Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

PROČITANO

59

PUTA

OLUJA

OLUJA
Sve što sam doživeo kao celu začaranu godinu i što mi i danas još, sa stotinom malih poriva i pokreta, živi u sećanju kao neki veliki vremenski razmak, sve to je u stvarnosti trajalo svega nekoliko minuta. Svetlost iznenada provali, komadići plavoga neba vlažno zasijaše s nevinom pomirljivošću, i najednom, kao da je nožem odrezano, tutnjanje oluje se prekide i okruži nas čudna, neverovatna tišina. Kao iz neke fantastične pećine iz snova, izađoh iz šupe u dan koji se vratio, čudeći se što sam još živ.

OLUJA

Bilo je to sredinom devedesetih godina: ja sam onda radio kao volonter u jednoj maloj fabrici u svom rodnom gradu, koji sam još iste godine zauvek napustio. Imao sam otprilike osamnaest godina, i nisam imao pojma o tome koliko je moja mladost lepa, iako sam u njoj svakog dana uživao i osećao je oko sebe kao ptica vazduh. Starije ljude, koji nekih proteklih godina ne mogu da se sete, treba samo da podsetim da je te godine o kojoj pričam našu okolinu zadesila oluja, ili buran vihor, kakav u našem kraju ni pre ni posle toga nije viđen. To je bilo te godine. Ja sam dva ili tri dana pre toga čeličnim dletom povredio levu šaku. Bila je to velika rana, ruka mi je otekla, morao sam da je previjem i nisam smeo da idem u radionicu.
Sećam se da je tokom celog onog poznog leta našu uzanu dolinu pritiskivala nezapamćena omorina i da su se ponekad danima smenjivala nevremena. Prirodom je vladao neki vreli nemir, koji se mene doduše samo ograničeno i nesvesno doticao, ali koji mi je ipak ostao u sećanju. Uveče, na primer, kad sam išao na pecanje, zaticao sam ribe neobično uzbuđene zbog zapare u vazduhu; komešale su se u neredu, često su iskakale iz mlake vode i slepo navaljivale na udicu. Onda je najzad postalo malo svežije i mirnije, nepogode su rede nailazile, a rano ujutru je već pomalo mirisalo na jesen.
Jednog jutra sam izašao iz kuće i pošao da potražim malo zabave, sa knjigama i sa komadom hleba u džepu. Kako sam navikao u dečačkim danima, prvo sam otišao iza kuće u baštu, koja je još ležala u senci. Jele, koje je moj otac zasadio i kojih sam se sećao dok su još bile sasvim mlade i tanke, bile su sad visoke i snažnih stabala. Pod njima su ležale gomile svetlosmeđih iglica i već godinama ovde nije raslo ništa sem zelenike. A pored njih, u jednoj dugačkoj, uzanoj ivičnoj leji bokorilo se cveće koje je negovala moja majka, blistavo, raskošno i veselo, i svake nedelje smo ga brali u velikim buketima. Tu je rasla i jedna biljka sa ružičastim grozdovima sitnih cvetova, koja se zvala „plamteća ljubav”, a na jednoj nežnoj stabljici su u tankim peteljkama visili mnogi srcoliki crveni i beli cvetovi, koje su nazivali ženskim srcima, dok se drugi jedan žbun zvao „smrdljiva gordost”. U blizini su rasli visoki strukovi hrizantema koje, međutim, još nisu imale cvetove, a između njih je puzala po tlu debela čuvarkuća s mekim bodljama, kao i veseli prkos, i ta dugačka uzana leja bila je naš miljenik i naš vrt snova, jer je tu jedno uz drugo stajalo toliko različitog neobičnog cveća, koje je za nas bilo zanimljivo i draže od svih ruža u dvema kružnim lejama. Kad bi je obasjalo sunce ili kad bi zablistalo po zidu obraslom bršljanom, svaka stabljika bi stekla poseban izgled i lepotu, gladiole bi se raskošno šepurile jarkim bojama, dragoljub bi stajao siv i kao opčinjen, zagnjuren u svoj bolni miris, lišće „lisičjeg repa” opustilo bi se pokorno sparušeno, dok bi se kandilka propela na prste i zazvonila svojim četvorostrukim letnjim zvončićima. Oko zaštitnica i po plavom floksu zujali su rojevi pčela, a preko gustog bršljana živahno su trčkarali tamo-amo mali smeđi pauci; nad šebojem su u vazduhu treperili i ćudljivo vrludali oni hitri leptiri debelih trupova i staklastih krila koje zovu vešticama ili golubićima.
Praznično raspoložen, išao sam od cveta do cveta, udisao ovde-onde sladak miris nekog cveta ili pažljivo prstom rastvorio koju cvetnu čašicu, da pogledam unutra i da posmatram tajanstvene blede ponore i spokojan poredak žilica i tučkova, svilastih vlakanaca i kristalnih žlebova. U međuvremenu sam bacao pogled na oblačno jutarnje nebo na kome su se neobično komešali i mrsili duguljasti pramenovi izmaglice i vunasti pahuljasti oblačci. Činilo mi se da će danas sigurno opet biti nepogode, pa sam odlučio da po podne nekoliko časova pecam. Revnosno sam okrenuo nekoliko teških kamenova koji su ivičili stazu, nadajući se da ću naći gliste, ali
odande jedino izmileše gomile pepeljastih, suvih bubica, koje se odmah mudro razbežaše na sve strane.
Razmišljao sam šta da preduzmem i ništa mi tog trenutka nije palo na pamet. Prethodne godine, kad sam poslednji put imao raspust, još uvek sam bio dečak. Sve čime sam se tada najradije bavio: da leskovim lukom gađam u metu, da puštam zmajeve i da barutom dižem u vazduh mišje rupe po njivama - sve to više nije imalo ondašnju privlačnost ni čar, kao da se jedan deo moje duše umorio pa se više ne odaziva glasovima koji su joj nekada bili dragi i donosili joj radost.
Začuđen i pritisnut lakom potištenošću, osvrnuo sam se po dobro poznatom poprištu svojih dečjih radosti. Mala bašta, cvećem ukrašena terasa i vlažno neosunčano dvorište sa pločnikom zelenim od mahovine posmatrali su me izmenjenim licem, pa je čak i cveće izgubilo nešto od svoje neiscrpne draži. U uglu bašte je, neugledno i sa dosadom, stajalo staro bure za vodu ispod cevi sa slavinom; tu sam jedanput, na bes svoga oca, po pola dana puštao vodu da teče i okreće moje vodenične točkove, gradio na stazi nasipe i kanale i priređivao ogromne poplave. Trošno bure za vodu bilo mi je draga i omiljena igračka kojom sam prekraćivao vreme, i kad ga sada gledam, u meni čak zatreperi pozni odjek onog detinjeg blaženstva, samo što mu je ukus tužan i što bure nije više izvor, ni reka, ni Nijagara.
Zamišljen, preskočio sam preko plota, jedan plavi ladolež mi je okrznuo lice i ja sam ga ubrao i stavio među usne. Odlučio sam da prošetam i da sa brda pogledam naš grad. Eto, i šetnja je spadala u one tek delimično vesele poduhvate kakvi mi ranije nikad ne bi pali na pamet. Dečaci se ne šetaju. Oni idu u šumu kao razbojnici, kao vitezovi ili Indijanci, idu na reku kao splavari i ribari ili graditelji vodenica, trče na livade da love leptire i guštere. I tako mi se ta moja šetnja učinila kao dostojanstven i pomalo dosadan postupak odraslog čoveka koji ne zna tačno šta da počne sa sobom.
Moj plavi ladolež upravo je svenuo, pa sam ga bacio i sad sam grickao jednu grančicu šimšira koju sam odlomio, a bila je gorka i ljutkasta. Kraj železničkog nasipa, gde je rasla visoka žutilovka, jedan zeleni gušter mi pobeže ispred nogu, i tad se dečaštvo ipak ponovo probudi u meni pa potrčah, stadoh se šunjati i vrebati, i ne smirih se sve dok se plašljiva životinjica, topla od sunca, ne nađe u mojoj ruci. Gledao sam joj u svetlucave male oči nalik na drago kamenje, i sa nekadašnjim lovačkim blaženstvom osećao kako se vitko i snažno telo i čvrste noge brane i odupiru o moje prste. Ali onda mi je uživanje u tome prošlo pa više nisam znao šta da radim sa uhvaćenom životinjom. Nije bila nimalo zanimljiva, u tome se više nije nalazila nikakva sreća. Sagnuo sam se i otvorio šaku, gušter je za trenutak začuđeno zastao, bokova ustreptalih od burnog disanja, pa onda hitro iščeznuo u travi. Jedan voz naiđe po sjajnim šinama i projuri pored mene, ja ga otpratili pogledom i za trenutak sasvim jasno osetih da ovde ne mogu više naći nikakvo istinsko uživanje, pa strasno poželeh da ovim vozom otputujem u svet.
Osvrnuo sam se da vidim da li je čuvar pruge u blizini, pa kad ništa ne primetih i ne čuh, brzo pretrčah preko koloseka i na drugoj strani se počeh verati uz visoku crvenu stenu od peščara na kojoj su se još ovde-onde videle pocrnele rupe od eksplozija, koje su poticale iz vremena kada se gradila pruga. Znao sam kuda treba da se provučem da bih stigao do gore i čvrsto sam se pridržavao za žilave, već precvetale stabljike žutilovke. Osunčano crveno kamenje zračilo je suvom jarom, vreli pesak mi je prilikom veranja sipio u rukave, a kad bih digao pogled, video bih nad okomitom liticom toplo blistavo nebo, začudo blisko i čvrsto. I najednom sam se našao gore, odupreo se o ivicu stene, privukao kolena, prihvatio se za jedan tanušan, trnovit bagremčić i našao se na zabitom proplanku obraslom travom, koji se strmo propinjao naviše.
Ranije sam voleo da boravim na ovom tihom i divljem malom mestu, ispod koga su, duboko dole, prolazili vozovi. Osim žilave, podivljale trave, koju je bilo nemoguće kositi, rasli su
ovde maleno ružino grmlje tananog trnja i nekoliko zakržljalih bagremčića čije je seme nekada ovamo naneo vetar i kroz čije je tanko, providno lišće sijalo sunce. Na ovom travnatom ostrvu, koje je i s gornje strane bilo odsečeno crvenim vencem stena, boravio sam nekada kao Robinzon. To usamljeno parče nije pripadalo nikome osim onome ko bi imao hrabrosti i pustolovnog raspoloženja da ga osvoji verući se uz strminu. Tu sam kao dvanaestogodišnjak dletom urezao svoje ime u stenu, tu sam nekad čitao Kozu od Tanenburga i sročio jednu detinjastu dramu u kojoj se govorilo o hrabrom poglavici nekog indijanskog plemena koje se nalazilo pred propašću.
Bledi, beličasti pramenovi suncem spržene trave visili su po strmom obronku, pregrejano lišće žutilovke snažno je i gorko mirisalo pod nepomičnom jarom. Ispružio sam se po sasušenom tlu, gledajući tanano bagremovo lišće kako se, gotovo neprijatno pravilno i ljupko raspoređeno i prosvetljeno jarkim suncem, mirno ocrtava prema tamnoplavom nebu, i razmišljao sam. Činilo mi se da je ovo pogodan čas da razmotrim svoj život i svoju budućnost.
Ali nisam bio kadar da otkrijem nešto novo. Video sam jedino neobično siromaštvo koje mi je pretilo sa svih strana, neprijatno bledilo i propadanje isprobanih radosti i dragih zamisli. Za ono što sam protiv volje morao ostaviti, za sve izgubljeno dečačko blaženstvo, za sve to mi moj poziv nije pružao nadoknadu, nisam ga mnogo voleo, a nisam mu ni dugo ostao veran. To je za mene bio samo put u svet gde ću, bez sumnje, negde moći da nađem nova zadovoljstva. Kakva li bi ona mogla biti?
Može se videti svet i zaraditi novac, neće biti potrebno pitati oca i majku pre nego što se nešto učini i preduzme, može se nedeljom ići na kuglanje i piti pivo. Ali dobro sam znao da su sve to sporedne stvari i da ni u kom slučaju ne predstavljaju smisao novog života koji me očekuje. Pravi smisao se nalazi drugde, dublje, lepši je i tajanstveniji, osećao sam da je u vezi sa devojkama i ljubavlju. Tu se mora kriti neko dublje uživanje i zadovoljenje, inače bi žrtvovanje dečačkih radosti ostalo bez smisla.
Znao sam, naravno, da postoji ljubav; video sam mnoge ljubavne parove i čitao ljubavne pesme koje su čudesno opijale. A i sam sam se već nekoliko puta zaljubljivao i u snovima osećao ponešto od one slasti zbog koje muškarac rizikuje svoj život i koja je smisao njegovog delanja i stremljenja. Imao sam školske drugove koji su već sada išli s devojkama i imao sam u radionici kolege koji su bez ustručavanja umeli da pričaju o nedeljnim igrankama i o prozorima sobičaka kroz koje su se noću uvlačili. Ali za mene je ljubav još bila zatvoreni vrt, pred čijim sam vratnicama čekao s bojažljivom čežnjom.
Tek poslednje nedelje, neposredno pred onu nezgodu sa dletom, dostigao me je prvi jasan poziv, i odonda sam se nalazio u ovom nemirnom zamišljenom stanju čoveka koji se oprašta, od onda mi se moj dotadašnji život pretvorio u prošlost i postao jasan smisao budućnosti. Naš drugi šegrt me je jedne večeri pozvao sa sobom i, dok smo se vraćali kući, ispričao mi je da zna jednu lepu curu za mene, koja još nije imala momka i ne želi nikog drugog do mene, a isplela mi je jedan svilen novčanik koji želi da mi pokloni. Njeno ime nije hteo da kaže, jer ja ću, kako je rekao, već i sam moći da pogodim. Kad sam ja počeo da navaljujem i zapitkujem i kad sam najzad s nipodaštavanjem odbio njegove reči, on zastade - nalazili smo se baš nad rekom, na Vodeničkom mostu - i tiho reče: „Ona upravo ide iza nas.” Ja se zbunjeno osvrnuh, upola se nadajući a upola strepeći da sve to ipak ne bude samo neka glupa šala. I gle, iza nas se penjala uza stepenice mosta jedna mlada devojka iz predionice pamuka, Berta Fegtlin, koju sam poznavao još sa časova veronauke. Zastala je, pogledala me i osmehnula se, a onda se polako zarumenela, dok joj se celo lice nije zažarilo. Brzo sam se udaljio i krenuo kući.
Otada mi se dvaput obratila, jednom u predionici, gde smo imali nešto da uradimo, a jednom uveče dok sam išao kući, ali samo me je pozdravila i onda upitala: „Već si završio posao?” To je značilo da je bila voljna da zapodene razgovor; ja sam, međutim, samo klimnuo
glavom, potvrdno odgovorio i zbunjeno otišao.
U mislima sam se sad uporno bavio tom zgodom i nisam mogao da se snađem. Vrlo često sam s dubokom čežnjom sanjao o tome da volim neku lepu devojku. I eto, našla se jedna, lepuškasta i plavokosa i nešto viša od mene, koja je želela da je poljubim i da je držim u naručju. Bila je visokog rasta i snažna, lice joj je bilo prijatno, belo i rumeno, na vratu su joj poigravali lepršavi pramenovi kose, a pogled joj je bio prepun iščekivanja i ljubavi. Ali ja nikad nisam mislio na nju, nikad nisam u nju bio zaljubljen, nikad je nisam nežno sanjao niti sam ikada, drhteći i s licem zagnjurenim u jastuk, šaputao njeno ime. Da sam hteo, mogao sam je milovati i prisvojiti, ali mi nije bilo moguće da je poštujem niti da pred njom klečim i molim je. Pa, šta će od toga ispasti? Šta da činim?
Nezadovoljan, ustadoh sa trave. Ah, proživljavao sam teške dane. Što Bog ne da da se moja godina u fabrici već sutra svrši, pa da otputujem nekud daleko odavde, da počnem iz početka i da sve ovo zaboravim!
Željan da makar nešto učinim i da osetim kako sam živ, odlučio sam da se popnem na vrh brda, ma koliko to odavde bilo teško. Onde gore se čovek nalazi visoko nad gradićem i vidik se pruža nadaleko. Pojurio sam uz obronak do gornje stene, počeo da se penjem opirući se i nekako se izvukao do visokog proplanka, gde se negostoljubivo brdo završavalo u žbunju i rasutom stenju. Oznojen i zadihan prispeo sam gore, i onde, pod slabim povetarcem na osunčanoj uzvišici, počeo mirnije da dišem. Divlje ruže su se još jedva držale o rašljikama, precvetavajući, a umorne izbledele latice su im otpadale kad bih u prolazu koju okrznuo. Sitne zelene kupine su rasle posvuda, a bobice im je sa osunčane strane tek počeo da obuzima prvi slabi nagoveštaj metalnosmeđe boje. Čičkovi leptiri su mirno leteli kroz tihu vrelinu i pronosili boje po vazduhu, po hajdučkoj travi, na čudnom i nemom okupu se nalazilo bezbroj buba poprskanih crvenim i crnim tačkicama, koje su kao automati micale dugačkim, mršavim nožicama. S neba je već odavno nestao i najmanji oblačak, sve se kupalo u čistom plavetnilu, oštro presecano crnim vrhovima jela sa obližnjih šumovitih brda.
Na najvišoj steni, gde smo u jesen kao đaci uvek palili vatre, zastao sam i osvrnuo se. Duboko dole, u dolini koja je bila do pola u senci, video sam reku kako blista i kako zapenjena voda iskri pred vodeničnim točkom, video sam, pritešnjen u dubini naš stari grad i njegove mrke krovove, iznad kojih se mirno i okomito peo u vazduh plavičasti podnevni dim sa ognjišta. Tamo se nalazio dom mog oca i stari most, tamo se nalazila radionica odakle je jedva dopirao crvenkasti odsev vatre sa vignja, a dalje nizvodno bila je predionica, na čijem je javnom krovu rasla trava i iza čijih je svetlih okana i Berta Fegtlin, zajedno s mnogim drugim, radila svoj posao. Ah, opet ona! Nisam želeo da mislim na nju.
Zavičajni grad, koji sam dobro poznavao, osmehivao mi se prisno kao i uvek, a s njim i sve bašte, igrališta i skroviti kutovi, zlatne brojke na crkvenom satu veselo su se caklile pod suncem, a u svežoj tmini senovitog vodeničkog kanala jasno su se ogledali kuće i drveće. Jedino sam se ja promenio, i samo je do mene bila krivica što se između mene i te slike razapela neka avetinjska koprena otuđenosti. Moj život se nije više bezbedno zadovoljavao tim malenim krugom zidova, reke i šume; on je, istina, još bio snažnim nitima vezan za ta mesta, ali nije više bio ukorenjen i zaustavljen, nego je u talasima čežnje svuda zapljuskivao uzane granice i stremio ka daljini. Dok sam, obuzet nekom neobičnom tugom, gledao u dubinu, u duši mi svečano iskrsnuše sve moje skrivene životne nade, reči mog oca i reči voljenih pesnika zajedno s mojim sopstvenim tajnim zavetima, i činilo mi se da je ozbiljno, ali prekrasno što ću postati čovek i svesno držati u rukama vlastitu sudbinu. I ta misao kao da odmah obasja one sumnje koje su me morile zbog Berte Fegtlin. Neka je ona i lepuškasta, neka me i voli, to nije moja stvar; ne smem dozvoliti da mi sreća tako dolazi na poklon iz devojačkih ruku, pripremljena i stečena bez napora.
Podne je već bilo blizu. Uživanje u veranju beše me prošlo, pa sam zamišljeno sišao u grad pešačkom stazom, ispod malog železničkog mosta, gde sam ranijih godina svakog leta u gustim koprivama hvatao tamne maljave gusenice paunovca, pa pored grobljanskog zida, pred čijim je vratnicama jedan mahovinom obrasli orah bacao debelu senku. Kapija je bila otvorena i ja iznutra začuh žuborenje česme. U neposrednoj blizini nalazilo se gradsko igralište i mesto gde se o svetkovini proleća i o proslavi bitke kod Sedana jelo i pilo, govorilo i igralo. Sad je to mesto ležalo tiho i zaboravljeno pod senkom prastarih, moćnih kestenova, kroz koje su jarki sunčevi zraci padali na crvenkasti pesak.
Ovde dole, na osunčanoj ulici uz reku, nemilosrdno je pekla podnevna žega, tu su, duž reke a naspram jarko ofarbanih kuća, rasli tanušni jasenovi i javorovi, proređena lišća i već zažuteli od poznog leta. Po navici, pošao sam pored vode, trudeći se da ugledam neku ribu. U kristalnoj prozirnoj reci se, dugačka i lelujava, tamo-amo povijala gusta dlakava vodena trava, a ovde-onde, po tamnim obraslim mestima koja su mi bila dobro poznata, videla se usamljena poneka krupna riba, lenja i nepomična, okrenuta prema matici, dok bi iznad nje ponekad preletelo malo tamno jato belih riba. Bilo je dobro što ovog jutra nisam otišao na pecanje, ali vazduh i voda i način na koji se jedna tamna stara mrena odmarala u prozirnoj vodi između dva velika okrugla kamena, sve mi je to obećavalo da ću danas po podne verovatno moći nešto da ulovim. Zapamtio sam to i pošao dalje, duboko odahnuvši kad sam sa bleštave ulice ušao kroz glavna vrata u predsoblje naše kuće, gde je bilo sveže kao u podrumu.
„Čini mi se da će danas opet oluja”, reče za ručkom moj otac, koji je imao prefinjen osećaj za vreme. Primetio sam da na nebu nema ni oblačka i da se ne oseća ni dašak zapadnog vetra, ali se on osmehnuo i rekao: „Zar ne osećaš napetost u vazduhu? Ali, videćemo.”
Svakako, bilo je prilično sparno, a kanal kojim je oticala prljava voda mirisao je snažno kao u proleće kad počne da duva južni vetar. Od veranja i od udahnute žege polako me je počeo hvatati umor, pa sedoh na verandu, licem prema bašti. Ne naročito pažljivo i često prekidan lakim dremežom, čitao sam povest generala Gordona, kartumskog junaka, a sad se i meni sve više činilo da uskoro mora naići nepogoda. Nebo se i dalje kupalo u najčistijem plavetnilu, ali vazduh je postajao sve teži, kao da je sunce, koje je još uvek jasno sijalo u visini, zastrto prožarenim slojevima oblaka. U dva sata vratio sam se u kuću i počeo da spremam pribor za pecanje. Dok sam pregledao kanape i udice, unapred sam počeo osećati prisno uzbuđenje koje pruža lov i bio sam u duši zahvalan što mi je ostalo bar ovo jedno, duboko, strasno zadovoljstvo.
Čudnovato sparna, pritisnuta tišina onoga popodneva ostala mi je zauvek u sećanju. Odneo sam koficu za ribe niz reku do donjeg mostića koji je već dopola bio prekriven senkom visokih kuća. Iz obližnje predionice čulo se jednolično, uspavljujuće zujanje mašina, nalik na pčelinji let, a od gornje vodenice svakog minuta bi zazvrjalo neprijatno i neravnomerno škripanje kružne testere. Inače je bilo sasvim tiho, zanatlije su se povukle u hladovinu radionice, i na ulici nije bilo ni žive duše. Na vodeničnoj adi, neki goli švrća je gacao između vlažnog kamenja. Pred kolarevom radionicom stajale su sirove daske prislonjene uza zid i pod suncem ispuštale izvanredno snažan miris na suvotu, koji je dopirao do mene i razgovetno se preplitao s mirisom vode koji se pomalo osećao na ribu.
I ribe su primetile ovo neobično vreme i ponašale su se ćudljivo. Nekoliko crvenperki je prvih petnaest minuta stalno navaljivalo na udicu, a jedna mi je, teška i krupna, prekinula kanap baš kada sam hteo da je uhvatim u šake. Odmah potom u ribe ude neki nemir, crvenperke se zavukoše duboko u mulj i ne osvrćući se više na mamac, a pri površini se ukazaše rojevi ovogodišnjeg ribljeg mlada, koji su u sve novim jatima jurili uz reku kao da beže od nečega. Sve je ukazivalo na to da predstoji promena vremena, ali vazduh je bio miran i proziran kao staklo, a na nebu nije bilo ni oblačka.
Učinilo mi se da je svakako neka loša otpadna voda oterala ribe, pa pošto nisam bio voljan da popustim, setio sam se jednog novog mesta za pecanje i krenuo prema predioničkom kanalu. Tek što sam tamo kraj šupe našao zgodno mesto i razastro svoje stvari, a na jednom stepenišnom prozoru fabričke zgrade pojavi se Berta, pogleda ovamo i mahnu mi. Napravio sam se da je ne vidim i nagao se na svoju pecaljku.
Voda koja je tekla ozidanim kanalom bila je tamna, video sam kako se u njoj talasavo ogledaju treptavi obrisi moje prilike u sedećem položaju, s glavom među stopalima. Devojka koja je još stajala gore na prozoru, pozvala me je, ali ja sam nepomično zurio u vodu i nisam okretao glavu.
Od pecanja nije bilo nikakve vajde; i ovde su ribe žurno tumarale okolo kao da ih gone neki hitni poslovi. Zamoren olovnom toplotom, ostao sam da sedim na niskom zidu, ništa više ne očekujući od ovoga dana i želeći da je već veče. Iza mene se u dvoranama predionice čulo večito zujanje mašina, voda u kanalu je tiho šumeći pljuskala vlažne zidove obrasle mahovinom. Bio sam obuzet nekom pospanom ravnodušnošću i ostao sam da sedim samo zato što sam bio odviše trom da smotam kanap.
Iz tog lenjeg dremeža prenuo sam se posle oko četvrt sata, najednom obuzet osećanjem brige i duboke nelagodnosti. Neki nemirni pramen vetra zbijeno se i protiv volje vrteo oko sebe, vazduh je bio gust i imao otužan ukus, nekoliko lasta je uplašeno letelo nad samom vodom. Zavrte mi se u glavi, pa pomislih da me je možda uhvatila sunčanica; voda kao da je snažnije mirisala i neko neprijatno osećanje, kao da dolazi iz stomaka, poče da mi obuzima glavu i da mi nateruje znoj na čelo. Izvukoh kanap da bih osvežio šake vodenim kapljicama i počeh da skupljam svoj pribor.
Kad sam ustao, video sam kako se ispred predionice prašina kovitla u malim razigranim oblačcima, pa onda iznenada polete uvis i skupi se u jedan jedini oblak; visoko gore u nemirnom vazduhu ptice su bežale kao sumanute, a odmah potom sam video kako je nad dolinom nizvodno vazduh pobeleo kao od neke guste vejavice. Najednom zahladne, vetar se na prepad sruči na mene, istrže mi kanap iz ruke, ponese mi kapu i stade me udarati u lice kao pesnicama.
Beli vazduh, koji je još od maločas stajao nad dalekim krovovima, najednom me okruži, hladan i nanoseći bol, voda u kanalu zaprška uvis kao pod brzim udarcima vodeničkog točka, kanap potonu i nestade, i oko mene, hučno i rušilački, zatopta i zaurla neki beli haos, udarci mi stadoše pogađati glavu i ruke, zemlja zaprška po meni, pesak i parčad drveta uskovitlaše se po vazduhu.
Sve je to bilo nerazumljivo za mene; jedino sam osećao da se zbiva nešto strašno i da mi preti opasnost. Jednim skokom sam se našao pred šupom i uleteo u nju slep od iznenađenja i straha. Uhvatih se za jedan gvozdeni nosač pa nekoliko časaka prestajah ošamućen i bez daha, obuzet vrtoglavicom i životinjskim strahom, dok malo-pomalo ne počeh da shvatam. Bila je to neka paklena oluja kakvu nikada nisam video niti smatrao mogućom, a u visini se razlegalo čas bojažljivo čas divlje hujanje, na ravan krov nada mnom i na zemlju pred ulazom počeo je u gustim gomilama da pada beo i krupan grad, debela zrna leđa stadoše ulaziti i kotrljati se sve do mojih nogu. Huka grada i vetra bila je strahovita, kanal se mahnito penušao dok su mu se nemirni talasi propinjali i survavali niz zidove.
Video sam u istom minutu kako kroz vazduh lete daske, šindra s krova i granje, kako padaju kamenje i parčad maltera, i kako ih smesta zasipa i prekriva gustiš ledenih zrna; čuo sam nešro nalik na brzo čekićanje od koga su se crepovi lomili i stropoštavali, staklo prskalo, oluci se rušili.
U tom trenutku, pojavio se neko u lepršavoj haljini, trčeći iz fabrike preko dvorišta pokrivenog ledom, nagnut prema oluji. Ta prilika se borila i teturala, približavajući mi se,
iskrsavajući iz strašnog potopskog komešanja. Ušla je u šupu, potrčala prema meni, i pred samim mojim očima, bolno se osmehujući, zatreperilo je jedno smireno, strano a poznato lice s krupnim očima punim ljubavi, tihe tople usne potražiše moje i stadoše me ljubiti dugo, bez daha, nezasito, ruke se obaviše oko mog vrata, a plava vlažna kosa se pripi uz moje obraze, i dok je svud okolo gradobitna bura potresala svet, mene još jače i strasnije obuhvati nema bura ljubavi, puna strepnje.
Sedeli smo na gomili dasaka, ne govoreći, zagrljeni; ja sam bojažljivo i začuđeno milovao Bertinu kosu i pripijao usne uz njena snažna, krupna usta, njena toplina me je slatko i bolno obuzimala. Sklopio sam oči, a ona mi je privila glavu na svoje uzburkane grudi, u svoje krilo, i blago mi i bojažljivo milovala lice i kosu.
Kad sam otvorio oči, prenuvši se od blage nesvestice, ugledao sam nad sobom njeno ozbiljno, snažno lice kako zrači setnom lepotom, a njene oči su me zaneseno posmatrale. Sa njenog svetlog čela je, polazeći od zamršene kose, tekla uzana pruga svetlocrvene krvi preko celog lica, pa sve do vrata.
„Šta je? Šta se desilo?”, uzviknuo sam uplašeno.
Ona mi se još više unese u lice i slabo se osmehnu.
„Čini mi se da je došao smak sveta”, rekla je tiho, a tutnjanje i huka nepogode zaglušiše njene reči.
„Teče ti krv”, rekoh.
„To je od grada. Ništa opasno! Plašiš li se?”
„Ne. A ti?”
„Ja se ne plašim. Ali, slušaj, sad će se ceo grad srušiti. Reci, zar me nimalo ne voliš?”
Ćutao sam i opčinjeno gledao u njene krupne, jasne oči pune tužne ljubavi, i dok sam je gledao i dok su joj usne otežalo i neutolivo počivale na mojima, video sam i tanušan mlaz svetlocrvene krvi koji je tekao niz belu, svežu kožu. Iako su mi čula bila ošamućena od opijenosti, moje srce je težilo da pobegne i očajno se opiralo da bude oteto ovako na prepad i protiv moje volje. Uspravih se i ona u mom pogledu pročita da je sažaljevam.
Izmakla se i pogledala me kao da se ljuti, a kad joj ja, popustivši navali saučešća i zabrinutosti, pružih ruku, ona je ščepa obema šakama, zagnjuri lice u nju, klonu na kolena i poče da plače, a preko moje uzdrhtale ruke potekoše njene tople suze. Zbunjeno sam oborio pogled ka njoj: glava joj je, tresući se od jecanja, ležala na mojoj šaci, a na ramenu su joj nemirno i meko poigravali pramenovi kose. Oh, da je to neka druga, prođe mi žestoko kroz glavu, neka koju bih zaista voleo i kojoj bih mogao predati svoju dušu, kako bih onda rado uronio zaljubljenim prstima u tu slatku kosu, kako bih ljubio ovaj beli vrat. Ali krv mi se beše smirila, i pekao me je i mučio stid što tu pred mojim nogama kleči devojka kojoj nisam bio voljan da predam svoju mladost i svoju gordost.
Sve što sam doživeo kao celu začaranu godinu i što mi i danas još, sa stotinom malih poriva i pokreta, živi u sećanju kao neki veliki vremenski razmak, sve to je u stvarnosti trajalo svega nekoliko minuta. Svetlost iznenada provali, komadići plavoga neba vlažno zasijaše s nevinom pomirljivošću, i najednom, kao da je nožem odrezano, tutnjanje oluje se prekide i okruži nas čudna, neverovatna tišina.
Kao iz neke fantastične pećine iz snova, izađoh iz šupe u dan koji se vratio, čudeći se što sam još živ. Pusto dvorište je gadno izgledalo, zemlja je bila razrovana kao da su je izgazili konji, svuda su ležale gomile krupnog ledenog zrnevlja, moj pribor za pecanje je nestao, a ni kofice za ribe nije više bilo. U fabrici je sve zamorilo od ljudi, kroz bezbroj razbijenih okana video sam komešanje po dvoranama, a u tom trenutku su i na sva vrata nagrnuli radnici. Tle je bilo zasuto srčom i izlomljenim crepovima, jedan dugačak limeni oluk se otrgao i koso ulubljeno visio do
pola zgrade.
Tog trenutka zaboravih sve što je tek bilo prošlo i obuze me jedino divlja i plašljiva radoznalost da vidim šta se to u stvari desilo i koliko je zla nanela nepogoda. Svi oni razbijeni prozori i crepovi sa fabrike u prvi mah su izgledali strašno i neutešno, ali na kraju krajeva sve to ipak nije bilo toliko užasno i nije bilo sasvim u skladu sa strahovitim utiskom koji je oluja ostavila na mene. Odahnuo sam sa olakšanjem, a i donekle čudno razočaran i otrežnjen: kuće su stajale kao i pre, i sa obe strane doline još su se dizali bregovi. Ne, svet nije propao.
Međutim, kad sam izašao iz fabričkog dvorišta, prešao preko mosta i ušao u prvu ulicu, nesreća je ipak počela dobijati gori izgled. Uličica je bila pokrivena srčom i slomljenim prozorskim kapcima, dimnjaci su se porušili i povukli za sobom čitave delove krovova, pred svim kapijama su stajali ljudi, preneraženi i jadikujući, baš kao što sam viđao na slikama opsednutih i opljačkanih gradova. Nanosi kamenja i granja zakrčavali su put, svi prozori su zjapili zasuti krhotinama i rbinama, baštenske ograde su ležale na tlu ili su lupkarajući visile preko zidova. Roditelji su tražili izgubljenu decu, pričalo se kako je grad poubijao ljude na njivama. Pokazivali su komade grada velike kao talire i još veće.
Još sam bio suviše uzrujan da bih pošao kući i pogledao štetu u sopstvenom domu i bašti, a nije mi padalo na pamet da bi me moji mogli tražiti, jer mi se ništa nije desilo. Rešio sam da još malo prošetam van grada, umesto da se saplićem o ove olupine, i primamljivo mi se javi u svesti moje omiljeno mesto, stara poljana kraj groblja na kojoj su se održavale svečanosti i pod čijim sam drvećem slavio sve velike svetkovine svojih dečačkih godina. Začuđeno sam se setio da sam pre jedva četiri ili pet sati prošao onuda, vraćajući se kući sa stenja; činilo mi se da je otada prošlo ko zna koliko vremena.
I tako sam krenuo natrag niz ulicu, pa preko donjeg mosta; uz put sam kroz jednu baštu između kuća video naš crkveni toranj od crvenog peščara kako stoji neokrnjen, a i gimnastički dom je bio gotovo neoštećen. Malo dalje je usamljena stajala jedna stara gostionica, čiji sam krov još izdaleka prepoznao. Stajala je kao i obično, ali je izgledala čudno promenjena, i ja nisam odmah shvatio zašto. Tek kad sam se napregao da se tačno setim, došlo mi je do svesti da su pred gostionicom uvek rasle dve visoke topole. Tih topola više nije bilo. Jedan odvajkada prisan prizor bio je razoren, jedno drago mesto oskrnavljeno.
U meni tad iskrsnu gadna slutnja da je propalo i mnogo više, nešto još plemenitije. Najednom sam, stegnuta grla od tog otkrića, osetio koliko volim zavičaj, koliko moje srce i moje blagostanje zavise od svih tih krovova i tornjeva, mostova i uličica, od drveća, bašta i šuma. Obuzet novim uzbuđenjem i zabrinutošću, pošao sam brže i najzad se našao preko, pred prostorom na kome su se održavale svečanosti.
Tu sam zastao i video kako mesto mojih najdražih uspomena leži neizrecivo opustošeno i potpuno upropašćeno. Stari kestenovi, pod čijom smo senkom slavili i čija je stabla jedva moglo da obuhvati nas troje ili četvoro đaka, ležali su polomljeni, naprsli, iščupani zajedno s korenjem i povaljeni, tako da su u zemlji zjapile jame velike kao kuća. Ni jedan jedini nije više stajao na svom mestu i to je izgledalo kao neko strahovito razbojište; a i lipe i javori behu popadali, drvo uz drvo. Ceo prostrani šumarak pretvorio se u ogromnu gomilu polomljenog granja, prosutih stabala, korenja i busenova zemlje, poneka snažna debla su još stajala, ali bez krošnje, prelomljena i zavinuta, pokazujući tisuće belih, golih ocepaka.
Bilo je nemoguće krenuti dalje: i livada i put bili su u visini kuće zakrčeni spletom stabala i ostataka drveća, a onde gde sam od najranijih dečačkih dana znao samo guste svete senke i visoka krošnjata svetilišta - onde je iznad pustoši zurilo prazno nebo.
Činilo mi se da sam i sam sa svim tajnim korenima iščupan i izbljuvan na neumoljivu svetlost dana. Danima sam tumarao okolo i nisam više našao nijednu šumsku stazu, nijedan prisni
kut pod hladovinom oraha, nijedan hrast po kome sam se verao kao dečak, oko grada su nadaleko i naširoko ležale samo krhotine, jame, čitavi delovi šuma oboreni, pokošeni poput trave, leševi drveća sa golim korenjem optužujići okrenutim prema suncu. Između mene i moga detinjstva otvorila se neka provalija, i moj zavičaj nije više bio onaj stari. Ljupkost i nerazumnost minulih godina spadoše sa mene, i ja ubrzo potom napustih grad, da postanem čovek i da se uhvatim u koštac sa životom čije su me prve senke okrznule onih dana.
(1913)

Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

ZDRAVLJE

LJETO

BRZI CHAT

  • Član mkrmarmkrmar

    Anđeli pale Božansku iskru u ljudima apotom nam dolazi ugodna toplina u grudima..

    14.08.2018. 19:08h
  • Član mkrmarmkrmar

    Hvala !

    14.08.2018. 18:13h
  • Član mkrmarmkrmar

    Odlična ideja !

    14.08.2018. 18:13h
  • Član magicusmagicus

    Hvala!

    14.08.2018. 12:50h
  • Član magicusmagicus

    Molim osobu koja je posudila knjigu iz mog kaslića, neka je vrati kad je pročita, u kaslić

    14.08.2018. 12:49h
  • Član magicusmagicus

    MIrjana, napiši letak i zalijepi ga na poštanski sandučić

    14.08.2018. 12:48h
  • Član mkrmarmkrmar

    Draga Božica i tebi od mene naj ljepše želje !

    13.08.2018. 12:50h
Cijeli Chat

VJEROVANJA

ALTERNATIVA

MAGAZIN

MAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuMAGIFON - Životne promjene, sudbinaPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganice

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebDirektni putSajmovi hrane i zdravog življenjaInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info

ODELJAK ZA NEPUŠAČE PIKTOROV PREOBRAŽAJ