Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

PROČITANO

138

PUTA

ŠEST INČA

ŠEST INČA
„Bez televizije i buke posle deset uveče. Takav je propis ovde.“ Uzela je novac, dala mi priznanicu i zatvorila svoja vrata. Na ključu je pisalo: soba 103. Prethodno nisam čak ni pogledao sobu. Na vratima sam čitao 98, 99, 100, 101, dok sam išao niz hodnik, ka Bregovima Holivuda, ka planinama iza njih, obasjan veličanstvenom zlatnom svetlošću Gospoda, rastući sve više!

ŠEST INČA[21]

Prva tri meseca mog braka sa Sarom bila su prihvatljiva, ali kao da je
posle toga sve krenulo nizbrdo. Dobro je kuvala i, nakon toliko godina, prvi put sam dobro jeo. Počeo sam da nabacujem kilažu. Sara je počela da prigovara.
„Uf, Henri, sve mi više ličiš na one ćurane što ih kljukaju za Božić.“
„Aha, dušo“, govorio sam.
Radio sam u jednom stovarištu auto-delova i plata je bila mizerna. Jedine moje radosti bile su da jedem, pijem pivo i ležem u krevet sa Sarom. Nije bio neki slavan život, ali čovek uzima ono što može da dobije. A Sara je bila mnogo. Sve na njoj govorilo je samo jednu reč: SEKS. Upoznao sam je na božićnoj proslavi za radnike stovarišta. Sara je tamo radila kao sekretarica.
Primetio sam da joj se nijedan momak nije približio na proslavi, i nisam to mogao da shvatim. Nikada nisam video tako primamljivu ženu, a nije izgledala kao glupača. Prišao sam joj, pa smo pili i razgovarali. Bila je divna.
Ipak, postojalo je nešto čudno u vezi s njenim očima. Samo su piljile u
čoveka i kao da nikad nisu treptale. Kad je otišla u toalet prišao sam Hariju,
vozaču kamiona.
„Slušaj, Hari“, upitao sam, „kako to da niko iz ekipe ne muva Saru?“
„Ona je veštica, čoveče, prava veštica. Beži od nje.“
„Ne postoje veštice, Hari. Sve je to provaljeno. Sve te žene koje su palili
na lomačama, sve je to bila samo užasna surova greška. Ne postoje veštice.“
„Pa, moguće je da su mnoge žene greškom spalili, ne kažem. Ali ova je
veštica, kunem ti se.“
„Njoj treba samo malo razumevanja, Hari.“
„Njoj treba samo jedna stvar“, rekao je Hari. „Žrtva.“
„Ko ti kaže?“
„Činjenice“, rekao je Hari. „Dva tipa ovde. Meni, prodavac. I Linkoln,
službenik.“
„Šta im se desilo?“
„Samo su isparili, na naše oči, ali tako usporeno lepo si mogao da vidiš
kako odlaze, iščezavaju. . .“
„Kako to misliš?“
„Neću da govorim o tome. Mislićeš da sam lud.“
Hari se udaljio. Onda se Sara pojavila iz toaleta. Čudesno je izgledala.
„Šta ti je Hari pričao o meni?“ upitala me.
„Otkud znaš da sam pričao sa Harijem?“
„Znam“, rekla je.
„Nije bogzna šta rekao.“
„Šta god da je pričao, zaboravi. To su laži. Nisam mu dala pa je
ljubomoran. Voli da olajava druge.“
„Ne zanima me šta Hari priča“, rekao sam.
„Složićemo se nas dvoje, Henri“, rekla je.
Posle proslave je otišla sa mnom u moj stan. Nikada nisam doživeo takvu jebačinu. Ona je bila žena nad ženama. Venčali smo se posle mesec dana.
Odmah je dala otkaz na poslu, ali ništa nisam rekao, jer mi je bilo toliko
drago što je moja. Sara je sama sebi šila odeću, sama pravila frizuru. Izuzetna žena. Zaista izuzetna.
Ali, kao što sam rekao, posle jedno tri meseca počela je da mi zvoca zbog
kilaže. U početku su to bile samo šaljive primedbe, a onda je počeo da izbija prezir. Došao sam kući jedne večeri, a ona će:
„Skidaj prnje!“
„Šta kažeš, dušo?“
„Čuo si, tikvane! Svlači se!“
Sara se ponašala nešto drukčije nego pre. Svukao sam odeću i donji veš i
sve bacio na kauč. Piljila je u mene.
„Odvratno“, rekla je. „Kakva vreća govana!“
„Slušaj, dušo, u čemu je stvar? Nešto si zajedljiva večeras.“
„Ne seri! Pogledaj to salo što visi na tebi!“
Bila je u pravu. Izgleda da se skupilo nešto sala na bokovima, visilo je
iznad samih kukova. Stegla je pesnicu i snažno me udarila u slabinu.
„Moramo da izubijamo ta govna! Da razbijemo masne naslage, celulit. . .“
Ponovo me zveknula, nekoliko puta.
„Jao! To boli, dušo!“
„Odlično! Sad ti udaraj!“
„Sebe da udaram?“
„Počinji već jednom!“
Udario sam sebe nekoliko puta, prilično jako. Kad sam prestao, salo je još bilo tu, mada je postalo izrazito crveno.
„Skinućemo ta govna s tebe“, rekla je.
Mislio sam da je to ljubav i rešio da sarađujem. . .
Sara je počela da mi broji kalorije. Zabranila mi je pržena jela, hleb i
krompir, prelive za salatu, ali sam zadržao pivo. Morao sam da joj pokažem ko u kući nosi pantalone.
„Ne, jebiga“, rekao sam. „Ne dam pivo. Mnogo te volim, ali pivo ne dam!“
„U redu“, rekla je Sara, „svejedno ćemo da sredimo tu stvar.“
„Šta ćemo da sredimo?“
„Mislim, skinućemo ta govna s tebe, dovešćemo te na željenu meru.“
„Kakvu željenu meru?“ upitao sam.
„Videćeš.“
Svake večeri kad bih došao kući postavljala mi je isto pitanje.
„Jesi li boksovao salo danas?“
„Nego šta sam, jebiga.“
„Koliko puta?“
„Četiristo udaraca u svaku stranu, jakih.“
Išao sam ulicom udarajući se u bokove. Ljudi su me gledali, ali posle
nekog vremena to više nije bilo važno, jer sam znao da postižem nešto, a oni ne. . .
Sve se volšebno odvijalo. Spao sam sa sto kila na osamdeset sedam. Zatim sa osamdeset sedam na osamdeset. Osećao sam se deset godina mlađi. Ljudi su me hvalili kako dobro izgledam. Svi osim kamiondžije Harija. Naravno, on je bio samo ljubomoran, jer nikad nije strpao Sari. Svoju moćnu patku.
Jedne noći vaga je pokazala samo sedamdeset osam kila.
„Zar ne misliš da smo dovoljno skinuli?“ rekao sam Sari. „Pogledaj me!“
Salo sa mojih bokova odavno se istopilo. Trbuh mi je upao. Obrazi su mi
izgledali kao da stalno srčem nešto.
„Po tabeli“, rekla je Sara, „po mojoj tabeli, još nisi dostigao željenu meru.“
„Slušaj“, rekao sam, „visok sam šest stopa[22]. Koja je željena težina?“
Tada mi je Sara prilično čudno odgovorila: „Nisam rekla ‘željena težina’,
rekla sam ‘željena mera’. Ovo je Novo doba, Atomsko doba, Svemirsko doba i, kao najvažnije, Doba prenaseljenosti. Ja sam Spasilac sveta. Imam rešenje za demografsku eksploziju. Neka drugi brinu o zagađenju. Rešenje prenaseljenosti osnovna je stvar to će rešiti problem zagađenja i masu drugih problema.“
„O čemu koji kurac govoriš?“ upitao sam, otvarajući pivo.
„Budi bez brige“, odgovorila je. „Provalićeš sam.“
Onda sam počeo da primećujem, mereći se na vagi, kako i dalje gubim na težini, ali kao da ne postajem nimalo mršaviji. Čudna stvar. Zatim sam zapazio kako mi manžetne padaju preko cipela jedva primetno, i da mi rukavi vise preko članaka na ruci. Kad sam vozio na posao, volan kao da mi se udaljio. Morao sam da pomerim sedište za nijansu napred.
Jedne noći stao sam na vagu.
Šezdeset osam.
„Gledaj ovo, Saro.“
„Šta, macane?“
„Nešto mi ovde ne štima.“
„Šta to?“
„Izgleda da se skupljam.“
„Skupljaš?“
„Da, skupljam.“
„E jesi budalal To je nemoguće! Kako može čovek da se skupi? Zar ti
stvarno misliš da se kosti skupljaju od dijete? Kosti se ne smanjuju!
Ukidanjem kalorija samo skidaš salo. Ne budi kreten! Skupljaš se?
Nemoguće!“
Smejala se.
„U redu“, rekao sam, „dođi ovamo. Evo ti olovka. Sad ću da stanem uza
zid. Moja majka je to radila kad sam bio mali. Povuci sad crtu iznad moje glave.“ „Važi, blesane“, rekla je.
Povukla je crtu.
Nedelju dana kasnije pao sam na pedeset sedam kila. Gubio sam težinu
sve brže i brže.
„Saro, dođi ovamo.“
„Kaži, budalice.“
„Povuci crtu.“
Povukla je crtu. Okrenuo sam se.
„Evo gledaj, izgubio sam jedanaest kila i osam inča za nedelju dana.
Topim se! Visok sam samo pet stopa i dva inča. Ovo je ludilo! Ludilo! Dosta mi je. Ulovio sam te kako mi skraćuješ nogavice i rukave. Dosta mi je. Počeću ponovo da jedem. Mislim da ti jesi neka vrsta veštice!“
„Baš si budalica. . .“
Ubrzo nakon toga šef me je pozvao na razgovor. Popeo sam se na fotelju
ispred njegovog stola. „Henri Markson Džons?“
„Taj sam, gospodine.“
„Eto, Džons, pažljivo vas motrimo već neko vreme. Bojim se da niste više
za ovaj posao. Teško nam je da vas gledamo kako odlazite. . . Mislim, teško nam je da vas otpustimo, ali. . .“
„Slušajte, gospodine, ja uvek dajem sve od sebe.“
„Znamo da je tako, Džons, ali niste više za muški posao.“
Otpustio me. Naravno, znao sam da ću dobiti naknadu za nezaposlene. Ali smatrao sam da je sramota što me tako odbacuje. . .
Ostao sam sa Sarom u kući. To je samo pogoršalo stvar ona me je hranila.
Dotle je došlo da nisam više mogao da dosegnem vrata frižidera. A onda me vezala na mali srebrni lanac.
Uskoro sam postao visok samo dve stope. Kakio sam u nošu. Ali i dalje mi nije branila pivo, kao što je obećala.
„Ah, mezimče moj“, govorila je, „tako si mali i sladak!“
Čak je i naš ljubavni život uvenuo. Sve mi se proporcionalno smanjilo.
Stavio bih ga, ali bi me ona ubrzo skinula sa sebe, smejući se.
„O, pokušao si, pače moje malo!“
„Nisam ja pače, ja sam čovek.“
„O slatki moj mali muževni čoveče!“
Dizala me i Ijubila svojim crvenim usnama. . .
Sara me srozala na visinu od šest inča[23]. Kad je išla u prodavnicu nosila me u torbici. Mogao sam da gledam napolje u ljude kroz rupice za vazduh koje je izbušila na torbici. Odajem toj ženi priznanje. I dalje mi nije branila pivo. Pio sam ga iz naprstka. Pakovanje od šest flaša trajalo mi je mesec dana.
U stare dobre dane to bi otišlo za 45 minuta. Pomirio sam se sa sudbinom.
Znao sam da ona, ako zaželi, može učiniti da potpuno iščeznem. Bolje i
šest inča nego ništa. Cak i vrlo mali život postane dragocen kada je kraj blizu.
I tako, zabavljao sam Saru.To je bilo sve što sam mogao da učinim. Ona mi je pravila odelca, cipelice, stavljala me na radio, uključivala muziku i govorila:
„Igraj, malecki! Igraj, šmokljane moj! Igraj, budalice!“
Eto, nisam mogao da pokupim socijalnu pomoć pa sam igrao na radioaparatu, a ona je tapšala i smejala se.
Moram da priznam, paukovi su me užasno plašili, muve su bile kao
džinovski orlovi, a da me je ikad dočepala mačka, mučila bi me kao nekog miša. Ali život mi je još uvek bio drag. Igrao sam i pevao i postojao dalje. Bez obzira koliko malo čovek ima od života, provaliće kako uvek može da živi još skromnije. Kad bih se pokakio na tepih dobijao sam po dupetu. Sara je razbacala papiriće naokolo pa sam kakio na njih. I cepao komadiće tog papira da obrišem dupe. Kao da sam se brisao kartonom. Dobio sam šuljeve. Nisam mogao da spavam noću. Osećanje inferiornosti, zarobljenosti. Paranoja?
Svejedno, lepo mi je bilo kad sam igrao i pevao i kad mi je Sara davala pivo.
Iz nekog razloga, održavala me je na veličini od tačno šest inča. Razlog mi je bio nedostupan. Kao što mi je gotovo sve bilo nedostupno.
Komponovao sam pesme za Saru, tako sam ih zvao:
Pesme za Saru.
O ja sam samo balavko mali
sve dok me draga ne popali,
a onda nema šta da se zabode
samo bedna glavica čiode!
Sara je tapšala i smejala se.
Ako rangu admirala težiš
do šest inča moraš da odležiš,
pa kad Kraljica pišat krene
ti viriš u picu slavne žene. . .
A Sara je tapšala i smejala se. Nema ničeg lošeg u tome.
Ali jedne noći desilo se nešto odvratno. Igrao sam i pevao a Sara je ležala
na krevetu, gola, tapšala je, pila vino i smejala se. Izvodio sam čitavu
predstavu. Davao sam sve od sebe. Kao i obično, radio bi postao vreo i
počinjao da mi peče tabane. Nisam više mogao da izdržim.
„Slušaj, ljubavi“, rekao sam. „Dosta mi je. Skini me dole. Daj mi pivo.
Neću vino. Ti pij taj bućkuriš. Daj naprstak dobrog starog piva.“
„Odmah, puslice“, rekla je, „mnogo si zabavan večeras. Da su se Meni i
Linkoln ponašali tako lepo kao ti, bili bi ovde s nama. Ali oni nisu ni igrali ni pevali, samo su kukali. Što je najgore, bunili su se protiv Finalnog čina.“
„Šta je Finalni čin?“ upitao sam.
„Puslice, samo ti pij svoje pivo i opusti se. Hoću da uživam u Finalnom
činu.Ti si očigledno mnogo talentovaniji od Menija i Linkolna. Verujem da ćemo dostići Kulminaciju suprotnosti.“
„Nego šta“, rekao sam, iskapivši pivo. „Napuni mi opet. A šta je ta
Kulminacija suprotnosti?“
„Samo ti uživaj u pivu, petliću mali, uskoro ćeš saznati.“
Popio sam pivo i onda je ta gadost počela, najodvratnija stvar na svetu.
Sara me je uzela i smestila među svoje noge, raširila ih je malo. Našao sam se pred šumom dlaka. Zgrčio sam mišiće vrata i leđa, predosećao sam šta je na redu. Rinula me u pomrčinu i smrad. Začuo sam težak Sarin uzdah. Onda je počela da me gura napred-nazad. Kao što rekoh, smrad je bio nepodnošljiv, teško se disalo, mada je bilo nekog vazduha unutra u bočnim džepovima. Tu i tamo bi moja glava, moje teme, lupili u Čoveka u čamcu i onda bi Sara glasno zaječala.
Sara me je gurala sve brže i brže. Koža je počela da mi gori, jedva sam
disao; smrad je bio užasan. Čuo sam njeno ubrzano dahtanje. A onda mi je sinulo: što pre okončam stvar manje ću da patim. Kad god bi me rinula napred, krivio sam leđa i vrat, uvijao se čitavim telom u tom procepu, gruvajući u Čoveka u čamcu, njen klitoris.
Najednom sam iščupan iz tog tunela strave. Sara me je uzdigla do svoga
lica.
„Svršavaj, dušmanine moj! Svršavaj!“ vikala je.
Sara je bila totalno pijana od vina i strasti. Ponovo me rinula u tunel.
Gurala me velikom brzinom napred-nazad. Udahnuo sam vazduh u pluća da povećam svoju veličinu, skupio pljuvačku u ustima i pljunuo jednom, dvaput, triput, četiri, pet, šest puta, onda nisam više mogao. . . Smrad je postao neizreciv i tada me je, najzad, izvukla na vazduh.
Sara me je podigla ka svetlu i počela da me ljubi po glavi i ramenima.
„O najdraži moj! Zlatni moj kurčiću! Volim te!“
Ljubila me tim groznim namazanim crvenim ustima. Povraćao sam. A
onda, obeznanjena od vina i naslade, smestila me među dojke. Ležao sam tako i slušao otkucaje njenog srca. Otkačila me je s jebenog srebrnog lančića, ali to nije bila neka uteha. Teško da sam bio slobodan. Njena masivna dojka visila je na stranu pa sam ležao baš iznad njenog srca. Srca veštice. Ako sam ja bio rešenje za problem demografske eksplozije, zašto me je onda upotrebila samo kao stvarčicu za zabavu, kao seksualnu igračku? Opružen, osluškivao sam otkucaje njenog srca. Postalo mi je jasno da je ona veštica.
Onda sam pogledao naviše. Znate li šta sam video? Najneverovatniju stvar. U pukotini ispod uzglavlja kreveta. Iglu za šešir. Da, iglu za šešir, dugačku iglu s onim okruglim purpurnim staklom na vrhu. Podigao sam se, prošao između sisa, popeo se na njeno grlo, zatim uz velike napore na njenu bradu, oprezno prešao preko usana, i tada se malo pomerila, pa bih sigurno pao s njene glave da se nisam uhvatio za jednu nozdrvu. Popeo sam se sasvim polako do desnog oka glava joj je bila neznatno nagnuta ulevo dospeo na čelo prešavši preko slepoočnice, i obreo se u njenoj kosi teško sam se probijao kroz tu šumu. Uspravio sam se, ispružio ruku i nekako dočepao glavicu igle. Silazak je bio brži, ali riskantniji. Gubio sam nekoliko puta ravnotežu noseći iglu.
Jedan pad i svemu bi bio kraj. Smejao sam se, sve je bilo tako komično.
Rezultat jedne božićne proslave s ortacima na poslu. Srećan Božić.
Ponovo sam se našao dole, pod tom masivnom dojkom. Spustio sam iglu i osluškivao. Osluškivao da utvrdim odakle dopiru otkucaji srca. Odredio sam jednu tačku ispod malog mladeža. Onda sam se uspravio. Podigao sam iglu za šešir, sa tom purpurnom staklenom glavom, koja je tako blistala pod svetlom.
Hoću li uspeti? pomislio sam. Bio sam samo šest inča visok i procenio sam da je igla upola duža od mene. Devet inča. Srce je ipak bilo bliže.
Podigao sam iglu i zario je. Ispod samog mladeža.
Sara se prevrnula i počela da se grči. Držao sam se za iglu. Gotovo me je
zbacila na pod, što bi me sigurno ubilo. Držao sam se. Iz njenih usta je izašao neki čudnovat zvuk.
Počela je da drhti čitavim telom kao da se smrzava.
Uspeo sam da zarijem preostala tri inča igle u njen grudni koš, sve dok
predivna purpurna staklena glava nije dospela do njene kože.
Sara se umirila. Osluškivao sam.
Čuo sam srce: jedan dva, jedan dva, jedan dva, jedan dva, jedan dva,
jedan. . .
Stalo je.
Tada sam se, svojim sićušnim šakama ubice, uhvatio za čaršav i nekako se spustio na pod. Bio sam šest inča visok i stvaran, uplašen i gladan. Našao sam rupu u roletni i skočio napolje. Dohvatio sam u padu granu jednog žbuna i pao u njega. Niko osim mene nije znao da je Sara mrtva. Slaba vajda od toga. 
Ako sam hteo da preživim, morao sam da jedem nešto. Ali nisam mogao da se ne pitam kako bi moj slučaj prošao na sudu. Da li sam bio kriv? Otkinuo sam list i pokušao da ga pojedem. Nije išlo. Onda sam u susednom dvorištu primetio ženu kako iznosi tanjir sa hranom za mačku. Izmileo sam iz žbuna i probio se kroz travu ka hrani, motreći na životinje i kretanja oko sebe. Ta hrana je bila nešto najodvratnije što sam u životu okusio, ali nisam imao izbora. Pojeo sam koliko god sam mogao te mačje hrane samo smrt ima gori ukus. Onda sam se vratio do žbuna i zavukao se unutra.
I eto mene, šest inča visokog rešenja problema demografske eksplozije,
kako se krijem u žbunu, trbuha punog mačje hrane.
Neću da vas zamaram detaljima. Mojim bekstvima od mačaka, pasa i
pacova. Osećanjem da sve više i više rastem. Kako sam posmatrao dok su iznosili Sarin leš. Kako sam ušao i ustanovio da sam još suviše mali da bih otvorio vrata frižidera.
Toga dana me umalo dočepala mačka kad sam jeo iz njene činije. Trebalo je da se pod hitno izgubim odatle.
Bio sam visok već osam ili deset inča. Rastao sam. Čak sam plašio
golubove. Kad poplašiš golubove znaš da si na pravom putu. Jednostavno sam otrčao niz ulicu jednog dana, krijući se u senkama kuća, ispod živih ograda. Samo sam trčao i krio se, sve dok nisam stigao do samoposluge i sakrio se ispod kioska za novine pred ulazom. A onda, kad je naišla jedna velika žena i automatska vrata se razmakla, ušao sam za njom. Jedan od prodavaca kod ulaza pogledao je kad sam prošao iza žene.
„Ej, koji je to đavo?“
„Šta?“ upitala je.
„Učinilo mi se da vidim nešto“, rekao je čovek. „Možda nije ništa. Nadam se da nije.“
Uspeo sam nekako da se ušunjam u magacin. Niko me nije video. Sakrio
sam se iza kutija s konzervama pasulja. Te noći sam izašao iz skrovišta i pošteno se nabokao. Krompir-salata, luk iz turšije, šunka i pivo, mnogo piva.
To mi je postala svakodnevna rutina. Po čitav dan sam se krio u magacinu, a noću izlazio na gozbu. Ali rastao sam tako brzo da je skrivanje postajalo sve teže. Svake noći motrio sam na poslovođu kad stavlja novac u sef. On je odlazio poslednji. Brojao sam pauze dok je obrtao šifru na sefu. Nešto kao: sedam desno, šest levo, četiri desno, šest levo, tri desno, sef se otvara. Odlazio sam svake noći do sefa i isprobavao kombinacije. Morao sam da naređam stepenice od praznih kutija da bih se popeo do sefa. Ništa nisam postigao, ali okretao sam dalje, svake noći. U međuvremenu sam sve brže rastao. Možda sam bio već tri stope visok. Radnja je imala malo odeljenje za prodaju odeće,
pa sam morao da uzimam sve veće brojeve. Problem prenaseljenosti se
vraćao. A onda se jedne noći sef otvorio. Našao sam dvadeset tri hiljade
dolara u kešu. Mora da sam ih provalio noć pre ulaganja u banku. Uzeo sam ključ koji je poslovođa koristio da bi izašao bez uključivanja alarma. Išetao sam na ulicu i u Sanset motelu uzeo sobu na nedelju dana. Rekao sam dami koja je držala motel da radim kao kepec na filmu. Izgleda da ju je zamaralo da me sluša.
„Bez televizije i buke posle deset uveče. Takav je propis ovde.“ Uzela je
novac, dala mi priznanicu i zatvorila svoja vrata.
Na ključu je pisalo: soba 103. Prethodno nisam čak ni pogledao sobu. Na
vratima sam čitao 98, 99, 100, 101, dok sam išao niz hodnik, ka Bregovima Holivuda, ka planinama iza njih, obasjan veličanstvenom zlatnom svetlošću Gospoda, rastući sve više!

Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

VJEROVANJA

ZDRAVLJE

BRZI CHAT

  • Član mkrmarmkrmar

    (__)7 (__)7 kavica

    17.02.2019. 09:09h
  • Član mkrmarmkrmar

    Dobro jutro svima !

    17.02.2019. 08:13h
  • Član vanessavanessa

    ♥*♪♫♥*♪pusasa

    16.02.2019. 19:01h
  • Član mkrmarmkrmar

    Dobro jutro svima suncem obasjano !

    16.02.2019. 09:32h
  • Član mkrmarmkrmar

    Za početak dana ide (__)7 (__)/ kava

    14.02.2019. 09:04h
  • Član mkrmarmkrmar

    Jutros nam je zaista sunce odmah se pokazalo i najavilo da će nam sjajiti a znamo da će nam u srcima biti toplo kada smo u ljubavi !

    14.02.2019. 09:03h
  • Član mkrmarmkrmar

    Ljubav neka blista kao sunce u vašim srcima

    14.02.2019. 09:02h
Cijeli Chat

ZIMA

EZOTERIJA

MAGAZIN

Magicusov besplatni S O S tel. 'SLUŠAMO VAS' za osobe treće dobiMAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuMAGIFON - Životne promjene, sudbinaPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganiceOstvarenje željaLenormand karte

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebDirektni putMagicus.info marketingInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info

SILOVANJE! SILOVANJE! ĐAVO JE BIO VRUĆ