Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

PROČITANO

102

PUTA

SIN SATANE

SIN SATANE
„Zašto se smeješ?“ dreknuo je otac. „Ti si zaista sin Satane, nisi moj sin!“

SIN SATANE

Imao sam jedanaest godina, a moja dva drugara, Has i Morgan, imali su po dvanaest i bilo je leto, nije se išlo u školu, sedeli smo na travi iza garaže moga oca, na suncu, i pušili.

„Mamu mu jebem“, rekao sam.

Sedeo sam ispod drveta. Morgan i Has sedeli su naslonjeni na zid garaže.

„Šta je sad?“ upitao je Morgan.

„Moramo da sredimo tog štakora“, rekao sam. „On je sramota za čitav

kraj!“

„Ko?“ upitao je Has.

„Simpson“, rekao sam.

„Aha“, rekao je Has, „mnogo je pegav. Nervira me.“

„Nije to“, rekao sam.

„Nego?“ upitao je Morgan.

„Taj moron priča da je karao neku klinku u mom dvorištu. Koji je to

lažov!“

„Slažem se“, rekao je Has.

„Ne zna taj da jebe“, rekao je Morgan.

„Ali jebeno zna da laže“, rekao sam.

„Muka mi je od lažova“, rekao je Has, izbacivši kolut dima.

„Plus je i pegav“, rekao je Morgan.

„Onda stvarno treba da ga sredimo“, rekao sam.

„Zašto da ne“, rekao je Has.

„Idemo“, rekao je Morgan.

Otišli smo do Simpsonove kuće i eto njega: igrao se lopticom za bejzbol bacajući je u zid garaže.

„Ej“, rekao sam, „vidi ko nam se to zabavlja[3]“

Simpson je uhvatio odbijenu loptu i okrenuo se.

„O, zdravo!“ rekao je.

Opkolili smo ga.

„Jesi li karao neke klinke ovih dana?“ upitao ga je Morgan.

„Ne.“

„Šta to treba da znači?“ rekao je Has.

„Pojma nemam.“

„Kladim se da nikad nikog nisi karao osim sebe!“ rekao sam.

„Idem sad unutra“, rekao je Simpson. „Mama me zamolila da joj operem sudove.“

„Odakle ih vadi? Iz pizde?“ rekao je Morgan.

Smejali smo se. Primakli smo se Simpsonu. Iznenada sam ga udario pesnicom u stomak. Zgrčio se, držeći se za utrobu. Ostao je tako bar pola minuta, onda se ispravio.

„Moj tata treba svaki čas da dođe“, rekao je.

„Je l’? Možda je i tvoj tata karao neke klinke ovih dana?“ rekao sam.

»Ne.“

Smejali smo se.

Simpson je ćutao.

„Vidi mu pege“, rekao je Morgan. „Kad god kara neku klinku iskoči mu nova pega.“

Simpson je ćutao. Uplašeno je izgledao.

„Imam sestru“, rekao je Has. „Otkud znam da nećeš seku da mi karaš.“

„Nikad to ne bih uradio, Has, kunem ti se!“

„Je l’?“

„Da, kunem ti se!“

„Lepo, evo ti nešto da se ne predomisliš! “

Has ga je lupio pesnicom u stomak. Simpson se ponovo zgrčio. Has se sagnuo, zahvatio šaku zemlje i gurnuo je Simpsonu za vrat. Simpson se uspravio. Imao je suze u očima. Sisa.

„Pustite me, molim vas!“

„Kuda?“ rekao sam. „Da se skembaš pod maminu suknju i vadiš joj sudove iz pizde?“

„Koga si ti karao?“ rekao je Morgan. „Ti i nemaš kitu! Sav si pička, šoraš iz uveta!“

„Ako mi samo pogledaš sestru“, rekao je Has, „tako ću te izgaziti da ćeš ceo da se pretvoriš u pegu!“ „Molim vas, pustite me!“

Došlo mi je da ga pustim. Možda i nije karao. Možda je samo maštao o tome. Ali bio sam mladi vođa. Nisam smeo da pokažem samilost.

„Polazi s nama, Simpsone.“

„Neću!“

„Ne seri nego polazi s nama! Napred, marš! “

Stao sam mu iza leđa i šutnuo ga u dupe. Kriknuo je.

„Šta kukaš!“ viknuo sam. „Kukaj pa si najebao! Polazi kad govorim! “

Poveli smo ga preko travnjaka i ulice u moje dvorište.

„Sad stani mirno“, rekao sam. „Ruke na bokove! Ovo je preki sud!“

Okrenuo sam se ka Hasu i Morganu i rekao: „Svi oni koji misle da je ovaj čovek kriv zato što je lagao da je karao klinku u mom dvorištu neka kažu ‘kriv je’!“

„Kriv je“, rekao je Has.

„Kriv je“, rekao je Morgan.

„Kriv je“, rekao sam.

Okrenuo sam se ka zarobljeniku.

„Simpsone, osuđen si!“

Sada su Simpsonu stvarno tekle suze.

„Ništa nisam uradio!“ jecao je.

„Zato si i osuđen“, rekao je Has. „Zbog laganja!“

„Ali vi stalno lažete!“

„Ne o karanju“, rekao je Morgan.

„O tome najviše i lažete, od vas sam naučio!“

„Naredniče“, okrenuo sam se Hasu, „zapušite usta osuđenom! Muka mi je od njegovih laži!“

„Razumem!“

Has je otrčao do žice za sušenje veša. Našao je maramicu i krpu za sudove. Držali smo Simpsona, a on mu je nabio maramicu u usta i vezao krpu odozgo. Simpson je nešto mumlao i promenila mu se boja lica.

„Može li da diše?“ upitao je Morgan.

„Ima nos“, rekao sam.

„Aha“, složio se Has.

„Šta ćemo sad?“ upitao je Morgan.

„Zarobljenik je kriv, zar ne?“ rekao sam.

„Aha.“

„Dobro, kao sudija osuđujem ga na kaznu vešanjem za vrat dok ne umre!“

Simpson je nešto mumlao ispod krpe. Njegove oči gledale su u nas, preklinjući. Utrčao sam u garažu po konopac. Kolut dugačkog i debelog užeta visio je o klinu. Pojma nisam imao zašto ga je otac čuvao. Koliko ja znam, nikad ga nije upotrebio. Eto prilike.

Izašao sam s konopcem.

Simpson je počeo da beži. Has ga je gonio. Bacio se na njega i oborio ga.

Prevrnuo ga je i počeo da ga mlati pesnicama. Pritrčao sam i odalamio Hasa konopcem preko lica. Prestao je da ga udara. Pogledao je u mene.

„Skote, jebaću ti mater!“

„Kao sudija, presudio sam da ovaj čovek bude obešen! Tako će i biti! Puštaj osuđenog!“

„Sad si stvarno najebao!“

„Prvo ćemo vešati osuđenog! Posle ćemo ti i ja raspraviti stvar!“

„Obavezno“, rekao je Has.

„Neka osuđeni ustane!“ rekao sam.

Has se pomerio i Simpson je ustao sa zemlje. Nos mu je bio krvav i umrljao mu je košulju na grudima, jarkocrveno. Simpson kao da se pomirio. Nije više jecao. Ali izraz u njegovim očima bio je užasan, grozno je bilo gledati ga.

„Daj pljugu“, rekao sam Morganu.

Nabio mi je cigaretu u usta.

„Pripali“, rekao sam.

Morgan mi je pripalio i ja sam povukao dim, a onda, držeći cigaretu u ustima, ispustio sam dim kroz nozdrve, praveći petlju na kraju konopca.

„Postavite osuđenog na trem!“ naredio sam.

Prebacio sam konopac preko grede i privukao omču ispred Simpsonovog lica. Nije mi se teralo dalje s tim. Smatrao sam da je Simpson dovoljno patio, ali bio sam vođa i morao sam da se bijem s Hasom posle toga pa nisam smeo da pokažem nikakvu slabost.

„Možda ne bi trebalo“, rekao je Morgan.

„Ovaj čovek je osuđen“ dreknuo sam.

„Tačno!“ dreknuo je Has. „Neka visi!“

„Vidi, upišao se“, rekao je Morgan.

Stvarno, na Simpsonovim pantalonama pojavila se tamna mrlja koja se širila.

„Sisa“, rekao sam.

Nabacio sam omču preko Simpsonove glave. Potegao sam konopac i uzdigao Simpsona na prste. Onda sam vezao kraj konopca za slavinu na zidu.

Čvrsto sam vezao konopac i viknuo: „Odjebimo odavde!“

Gledali smo u Simpsona kako visi na vrhovima prstiju. Pomalo se ljuljao u krug na konopcu i već je izgledao mrtav.

Pobegao sam. Morgan i Has bežali su za mnom.

Istrčali smo na ulicu i Morgan je skrenuo ka svojoj kući a Has ka svojoj.

Shvatio sam da nemam kuda da odem. Has, pomislio sam, ili si zaboravio na tuču, ili si zbrisao od toga.

Stajao sam na ulici oko minut, onda sam ponovo utrčao u dvorište.

Simpson se i dalje ljuljao na konopcu. Zaboravili smo da mu vežemo ruke.

Pokušavao je da olabavi konopac na vratu, ali ruke su mu bile slabe. Prišao sam slavini, odrešio konopac i pustio ga. Simpson se srušio na trem, zatim se otkotrljao na travu.

Ležao je licem ka tlu. Obrnuo sam ga i skinuo krpu s njegovih usta. Loše je izgledao. Izgledao je kao da umire. Nagnuo sam se nad njim.

„Slušaj, siso, nemoj da umreš, nisam hteo da te ubijem, veruj mi. Ako umreš, žao mi je. Ali ako ne umreš i ako ikad kažeš nekom, onda si stvarno mrtav! Je l’ ti jasno?“

Simpson nije odgovorio. Samo je gledao u mene. Užasno je izgledao. Lice mu je bilo tamnocrveno, a na vratu je imao tragove od konopca.

Uspravio sam se. Gledao sam ga neko vreme. Nije mrdao. Kakvo sranje.

Osetio sam slabost, zavrtelo mi se. Onda sam se pribrao. Duboko sam udahnuo i izašao na ulicu. Bilo je oko četiri popodne. Hodao sam dalje.

Izašao sam na bulevar i hodao dalje. Svašta mi se motalo po glavi. Činilo mi se da je mom životu kraj. Simpson je oduvek bio sam. Možda usamljen.

Nikada se nije družio sa nama. Čudan nam je bio zbog toga. Možda nam je to najviše i smetalo. A ipak je bilo i nečeg lepog u vezi s njim. Osećao sam da sam uradio nešto jako loše, a istovremeno kao i da nisam. Uglavnom sam osećao neku prazninu u stomaku. Hodao sam i hodao. Pešačio sam skroz do autoputa i natrag. Cipele su mi baš ojadile stopala. Moji su mi uvek kupovali jeftine cipele. Držale bi se najviše nedelju dana, a onda bi koža pukla i klinci bi probili kroz đon. Svejedno sam hodao dalje.

Kad sam stigao do kuće, već se smrkavalo. Polako sam ušao u dvorište.

Simpson nije bio tamo. I konopac je nestao. Možda je umro. Možda su ga odneli. Ili se odvukao negde. Gledao sam naokolo.

Lice moga oca bilo je priljubljeno o mrežu na vratima.

„Ulazi“, rekao je.

Popeo sam se na trem i prošao pored njega. „Majka još nije došla. Baš dobro. Idi u sobu. Hoću da popričam sa tobom.“

Ušao sam u sobu i seo na ivicu kreveta, buljio sam u svoje jeftine cipele.

Otac je bio krupan čovek, visok bar 185. Imao je veliku glavu, a oči su gledale ispod čupavih obrva. Usne su mu bile debele a uši ogromne. Bio je opak bez imalo truda.

„Gde si bio?“

„Šetao.“

„Šetao. Zašto?“

„Volim da šetam.“

„Otkad to?“

„Od danas.“

Nastalo je dugo ćutanje. Onda je ponovo progovorio.

„Šta se desilo u našem dvorištu?“

„Je P mrtav?“

„Ko?“

„Opomenuo sam ga da ne priča. Ako je pričao, nije mrtav.“

„Ne, nije mrtav. Njegovi su hteli da zovu policiju. Dugo mi je trebalo da ih odgovorim od toga. Da su zvali policiju to bi ubilo tvoju majku! Jesi li svestan?“ Ćutao sam.

„To bi ubilo tvoju majku, jesi li svestan?“

Ćutao sam.

„Morao sam da im platim da ne pričaju o tome. Moraću čak i troškove lečenja da platim. Prebiću te kao nikad u životu! Izlečiću ja tebe! Ne treba mi sin koji se ne uklapa u društvo!“

Stajao je na vratima, nepomičan. Pogledao sam u njegove oči ispod tih obrva, u čitavu tu telesinu.

„Predaj me policiji“ rekao sam. „Neću tebe. Predaj me njima.“

Polako je krenuo ka meni. „Policija nema razumevanja za takve kao što si ti.“

Ustao sam sa kreveta i stisnuo pesnice.

„Samo priđi“, rekao sam. „Dobićeš batine!“ Obrušio se na mene.

Zaslepljujući blesak i udarac tako jak da ga stvarno nisam osetio. Bio sam na podu. Ustao sam.

„Bolje me ubij“, rekao sam. „Jer kad budem veći ubiću te!“

Sledeći udarac bacio me pod krevet. Zgodno mesto. Gledao sam naviše u

federe i ništa mi pre toga nije izgledalo tako prijateljsko i tako divno kao ti federi.

Onda sam se smejao, bio je to paničan smeh, ali smejao sam se, smejao sam se jer sam pomislio da je Simpson možda stvarno karao neku klinku u mom dvorištu.

„Zašto se smeješ?“ dreknuo je otac. „Ti si zaista sin Satane, nisi moj sin!“

Ugledao sam njegovu krupnu šaku kako kopa pod krevetom, tražeći me.

Kad se približila, dohvatio sam je s obe ruke i ujeo je iz sve snage. Čuo sam neljudski krik i šaka se povukla. Osetio sam vlažno meso u ustima, ispljunuo Onda sam spoznao da Simpson nije mrtav, već da je smrt očigledno došla po mene.

„Tako znači“, čuo sam prigušen očev glas, „ono što si tražio sad ćeš bogami i dobiti. . . “

Čekao sam, i dok sam čekao čuo sam čudne šumove. Čuo sam ptice, čuo sam kola kako prolaze, čuo sam čak i kucanje svog srca dok mi je krv strujala kroz telo. Čuo sam oca kako diše i pomerio sam se dublje ka sredini kreveta i čekao na ono što sledi.

Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

ZDRAVLJE

LJETO

BRZI CHAT

  • Član mkrmarmkrmar

    Hvala @ptica

    22.07.2018. 18:08h
  • Član pticaptica

    @irida ...vjerojatno ...@mkrmar ...također ...

    22.07.2018. 15:08h
  • Član mkrmarmkrmar

    Želim svima blagoslovljen i mirom ispunjen dan pun ljubavi!

    22.07.2018. 09:16h
  • Član iridairida

    vjerojatno si malo predugo zadržala prst na "pošalji"

    22.07.2018. 00:45h
  • Član pticaptica

    zašto mi se duplaju komentari ?

    21.07.2018. 23:36h
  • Član pticaptica

    @irida ... hvala,a ima jedan lijepi citat Elizabeth Taylor '' Neobično je kako nas godine uće strpljivosti -đto imamo manje vremena - više smo spremni čekati '' :-)

    21.07.2018. 23:35h
  • Član pticaptica

    @irida ... hvala,a ima jedan lijepi citat Elizabeth Taylor '' Neobično je kako nas godine uće strpljivosti -đto imamo manje vremena - više smo spremni čekati '' :-)

    21.07.2018. 23:35h
Cijeli Chat

VJEROVANJA

ALTERNATIVA

MAGAZIN

MAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuMAGIFON - Životne promjene, sudbinaPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganice

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebDirektni putSajmovi hrane i zdravog življenjaInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info

Carls Bukovski: Tako mrtvi vole - MOJE LUDILO RAZLOG IZA RAZLOGA