Poglavlje   42.

Poslednji  dani  s  mojim  guruom

“Guruđi, drago  mi  je  što  vas  jutros  nalazim  samog.”  Upravo  sam  stigao u asram u Seramporeu sa mirisnim teretom voća i  ruža.  Šri  Juktešvar  me  je krotko pogledao.

“Kako  glasi  tvoje  pitanje?”  Učitelj  je  gledao  po  sobi  kao  da  traži  izlaz. “Guruđi,  došao  sam  kod  vas  kao  srednjoškolac.  Sada  sam  odrastao  čovek,

štaviše,  s  jednom  ili  dve  sede.  Iako  ste  me  od  prvog  trenutka  do  sada  obasipali

ćutljivom  ljubavlju,  da  li  ste  svesni  da  ste  mi  samo  jednom  rekli  “volim  te”,  i to na dan našeg susreta?” Molećivo sam ga pogledao.

Učitelj je spustio pogled. “Jogananda, da  li  zaista  moram  topla  osećanja, koja je najbolje čuvati u tišini srca, obući u prozaične reči?”

“Ja znam da  me  vi  volite,  guruđi,  ali  moje  smrtne  uši  čeznu  za  tim  da to čuju iz vaših usta.”

“Neka  bude  kako  ti  želiš.  Dok  sam  bio  oženjen,  često  sam  čeznuo  za

tim  da  imam  sina  kojeg  bi  podučio  putu  joge.  Kada  si  ti  ušao  u  moj  život,

želja  mi  se  ispunila.  U  tebi  sam  našao  sina.”  Šri Juktešvaru  su  blistale  oči  od suza. “Jogananda, uvek ću te voleti.”

“Vaš ogovor mi  otvara  vrata  raja.”  Sa  srca  mi  je  pao  kamen,  istopile  su ga učiteljeve reči. Često sam se čudio njegovom ćutanju. Razumeo sam da je povučen i neemotivan, ali sam se ipak ponekad pribojavao da  sa  mnom  nije sasvim  zadovoljan.  Priroda  mu  je  bila  neobična,  teško  shvatljiva,  narav  duboka  i

ćutljiva,  nedokučiva  svetu,  vrednosti  koje  je  davno  prevazišao.

Nekoliko dana kasnije, kada sam govorio pred  velikim  skupom  u  Albert Hallu  u  Kalkuti,  Šri  Juktešvar  je  pristao  da  sedi  pored  mene  na   podijumu, zajedno sa maharadžom od  Santosha  i  gradonačelnikom  Kalkute.  Iako  mi  ništa nije rekao, ja  sam  povremeno,  dok  sam  govorio,  bacio  pogled  na  njega,  i  činilo mi se da sam u njegovim očima otkrio zadovoljan  sjaj.  Zatim  je  sledio  govor bivšim  studentima  koledža  u   Seramporeu.   Dok   sam   gledao   stare   školske drugove, a oni svog “ludog monaha”, niko se nije stideo suza radosnica. Moj slatkorečivi  profesor  filozofije,  dr.  Ghoshal,  došao  je   da   me   pozdravi.   Vreme, veliki  alhemičar,  istopilo  je  sve  naše  nesporazume.

Krajem decembra, u ašramu u Seramporeu slavila se svečanost zimskog suncostaja. Kao i uvek, Šri Juktešvarovi učenici došli su izbliza i izdaleka. Pobožne sankirtane, solo pesme koje je pevao slavni bengalski pevač Kristo-da, jela koja su služili mladi  učenici,  učiteljev  dirljiv  govor  pod  zvezdama  u prepunom dvorištu ašrama - uspomene, uspomene! Radosne svetkovine davnih godina! Međutim, ovo veče trebalo je da donese nešto neočekivano.

“Molim te, Jogananda, obrati se skupu na engleskom.” Učiteljeve oči su svetlucale dok je postavljao taj dvostruko neobičan zahtev. Da  li  je  pri  tom mislio na nezgodu na brodu koja je prethodila mom predavanju na  engleskom jeziku? Ispričao sam taj događaj svojim slušaocima, školskim drugovima, i završio sam vatreno hvaleći našeg gurua.

Bio je sa mnom ne samo na okeanskom parobrodu, nego  me  je svakodnevno vodio tokom petnaest godina  u  velikoj  i  gostoljubivoj  zemlji Americi”, zaključio sam.

Kad su gosti otišli, Šri  Juktešvar  me  je  pozvao  u  onu  istu  spavaću  sobu gde mi je samo jednom prilikom, posle svečanosti u mojim prvim  godinama  u ašramu  -  bilo  dozvoljeno  da  spavam  na  njegovom  drvenom  krevetu.  Večeras  je

moj  guru  sedeo tamo  ćuteći, a  oko  njega su  u   polukrugu  sedeli učenici. Nasmešio  se  kada  sam  naglo  ušao  u  sobu.

“Da  li  ideš  u  Kalkutu,  Jogananda?  Molim  te,  vrati  se  sutra  ovamo. Moram  ti  nešto  reći.”

Sledeće posle podne s nekoliko jednostavnih reči blagoslova, Šri Juktešvar mi je dodelio viši monaški naziv paramahanse.293

“Taj naslov  će  zameniti  tvoju  pređašnju  titulu  svamija”,  rekao  mi  je  dok sam klečao pred njim. Smeškao sam se u sebi misleći kako  će  moji  američki učenici  lomiti  jezik  dok  budu  izgovarali  Paramahansađi.294

“Moj zadatak  na  zemlji  je  završen,  ti  ga  moraš nastaviti.” Učitelj  je govorio mirno, a oči su mu bile  spokojne  i  blage.  Od  straha,  srce  je  počelo brzo da mi kuca.

“Molim te, pošalji nekog da preuzme brigu o našem ašramu u Puriju”, nastavio  je  Šri  Juktešvar.  “Sve  ostavljam  u  tvojim  rukama.  Ti  ćeš  brod  svog

života i života organizacije uspešno dovesti do božanskih obala.”

Sa suzama u očima grlio sam mu stopala. Ustao je i s ljubavlju me je blagoslovio. Sledećeg dana pozvao sam iz Rančija jednog učenika, svamija Sebanandu, i poslao sam ga u Puri da preuzme ašramske dužnosti. Kasnije smo moj  guru  i  ja  razgovarali  o  pravnim  pojedinostima  u  vezi  njegove  ostavštine.

Želeo  je  da  spreči  rođake  da  posle  njegove  smrti  postave  sudski  zahtev  za

nasleđivanje            njegova       dva          asrama         i     ostalih    poseda    koje                    je           hteo da        ostavi isključivo u humanitarne svrhe.

“Nedavno smo sve pripremili za  učiteljev  odlazak  u  Kidderpore,  ali  on nije otišao.” To mi je rekao jedan od mojih saučenika, Amulaya Babu, jednog poslepodneva. Pretrnuo sam od hladnog predosećanja. Kad sam navalio na Šri Juktešvara da mi  kaže  zašto  nije  otišao,  samo  mi  je  rekao:  “Nikada  više  neću ići u Kidderpore”.  Za  trenutak  je  zadrhtao kao  preplašeno  dete.

(“Vezanost uz telesno boravište, koja izvire iz njegove vlastite prirode, tj. bezbroj prošlih iskustava smrti, u blagom stupnju je prisutna čak i kod velikih svetaca”, piše Patanđali.295 U nekom od svojih govora o smrti  moj  guru  bi obično dodao: “Baš  kao  što  ptica  koja  je  dugo  bila  u  kavezu,  u  trenutku  kad se otvore vrata okleva da ostavi dom na koji se navikla”.)

“Guruđi,” preklinjao sam ga jecajući, “nemojte to govoriti! Nikada  preda mnom ne izgovarajte te reči!”

Šri Juktešvarovo lice se opustilo u mirnom osmehu. Iako mu se bližio osamdeset prvi rođendan, izgledao je zdravo i snažno. Sunčajući se  dan  za danom na njegovoj ljubavi, neizrečenoj, ali tim toplijoj,  potiskivao  sam  iz  svesti sve njegove nagoveštaje o skorom odlasku.

“Gospodine,  ovog  meseca  u  Allahabadu  se   održava   Kumbha-mela.” Pokazao  sam  učitelju  datume  Mela  u  Bengalskom  kalendaru.296

220       Doslovno parama, najviši; hamsa, labud. U učenju svetih spisa  hansa  predstavlja  Brahmino vozilo,  Vrhovni  Duh.  Beli  labud  je  i  simbol  diskriminacije,  jer  se  smatra  da  iz  mešaviine  mleka i vode može izdvojiti istinski nektar somu. Ahan-sa ili  han-sa  doslovno  znači “ja  sam On”.  Ove dve moćne reči sanskrtskog pojanja vibratorno su povezane s udisanjem  i  izdisanjem.  Svakim dahom čovek nesvesno potvrđuje istinu svog bića: “Ja sam On!”

221      Obično  su  izbegli  tu  teškoću,  obraćajući  mi  se  sa  “gospodine”.

222      Yoga   sutre  II,  9

223        Kineski hodočasnik Hiuen Tsang ostavio nam  je  opis  velike  Kumbha-mele  održane  u Allahabadu 644. godine. Tom prilikom je Harša, kralj većeg dela severne Indije, sakupljenim monasima, asketama i siromašnima podelio svo blago iz kraljevske riznice  (petogodišnju akumulaciju). Kineski pisac govori o tome kako  je  Harša  kao  svakodnevnu  milostinju  hranio 1500 budističkih i brahmanskih monaha. Kad se Hiuen  Tsang vraćao  iz  Indije  u  Kinu,  odbio  je Haršin  poklon  koji  se  sastojao  od  probranih  dragulja  i  10.000  komada  zlatnog  novca.  Umesto

“Da li zaista želiš da ideš?”

Nisam osetio Šri Juktešvarovu žalost što ga ostavljam, te sam nastavio: “Jednom ste na  Allahabadskoj  Kumbha-meli  videli  blagoslovljenog  Babađija. Možda  ću  ovog  puta  ja  biti  te  sreće.”

“Mislim da ga tamo nećeš sresti.” Moj guru je zaćutao,  ne  želeći  da ometa moje planove.

Kad sam sledećeg dana sa društvom krenuo u Allahabad, učitelj me je blagoslovio na svoj uobičajeni miran način. Očigledno da  nisam  mario  za nagoveštaje Šri  Juktešvarovog  držanja,  jer  je  Gospod  želeo  da  me  poštedi iskustva da  bespomoćno  prisustvujem  smrti  svog  gurua.  U  mom  životu  Gospod je  uvek  saosećajno  udesio  da  budem  daleko  od  mesta  gde  su  umirali   moji najdraži.

Naše društvo stiglo je na Kumbha-melu 23. januara 1936. Pogled na ustalasano mnoštvo od skoro dva miliona ljudi bio je impresivan. Karakteristika Indijaca, koja dolazi do izražaja čak i kod najprostijeg seljaka, jeste urođeno poštovanje prema duhovnim vrednostima, kao  i  prema  monasima  i  sadhuima koji su se odrekli zemaljskih veza,  da  bi  potražili  božansko  sidrište.  Među  njima ima, naravno, uvek varalica i licemera, ali Indija poštuje sve zbog onih nekoliko koji celu zemlju preplavljuju duhovnim blagoslovom. Ljudi sa  Zapada  koji  su videli taj golemi spektakl imali su jedinstvenu priliku da osete puls zemlje, duhovni žar kojem Indija duguje svoju neprolaznu vitalnost i odoleva udarcima vremena.

Prvog dana smo samo gledali. Bili su tu  bezbrojni  kupači  koji  su  ronili  u svetu reku radi opraštanja greha, ovde sveti obred poštovanja, tamo vernici koji prosipaju poklone pred  prašnjava  stopala  svetaca.  Kad  bismo  okrenuli  glavu, ugledali bismo redove  slonova,  ukrašenih  konja  i  sporih  rađputskih  deva  ili starinsku  versku  povorku  golih  sadhua  koji  su  mahali  zlatnim  i  srebrnim skeptrima ili  zastavama  i  trakama  od  svilenog  pliša.  Pustnjaci  obavijeni  samo platnom oko bokova, tiho su sedeli u malim grupama, a tela su im  bila  posuta pepelom  koji  ih  je  štitio  od  vrućine  i  hladnoće.  Mrlja  sandalove  paste   na njihovim čelima živo je predstavljala spiritualno treće oko. Bilo je tu  na  hiljade svamija obrijane glave u haljinama oker boje, koji su  nosili  bambusov  štap  i prosjačku činiju. Na  licima  im  se  video  mir  onih  koji  su  se  odrekli  sveta,  dok su  hodali  okolo  ili  vodili  filozofske  rasprave  sa  učenicima.

Tu i tamo, ispod drveća, oko velikih vatri, sakupljali su se živopisni sadhui297, čije kose su upletene u pletenice i sakupljene na vrh glave. Sedeli su meditirajući ili su pružali ruke blagosiljajući narod koji je prolazio - prosjake, maharadže na slonovima, žene u šarenim sarijima sa zvečećim narukvicama i nanožnicama, fakire koji  su  groteskno  širili  svoj  isušene  ruke,  brahmaćarine  koji su  nosili  naslonjače  za  laktove  potrebne  prilikom  meditacije,  ponizne  mudrace

čija   je   svečanost                sakrivala    unutrašnje  blaženstvo.  Nad  svom tom        vrevom neprestano su se čula hramska zvona.

toga, poneo je veću vrednost - 657 rukopisa  religiozne  sadržine. Život Harše koji je pisao divne pesme i drame, opisan je u knjizi R.  Mookerija  Men  and  Thought  in  Ancient  India,  koja sadrži biografije još  četiri  Indijca  -  Yađnjavalkye,  vedskog  mudraca  koji  je  raspravljao  o  filozofiji sa  svetim  kraljem  anakom;  Buddhe,  saosećajnog  i  milosrdnog;  vladara  Ašoke,  velikog  i  dobrog; i učenog kralja Samudragupte, indijskog Napoleona”, koji je živeo u IV veku.

224       Stotine hiljada indijskih  sadhua  stoje  pod  upravom  Izvršnog  komiteta  koji  se  sastoji   od

sedam vođa, predstavnika sedam velikih delova Indije. Sadašnji mahamandalesvara ili predsednik je Joyendra Puri. Taj sveti čovek veoma je rezervisan i svoj govor često ograničava na tri reči - istina, ljubav i rad. Sasvim dovoljan razgovor!

Drugog dana na Meli moji  pratioci  ja  ulazili  smo  u  mnoge  ašrame  i privremene kolibe,  klanjaući  se  svetim  ljudima.  Blagoslovio  nas  je  vođa  Giri ogranka  reda  svamija  -  mršav  asketa,  vatrenih  nasmejanih  očiju.  Zatim   smo posetili  ašram  u  kome  je  guru  u  poslednjih  devet  godina  poštovao  zavet  ćutanja i  hranio  se  isključivo  plodovima.  Na  središnjem  podijumu  u   dvorani   ašrama sedeo je slepi sadhu, Pragla Chakshu,298 učen  u  šastrama  i  poštovan  od  svih sekti.

Pošto sam na hindu jeziku održao kratak govor  na  temu  vedante,  naša grupa je napustila mirni ašram da bi pozdravila susednog svamija Krišnanandu, monaha rumenih obraza i širokih ramena. Pored njegovih nogu ležala je pitoma lavica. Divlja zver je podlegla monahovom  duhovnom  šarmu  (svakako  ne njegovom snažnom telu), te je odbijala meso i pre jela rižu i mleko. Svami je zlatno-žutu životinju naučio da dubokim privlačnim rikanjem izgovara ”aum” - pobožna lavica!

Naš sledeći susret, razgovor  sa  mladim  sadhuom,  dobro  je  opisan  u dnevniku  gospodina  Wrighta.

Prevezli smo se Fordom preko škripećeg pontonskog mosta  puzeći  kao zmija kroz uske ulice, prolazeći pored mesta  na  obali  za  koje  mi  je Joganandađi rekao da je to mesto susreta Babađija i Šri  Juktešvarđija.  Nakon izlaska iz kola hodali smo neko vreme kroz gusti dim od vatri sadhua  i  preko klizavog peska do nekoliko malih koliba od  blata  i  slame.  Zaustavili  smo  se pred jednim od tih beznačajnih  privremenih  boravišta,  s  ulazom  kao  za pigmejce, bez vrata. To je bilo sklonište Kara-Patrija, mladog lutajućeg sadhua, poznatog po izuzetnoj inteligenciji. Sedeo je tamo  na  gomili  žute  slame prekrštenih nogu, a jedini pokrivač i jedini posed bila mu je tkanina oker boje prebačena i nabrana preko ramena.

Kad smo dopuzali i poklonili  se  pred  stopalima  ove  prosvetljene  duše, nasmešilo nam se istinski božansko lice. Potrolejska lampa na ulazu bacala je natprirodne senke koje su plesale po zidovima od slame i blata. Njegovo  lice, naročito oči i savršeni zubi blistali su. Iako nisam mogao  da  razumem  njegov hindski jezik, izraz njegovog lica sve je odavao izražavajući oduševljenje, ljubav i duhovnu  uzvišenost.  U  pogledu  njegove  veličine  niko  se  nije  mogao  prevariti.

Zamislite srećan život  čoveka  koji  nije  vezan  za  materijalni  svet.  Ne  brine se ni za odeću, ni za hranu, nikada  ne  prosi,  a  kuvano  jelo  jede  svakog  drugog dana, oslobođen novčanih briga, nikada ne  barata  s  novcima,  nikada  ne  sakuplja ništa za crne dane, uvek se uzda u Boga.  Nema  problema  s  prevozom,  ne koristi prevozna sredstva već se šeta obalama  svetih  reka.  Nigde  se  ne  zadržava duže  od  nedelju  dana  da  bi  izbegao  svaku  vezanost.

Tako skromna duša, kada se zna da je veoma učen u Vedama, i da ima magistraturu i titulu šastrina (poznavaoca svetih spisa) univerziteta u Benaresu.

Ispitivao sam Kara Patrija o  njegovom               lutajućem     životu.       “Zar               nemaš zimsku odeću?”

“Ne,  ova  je  dovoljna.”

“Da  li  nosiš  sa  sobom  knjige?”

“Ne, napamet poučavam one koji žele da me slušaju.” “Šta  još  radiš?”

“Lutam  okolo.”

Te tihe reči izazvale su u meni veliku čežnju za jednostavnim životom. Pomislio  sam  na  Ameriku  i  na  sve  odgovornosti  koje  su  me  pritiskale.

225      Titula  doslovno  znači  “čovek  koji  vidi svojom  inteligencijom”.

“Ne, Jogananda, u ovom životu lutanje  duž  Gange  nije  za  tebe”,  pomislio sam  na  trenutak  s  tugom.

Kada mi je sadhu ispričao neka svoja duhovna iskustva, iznenada sam ga upitao: “Da li to opisujete na osnovu svetih spisa, ili na osnovu vlastitog unutrašnjeg iskustva?”

“Pola  iz  knjiga,  a  pola  iz  iskustva”,  odgovorio  mi  je  otvoreno  smešeći  se.

Jedno vreme smo sedeli srećni u meditativnoj tišini. Kada smo napustili njegovu svetu  prisutnost,  rekao  sam  gospodinu  Wrightu:  “On  je  kralj  na prestolu od zlatne slame.”

Te  noći  večerali  smo  pod  zvezdama  jedući  s  tanjira  od  lišća  pričvršćenog

štapićima.  U  Indiji  je  pranje  posuđa  svedeno  na  minimum!

Naša grupa nastavila je dalje za Brindaban, odakle smo se odvezli  do ašrama svamija Keshabanande. Razlog zbog kojeg sam želeo da vidim Keshabanandu bio je u vezi sa ovom knjigom. Nikada nisam zaboravio Šri Juktešvarovu  želju  da  napišem  biografiju  Lahirija  Mahasaye.  Za  vreme  boravka u Indiji, koristio sam svaku priliku da uspostavim vezu s njegovim direktnim učenicima i rođacima. Opširno sam beležio  ono  što  bi  mi  ispričali,  proveravao sam činjenice i datume, prikupljao fotografije, stara pisma i dokumente. Moja fascikla o Lahiriju Mahasayi postajala je sve deblja. Zabrinuto sam shvatio da je preda mnom veliki posao. Molio sam se da  budem  dorastao  svojoj  ulozi biografa uzvišenog gurua. Nekoliko njegovih učenika izrazilo je sumnju da bi u pisanom izveštaju veličina njihovog učitelja mogla biti umanjena ili pogrešno shvaćena.

“Prozaičnim rečima teško da se  može  tačno  opisati  život  božanske inkarnacije”,  rekao  mi  je  jednom  Panchanon  Bhattacharya.

Drugi  bliski  učenici  takođe  su  bili  zadovoljni  time  da  besmrtnog  učitelja

čuvaju  u  srcima.  Uprkos  tome,  imajući  na  umu  proročanstvo  Lahirija  Mahasaye o njegovoj biografiji, nisam  se  štedeo  da  bih  pronašao  i  sakupio  činjenice  iz njegovog  spoljašnjeg  života.

Svami Keshabananda      nas             je                                     srdačno           pozdravio   u   Brindabanu,     u  svom

Katyayani Peith ašramu, impozantnoj građevini od cigle  s  masivnim  crnim stubovima nasred predivne bašte.  Tiho  nas  je  uveo  u  sobu  za  primanje, ukrašenu uvećanom fotografijom Lahirija Mahasaye. Svami se približavao devedesetoj godini života,  ali  njegovo  mišićavo  telo  zračilo  je  zdravljem  i snagom. Dugačke kose i snežno bele brade, s očima koje su sijale od radosti, bio je pravo utelovljenje patrijarha. Rekao sam mu da želim da spomenem njegovo ime  u svojoj  knjizi  o učiteljima  Indije.

“Molim vas, kažite mi nešto o svom  životu.”  Srdačno  sam  se  smešio  - veliki  jogiji  često  nisu  baš  komunikativni.

Keshabananda    je           ponizno     odmahnuo           rukom.  “Nemam                       mnogo        toga          da

kažem o spoljašnjim događanjima. Praktično sam ceo život proveo u samoći na Himalajima, putujući peške od jedne do  druge  pećine.  Jedno  vreme  sam  imao mali ašram u blizini Hardvara usred gaja visokog drveća.  Bilo  je  to  mirno mesto koje su putnici retko  kad  posećivali  zbog  mnogobrojnih  kobri.” Keshabananda se nasmejao: “Kasnije je bujica Gange odnela i ašram i  kobre. Učenici su mi pomogli da sagradim ovaj ašram u Brindabanu.”

Neko iz našeg društva upitao je svamija kako se branio od himalajskih tigrova.299    Keshabananda  je  odmahnuo  glavom.  “U  tim  spiritualnim  visinama,”

226        Izgleda da postoje mnogi načini za nadmudrivanje tigrova. Australijski  istraživač  Francis Birtles kaže da su Indijske džungle “lepe,  raznolike  i  sigurne”.  Njegovo  tajno  sredstvo  bio  je papir  premazan  lepilom  za  muve.  “Svake  noći  raširio  bih  oko  šatora  određenu  količinu  tog

rekao je, “divlje  zveri  retko  uznemiravaju  jogije.  Jednom  sam  se  u  džungli  sreo sa tigrom licem u lice. Naglo sam kriknuo i  životinja  je  stala  kao  okamenjena.” Svami  se opet  nasmejao  pred  svojim  uspomenama.

“Ponekad bih izlazio iz svoje  usamljenosti  da  posetim  svog  gurua  u Benaresu.  On  me  je  zadirkivao  zbog  mojih  neprekidnih  putovanja   po himalajskim   divljinama.

“Imaš crva u stopalima”, rekao mi je  jednom  prilikom.  “Sreća  što  su sveti  Himalaji  dovoljno  prostrani,  pa  uvek  imaš kuda  da  ideš.”

“Mnogo  puta  i  pre  i  posle  svoje  smrti,  Lahiri  Mahasaya  bi  se  pojavio

preda mnom u svom telu”, nastavio je Keshabananda. “Nijedna himalajska visina nije  mu bila  nedostupna!”

Dva sata  kasnije  Keshabananda  nas  je  poveo  u  unutrašnje  dvorište  koje je služilo kao trpezarija. U sebi sam uzdahnuo. Još jedan obrok od petnaest posluženja! Za manje od godinu dana indijske gostoljubivosti ugojio sam se pedeset funti! Ali smatralo bi se vrhuncem neučtivosti odbiti bilo koje od jela pripremljenih za  bezbrojne  bankete  u  moju  čast.  U  Indiji  (nažalost  nigde drugde) ljudi vole da vide dobro uhranjenog svamija.300

Nakon večere Keshabananda me  je  pozvao  na  stranu.  “Tvoj  dolazak  nije bio  neočeivan,”  rekao  mi  je,  “imam  poruku  za  tebe.”

Iznenadio  sam  se.  Niko  nije  znao  za  moj  plan  da  posetim  Keshabanandu.

“Dok  sam  prošle  godine  lutao  severnim  Himalajima  u   blizini Badrinarayana, izgubio sam se”, nastavio je  on.  Sklonio  sam  se  u  veliku  pećinu koja je bila prazna, iako sam na stenovitom podu pronašao žar. Razmišljajući o stanovniku  ovog  usamljenog  skloništa,  seo   sam   kraj   vatre,   pogleda   uprtog   na ulaz  u  pećinu.

“Radujem se što te vidim, Keshabananda.” Čuo sam te reči iza leđa. Okrenuo sam se trgnuvši se i bio zaslepljen pogledom na Babađija!  Veliki guru materijalizovao se u jednom uglu pećine. Bio sam presrećan što  ga posle toliko godina opet vidim, i bacio sam se pred njegova sveta stopala.

“Ja  sam  te  pozvao  ovamo”,  nastavio  je  Babađi.  “Zato  si  se  izgubio  i

našao moje privremeno boravište u ovoj pećini. Prošlo je  dosta  vremena  od našeg poslednjeg susreta. Radujem se što opet mogu da te pozdravim.”

Besmrtni  učitelj  blagoslovio  me  je  sa  nekoliko  reči  duhovne  podrške,   a zatim je dodao: “Predajem ti poruku  za  Joganandu.  On  će  te  posetiti  kada  se vrati u Indiju. Poslovi vezani za njegovog gurua i za još žive  Lahirijeve  učenike potpuno će ga preokupirati. Dakle,  reci  mu  da  se  ovaj  put  neću  s  njim  videti, kao  što  se  on  tome  nestrpljivo  nada,  ali  srešću  se  s  njim  nekom  drugom prilikom.”

Bio sam duboko dirnut što iz Keshabanandinih usta čujem to utešno obećanje. Nisam  više  žalio  što  se  Babađi  nije  pojavio  na  Kumbha-meli,  kao  što je  Šri Juktešvar  i  predvideo.

Pošto smo noć proveli kao gosti u ašramu, sledeće posle  podne  smo krenuli u Kalkutu. Vozeći se preko mosta  na  reci  Yamuni,  uživali  smo  u predivnom pogledu na Brindaban upravo u trenutku kada je sunce zapalilo nebo

-      bila  je  to  prava  vulkanska  peć  koja  se  presijavala  na  mirnoj  vodi.

papira, i nikad mi niko nije smetao. Razlog je psihološki”, objašnjava Birtles. “Tigar je veoma dostojanstvena životinja. Šunja se okolo i izaziva čoveka sve  dok  ne  dođe  do  papira,  a  onda odlazi. Nijedan  tigar koji  drži  do  sebe  ne  bi  se  usudio  da  pogleda  neko  ljudsko biće  nakon  što je  stao  na  lepljivi papir  za  muve!”

227      Kada sam  se  vratio  u  Ameriku  smršao  sam  65  funti.

Obala Yamune posvećena je uspomenama na dete Šri Krišnu. Ovde se s bezazlenom ljupkošću upuštao u svoje lile (igre) s gopima (pastiricama), predstavljajući nadzemaljsku ljubav koja postoji između božanske inkarnacije i njegovih poklonika. Veliki broj komentatora sa Zapada pogrešno je razumeo Krišnin   život.301

Alegorija svetih spisa zbunjuje prozaične umove. Neka to ilustruje  smešna greška prevodioca. Radi se o nadahnutom srednjovekovnom  svecu,  obućaru Ravidasu, koji je jednostavnim rečima svog  zanata  pevao  o  duhovnoj  veličini skrivenoj  u  svakom  čoveku:

Pod  prostranim  plavim  svodom

živi božanstvo odeveno čovečjom kožom.

Čovek se mora  okrenuti  da  bi  sakrio  osmeh  kad  čuje  kako  je  učeni  pisac sa  Zapada doslovno  preveo Ravidasovu pesmu.

Zatim  je  sagradio  kolibu,  postavio  u  nju  idola  kojeg  je  načinio  od  kože, i počeo mu se klanjati.

Ravidas, učenik velikog Kabira, bio je guru napredne učenice, Rani od Chitora. Na gozbu koju je priredila u čast svog učitelja, pozvala je velik broj brahmana, ali oni su  odbili  da  jedu  s  obućarom  niskog   roda.  Kad   su dostojanstveno držeći sa strane  počeli  da  jedu  svoje  “čisto”  jelo  kraj  svakog brahmana se našao po jedan Ravidas. Ta  masovna  vizija  izazvala  je  u  Chotoru veliki   duhovni   preporod.

Posle nekoliko dana naša mala grupa vratila se u Kalkutu. Bio sam nestrpljiv da vidim Šri Juktešvara, i s razočarenjem sam  primio  vest  da  je otišao iz Seramporea i da je sad u Puriju, oko tri stotine milja na jugu.

“Odmah dođi u ašram u Puri.” Taj telegram poslat je 8. marta  Atulu Chandri  Royu  Chovdhryu,  jednom  od  učiteljevih  učenika  u  Kalkuti.  Novosti  o

228      Indijske šastre, kao ni Biblija ni ostale svete knjige, ne otkrivaju spremno svoja unutrašnja značenja. Rani kineski naučnici pokazivali su prema indijskim svetim spisima poštovanje vredno divljenja. Težeći da prouče religiozne tekstove,  rado  su  kretali  na  duga  i  opasna  putovanja  iz Kine u Indiju. I-Tsing (VII vek) proveo je  na  monaškom  univerzitetu  u  Nalandi  deset  godina  i vratio se u Kinu ponevši sa sobom 500 000 budističkih sloka (stihova).

Nalanda (“nezasit u davanju”)  univerzitet  u  Biharu,  na  kojem  je  među  hiljadama studenata bilo i mladih ljudi iz Kine i iz ostalih delova Azije. To je samo jedna od  mnogih obrazovnih institucija drevne Indije.

Benares je  od davnina bio  veliko  središte znanja. Univerzitetu u Taxili na severozapadu, gde su poučavali “Vede i osamnaest savršenstava”, divili su se grčki naučnici koji su pratili Aleksandra Velikog (IV vek pre nove ere). Svaki od velikih  univerziteta  bio  je  po  nečemu poznat - Ujain po matematici i astronomiji; Taxila po medicini, pravu, umetnosti i  zanatstvu; Benares, Nalanda, Jetavana manastir u blizini Pataliputre i Kanchipurama u Južnoj  Indiji  po teologiji  logici,  književnosti  i  filozofiji.

Huisen  Tsang  o  studentima   u  Nalandi  kaže   da  su  “bez  mane   i  da   se   njihovom

ponašanju ne može ništa zameriti; da iskreno slede moralne zakone i da su manastirska pravila stroga.” U  periodu  od  sedamsto  godina  samo  je  nekoliko  puta  trebalo  izreći  kaznu.  Naziv  “brat iz Nalande” izazivao je poštovanje u svim delovima sveta. Kineski student opisuje i  lepotu Nalande:  “Bogato  izrezbareni  tornjevi  i  bajkoviti  minareti  guraju  se  jedan  do  drugog  poput

šiljatih brežuljaka dok se gornji spratovi i opservatoriji  gube  u  jutarnjim  maglama.”  Kineski putnici ostavili su nam mnoge zanimljive opise indijskog društva. Budistički sveštenik Fa-Hsien je devet godina proveo u Indiji za vreme vladavine ]andragupte II (početak V veka)  i  o  tome  je napisao izveštaj gde kaže: “U celoj zemlji niko  ne  ubija  ništa  živo  i  ne  pije  vino…  Ne  drže  ni svinje ni živinu; nema trgovine stokom, ni  mesara,  ni  ribara.  Za  sve  sveštenike,  bez  razlike, uvek su osigurane sobe s posteljama i strunjačama, hrana i odeća, i to u svim  mestima. Sveštenici obavljaju dobrotvorne službe, bave se pojanjem liturgija ili sede meditirajući.” Fa-Hsien kaže još da  su Indijci srećni, pošteni i bogati. Smrtna kazna im je nepoznata.

tome  doprle  su  do  mojih  ušiju.   Preplašen   njihovim   mogućim   posledicama,   pao sam na kolena  i  prekinjao  Boga  da  poštedi  život  mog  gurua.  U  času  kada  sam se spremao da  napustim  očevu  kuću,  polazeći  prema  željezničkoj  stanici,  u  meni je  progovorio  Božanski  glas.

“Ne  idi  večeras  u  Puri.  Molitva  ti  ne  može  biti  uslišena.”

“Gospode,” zavapio sam  slomljen  bolom,  “ne  želiš  da  se  u  Puriju  upustiš sa mnom u “bitku” jer znaš da mi ne možeš ispuniti neprekidne molitva  za učiteljev  život.  Mora li  on,  na tvoj  nalog,  da  preuzme  uzvišenije  dužnosti?”

Poslušavši                 unutrašnju         zapovest   nisam     krenuo u    Puri   te                 večeri,       nego

sutradan uveče. Na putu prema željezničkoj stanici nebo je u sedam sati iznenada prekrio crni astralni oblak.302 Kasnije, dok je voz tutnjao prema Puriju, ispred mene se pojavila vizija Šri Juktešvara. Sedeo je ozbiljnog izraza lica, a sa svake strane gorela mu je sveća.

“Da  li  je  sve  gotovo?”  Podigao  sam  ruke  preklinjući  ga. Klimnuo  je,  a  zatim  polako  nestao.

Kad sam sledećeg jutra stajao na peronu u Puriju još uvek se nadajući nemogućem,  prišao  mi  je  neki  neznanac.

“Da li si čuo da ti je učitelj umro?” Otišao je  ne  rekavši  više  ni  reči. Nikada nisam saznao ko je on, ni kako je uspeo da sazna gde će me naći.

Omamljen,   naslonio   sam   se   na   zid,   shvativši   da   moj   guru   na   različite

načine pokušava  da  mi  saopšti  poraznu  vest.  U  meni  je  vrila  pobuna,  duša  mi je bila kao vulkan. Kad sam stigao u ašram u Puriju, bio sam blizu sloma. Unutrašnji  glas  blago  mi  je  ponavljao:  “Saberi  se.  Budi  miran”.   Ušao   sam drhteći  u  sobu  gde  se  učiteljevo  telo,  nezamislivo   živo,   nalazilo   u   položaju lotosa -  slika  zdravlja  i  lepote.  Kratko  vreme  pre  nego  što  je  umro,  moj  guru je oboleo od lake  groznice.  Ipak,  dan  pre  svog  uznesenja  u  beskonačno,  telo mu  je  potpuno  ozdravilo.  Koliko  god  da  sam  gledao  njegov   dragi   lik,   nisam mogao  da  razumem  da  je  život  iz  njega  izašao.  Koža  mu  je  bila  glatka  i  meka, a na licu je imao izraz blaženog spokojstva. Svesno je napustio telo u času mističnog poziva.

“Napustio  nas  je  bengalski  lav”,  povikao  sam  kao  omamljen.

Svečane pogrebne obrede vodio sam 10. marta. Uz drevne rituale reda svamija, Šri  Juktešvar  je  pokopan  u  bašti303  svog  ašrama  u  Puriju.  Na  dan prolećnog  ekvinocija,  prilikom   komemoracije,   stigli   su   učenici   izbliza   i   izdaleka da  iskažu  čast  svom  guruu.  Amrita  Bazar  Patrika,  vodeće  novine   u   Kalkuti, donele  su  njegovu  sliku  i  nekrolog  iz  kojeg  citiram:

'Odlaskom tako velikog čoveka,  Indija  je  danas  zaista  siromašnija.  Neka svi oni koji su imali sreću da budu u njegovoj  blizini,  budu  ispunjeni  istinskim duhom indijske kulture i sadhane (duhovne discipline) koja je u njemu bila utelovljena.'

Vratio sam se u Kalkutu. Nisam se još usuđivao da odem u ašram u Seramporeu, jer sam bio ispunjen svetim uspomenama. Pozvao sam Prafullu, Šri Juktešvarovog  malog  učenika,  i  sve  pripremio  za  njegov  odlazak  u  školu  u Rančiju.

“Onog jutra kad ste otišli na Melu u Allahabad,” rekao  mi  je  Prafulla, “učitelj se teško spustio na sofu.

229      Šri Juktešvar je umro u sedam časova naveče, 9. marta  1936.

230       Hinduistički  pogrebni  običaji  nalažu  spaljivanje  za  kućedomaćina.  Svamiji  i   monasi   ostalih redova ne spaljuju se, nego  se  zakopavaju  u  zemlju  (ima  naravno  izuzetaka).  Smatra  se  da  su tela  monaha  simbolično  spaljena  vatrom  mudrosti  u  trenutku  kada  se  zarede.

“Jogananda  je  otišao,”  povikao  je,  “Jogananda  je   otišao!”   Zatim   je zagonetno  dodao:  “Moraću  da  mu  kažem  na  neki  drugi  način”.  Zatim  je  satima

ćutke sedeo.”

Dani su mi bili  ispunjeni  predavanjima,  nastavom,  intervjuima  i  susretima sa starim prijateljima. Ipak, iza osmeha i neprestanog rada,  crne  misli  su  mi prljale unutrašnju reku blaženstva koja je  tolike  godine  krivudala  pod  peskom svih mojih percepcija.

”Kuda je otišao taj božanski mudrac”, nemo  sam  vikao  iz  dubina izmučenog duha. Odgovora nije bilo.

“Dobro je što se učitelj  potpuno  sjedinio  s  Kosmičkim  Ljubljenim”, uveravao me je moj um. “Sada večno blista u besmrtnom kraljevstvu.”

“Nikad ga više nećeš videti u staroj  kući  u  Seramporeu”,  plakalo  je  moje srce. “Ne možeš više da dovodiš prijatelje da ga vide, ni ponosno da govoriš: “Gledajte,  ovde  sedi  đnanavatar  Indije!”

Gospodin Wright je  sve  pripremio  da  naše  društvo  početkom  juna  otplovi iz Bombaya na Zapad. Pošto smo u maju četrnaest dana proveli u Kalkuti na oproštajnim banketima i držeći oproštajne govore, gospođica Bletch, gospodin Wright i  ja  krenuli  smo  Fordom  u  Bombay.  Kad  smo  stigli,  uprava  broda  nas je zamolila da otkažemo  putovanje  jer  nema  mesta  za  Ford  koji  će  nam  opet biti  potreban  u  Evropi.

“Nije važno”, rekao  sam  zlovoljno  gospodinu  Wrightu.  “Želim  još  jednom da se vratim u Puri.” U  sebi  sam  dodao:  “Neka  moje  suze  još  jednom  orose grob  mog  gurua.”

 

Žena jogi, Šankari Mai Điju, jedini živi učenik velikog Trailanga Swamija. Osoba sa turbanom  koja  sedi  tik  pored  nje  je   Swami   Benoyananda,   a   direktor   Ranči škole joge u Biharu. Fotografija je snimljena na Kumbha Meli u Hardvaru 1938; ta svetica  je  tada  imala  112  godina.

 

Krišnananda  na  Kumba  Meli u  Alahabadu  1936.  godine  sa  svojom pitomom  lavicom - vegetarijankom.

 

G.   Rajt   i   ja   poziramo   sa   časnim  svamijem  Kešabanandom   i  jednim   njegovim učenikom  u  impozantnom  ašramu u Brindabanu.

 

Drugi  sprat,  trpezarija  na  otvorenom  u  Šri Juktešvarovom ašramu u Seramporeu. Ja sedim usredini do nogu mog gurua.

G.  Rajt,  ja  i  gđica bleč u Egiptu.