i pisci raznih doba posmatrali su me tužno kroz slepe oči knjiga, a ćutljivi antikvar je stajao po strani, čekao i zadovoljno gledao.

A onda sam došao na pomisao da od ovog mirnog čoveka zatražim utehu. Gledao sam u njegovo dobro i otvoreno lice i rekao: „Molim vas, preporučite mi nešto za čitanje. Vi verovatno znate gde može da se nađe nešto utešno i isceliteljsko.”

„Bolesni ste?”, upitao je tiho. „Da, malo”, odgovorio sam. „Da li je to opaka bolest?”

„Ne znam. To je taedium vitae.” Njegovo jednostavno lice je postalo veoma ozbiljno. Rekao je dostojanstveno i uverljivo: „Znam dobro rešenje za vas.”

Kada sam ga upitno pogledao, počeo je da priča o zajednici teozofa kojoj je pripadao. Mnogo toga mi je bilo nepoznato, ali nisam bio sposoban da ga pažljivo saslušam. Do mene je dopirao samo blagi, dobronamerni, srdačan glas, rečenice o karmi, ponovnom rođenju, a kada je završio i pri tome zbunjeno zaćutao, nisam znao šta da mu odgovorim. Konačno sam ga upitao da li može da me uputi na knjigu u kojoj bih celu tu stvar mogao da proučim. Odmah mi je pružio mali katalog sa spiskom teozofskih knjiga.

„Koju bi trebalo da pročitam?”, nesigurno sam upitao. „Osnovna knjiga o ovom učenju je od madam Blavacki”, odgovorio je odlučno. „Dajte mi je!”

Opet se zbunio. „Nemam je ovde, morao bih da je naručim. U stvari... ona se sastoji iz dve debele knjige i potrebno je strpljenje da bi se pročitala. Nažalost, vrlo je skupa, košta preko pedeset maraka. Želite li možda da je iznajmite?”

„Ne, hvala, poručite je za mene!”

Napisao sam mu svoju adresu i zamolio ga da mi knjigu pošalje pouzećem, oprostio sam se od njega i otišao.

Već tada sam znao da Tajna nauka ne može da mi pomogne. Hteo sam samo da pričinim antikvaru malu radost. A zašto i da ne odsedim par meseci sa knjigom Blavacke u ruci?

Takode, predosećam i da moja druga nadanja neće biti održiva. Naslućujem i da će u mom zavičaju sve stvari biti sive i bez sjaja i da će to biti tako gde god da odem.

Ovo saznanje me nije razočaralo. Izgubljeno je nešto čega je ranije bilo na svetu, izvestan bezazleni miris i draž, i ja ne znam da li će to ikada više moći da se vrati.

(1908)

KLIKALICE

🔝

KOMENTARI

  • 16.04.2018. 14:03h

    Član emilio-iiMerlin0

    Kad i opruge zakažu.....

    .......***S druge strane, opet, puno je događaja koji su se desili u Bermudskom trouglu

    za koje je doista teško naći ikakvo razumno objašnjenje. U to spada, među ostalima,
    slučaj putničkog leta National Airlinesa 727 koji je na
    10 minuta nestao s radarskih ekrana na Mijamijskom
    međunarodnom aerodromu. Po dolasku, posada je
    porekla da se bilo šta čudno događalo, osim što su
    "deset minuta letjeli kroz laganu maglu". Svi satovi u
    avionu, međutim, kasnili su deset minuta, iako
    su ih provjerili s aerodromom neposredno prije
    neobjašnjivih deset minuta "prolaska kroz maglu".
    Još je nekoliko pilota imalo sličnih iskustava s
    promjenama vremena nakon prolaska kroz iznenadne
    "maglice", što, naravno, diže cijenu objašnjenjima
    koja nisu racionalna, ali možda bolje objašnjavaju misterij Bermudskog trougla čak i ako
    su suprotna prirodnim zakonima fizike. Takvo je objašnjenje na primjer ono o aberantnim
    energetskim poljima koja kreiraju vremenske rupe. Još jedan slučaj koji potkrepljuje ovu
    teoriju je onaj manje sretnog pilota po imenu Carolyn Casico i njezina putnika. Carolyn,
    pilot s licencom, poletjela je na charter let do otoka Turka u Bermudskom trouglu. Kad se
    približila otoku, osoblje na zemlji vidjelo je njezin avion kako besciljno kruži.
    Radiooperater na aerodromu nije dobivao odgovore na pokušaj radiokontakta, ali je čuo
    riječi koje je ona izmijenila s putnikom: Ne razumijem ! Ovo bi trebao biti Grand Turk, ali
    dolje ničeg nema. Pravo je mjesto na mapi, oblik je pravi, ali ovaj otok izgleda
    nenaseljen : nema zgrada, nema putova, ničega ! Nakon nekoliko krugova, okrenula se i
    odletjela. Carolyn i njezin putnik nisu više nikad viđeni. Loše vrijeme ? Vremenske rupe ?
    Otmice vanzemaljaca ? Mnoge teorije pokušavaju objasniti događaje iz Bermudskog
    trougla. **

SADRŽAJ UPISAO

Član JosipJankovicMerlin7 Dodaj ili oduzmi Merlina

Smatrate člana josipjankovic dobrim članom portala? Nagradite ga Merlinom.

IZDVOJENO

Snovi

🔝

IZDVOJENO

Najnoviji članci

🔝
Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

ZDRAVLJE

LJETO

BRZI CHAT

  • Član mkrmarmkrmar

    Hvala @ptica

    22.07.2018. 18:08h
  • Član pticaptica

    @irida ...vjerojatno ...@mkrmar ...također ...

    22.07.2018. 15:08h
  • Član mkrmarmkrmar

    Želim svima blagoslovljen i mirom ispunjen dan pun ljubavi!

    22.07.2018. 09:16h
  • Član iridairida

    vjerojatno si malo predugo zadržala prst na "pošalji"

    22.07.2018. 00:45h
  • Član pticaptica

    zašto mi se duplaju komentari ?

    21.07.2018. 23:36h
  • Član pticaptica

    @irida ... hvala,a ima jedan lijepi citat Elizabeth Taylor '' Neobično je kako nas godine uće strpljivosti -đto imamo manje vremena - više smo spremni čekati '' :-)

    21.07.2018. 23:35h
  • Član pticaptica

    @irida ... hvala,a ima jedan lijepi citat Elizabeth Taylor '' Neobično je kako nas godine uće strpljivosti -đto imamo manje vremena - više smo spremni čekati '' :-)

    21.07.2018. 23:35h
Cijeli Chat

VJEROVANJA

ALTERNATIVA

MAGAZIN

MAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuMAGIFON - Životne promjene, sudbinaPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganice

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebDirektni putSajmovi hrane i zdravog življenjaInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info

MLADOST JE LEPA - nastavak VERIDBA