Poglavlje 4.
Osujećeno bekstvo na Himalaje
Moja poslednja uputstva Amaru Miteru, mom drugu iz gimnazije koji je nameravao da me prati na Himalaje, glasila su: ”Napusti razred s bilo kakvim beznačajnim izgovorom i pozovi kočiju. Zaustavi se u ulici gde niko iz moje kuće ne mo‘e da te vidi.”
Sledećeg dana smo planirali bekstvo. Neophodna je bila predostrožnost, jer je moj brat Ananta neprekidno bdeo nada mnom. Odlučio je da osujeti sve moje namere da pobegnem, za koje je smatrao da mi se neprekidno vrzmaju po glavi. Nadao sam se da ću usred himalajskog snega naći učitelja, čije mi se lice često javljalo u vizijama, jer je amajlija tiho delovala u meni kao duhovni kvasac.
Porodica je sada ‘ivela u Kalkuti, gde je otac bio trajno premešten. U skladu s patrijarhalnim indijskim običajem, Ananta je doveo svoju nevestu da sa nama živi u našoj kući, koja se sada nalazila na Gurarpar putu broj 4. Tamo sam svakodnevno meditirao u maloj sobici u potkrovlju, i pripremao svoj duh za traganje za Bogom. Jutro kada smo planirali bekstvo osvanulo je s nepovoljnim znakom, jer je padala kiša. Kada sam čuo točkove Amarove kočije, brzo sam u ponjavi vezao jedne sandale, dva platna za zavijanje bedara, brojanicu, sliku Lahirija Mahasaje i primerak Bhagavad gite. Kroz prozor, s trećeg sprata, bacio sam zavežljaj i sjurio se niz stepenice. Pred vratima sam naleteo na svog ujaka koji je kupovao ribu.
Sumnjičavo me pogledao i zapitao: “Čemu tolika žurba?”
Nasmešio sam mu se neodređeno i skrenuo u uličicu, uzeo svoj zavežljaj i pridružio se Amaru s konspirativnim oprezom. Odvezli smo se u trgovački centar Čandni Čovk. Mesecima smo štedeli novac od užine da bi kupili englesku odeću. Znajući oštroumno uživljavanje mog brata u ulogu detektiva, nadali smo se da ćemo ga nadmudriti ako nosimo englesku odeću. Na putu do železničke stanice zaustavili smo se da bi primili mog bratanca otina Goša, koga sam zvao atindra. On je tek bio preobraćen i čeznuo je da nađe gurua na Himalajima. Obukao je odelo koje smo mu pripremili. Nadajući se da smo se dobro kamuflirali, srca su nam zakucala u dubokom ushićenju.
Bile su nam još porebne platnene cipele, pa sam odveo svoje drugove do prodavnice koja je imala izložene cipele s gumenim đonom.
Na tom svetom izletu se ne smeju nositi predmeti od kože koji su napravljeni od ubijenih životinja. Zastao sam na ulici da sa Bhagavad gite uklonim kožni omot, a sa svog, u Engleskoj proizvedenog šešira za zaštitu od sunca, kožne trake.
Na stanici smo kupili karte za Burdvan, gde smo imali nameru da presednemo za Hardvar, koji se nalazi u podnožju Himalaja. Čim se voz počeo da udaljava, kao da beži poput nas, izrazio sam neka svoja slavna očekivanja. Rekao sam: “Pomislite samo, učitelji će nas inicirati, pa ćemo iskusiti trans kosmičke svesti. Telo će nam biti ispunjeno takvim magnetizmom, da će nam himalajske divlje životinje prilaziti poput pitomih. Tigrovi će izgledati kao kućne mačke, koje očekuju da ih pomilujemo.”
Amar se oduševljeno nasmešio na tu moju izjavu, koja je oslikavala budućnost za koju sam, metafizički i doslovno, smatrao da je očaravajuća.
Tišinu je prekinuo atindra: “Najbolje će biti da podelimo novac na tri dela, jer ako svako od nas u Burdvanu sam kupi kartu, niko neće posumnjati da zajedno bežimo od kuće.”
Ne sumnjajući ništa, složio sam se. U sumrak se voz zaustavio u Burdvanu. Dok smo Amar i ja sedeli na peronu, atindra je ušao da kupi sebi kartu. Nakon 15 minuta čekanja, počeli smo da se raspitujemo za njega, ali uzalud. U očajničkom strahu, na sve strane smo ga pozivali uzvikujući njegovo ime. Međutim, on je nestao u mraku, izgubio se u nepoznatoj okolini te male stanice. Zanemeo sam od tog šoka, bio sam jako iznerviran. Bog je dozvolio tako deprimirajući doživljaj, kojim se raspršila romantika mog brižljivo isplaniranog bega, koji je trebalo da me dovede do njega. Zaplakao sam kao dete: “Amare, moramo da se vratimo kući, iznenadni atindrin izdajnički nestanak nije dobar predznak. Naše putovanje je osuđeno na neuspeh.”
“Da li je to tvoja ljubav prema gospodu, zar ne možeš da podneseš to malo iskušavanje preko svog druga izdajnika?” To Amaravo zapažanje da nas Bog proverava, smirilo je moje srce. Osvežili smo se poznatim burdvanskin slatkišima, po imenu sitabhogam (hrana za boginju) i motićurom (kuglica slatkog bisera). Za nekoliko sati, krenuli smo za Hardvar. Sutradan, kada smo presedali u Mogul Seraiju, raspravljali smo o važnom životnom pitanju.
“Amare, ubrzo će železnički službenici početi da nas saslušavaju. Ne treba potcenjivati dovitljivost mog brata. Bez obzira na ishod, nećemo govoriti neistinu.”
1 Za taj izlet karte nismo mogli da dobijemo od mog oca.
“Od tebe tražim samo da ćutiš. Dok ja budem odgovarao nemoj da se smeješ, niti ceriš.” U tom momentu obratio mi se evropski službenik iz stanice. Odmah sam shvatio šta je u pitanju, uočivši njegovo mahanje telegramom.
“Bežite li od kuće zbog svađe?”
“Ne!” Radovalo me što mi je njegov izbor reči omogućio nedvosmisleni odgovor. Znao sam savršeno dobro da za moje nekonvencionalno ponašanje, nije bila kriva ni ljutnja, ni svađalačko raspoloženje, već “božanska melanholija”.
Službenik se zatim obratio Amaru. Usledio je duhovit dvoboj rečima, za vreme koga sam stoički nastojao da ostanem ozbiljan, kao što mi je moj prijatelj savetovao.
Čovek je upitao autoritativnim glasom: “Gde je treći dečak? Hajde, kaži istinu!”
“Vidim, gospodine, da nosite naočare, zar ne vidite da smo samo dvojica?” Drsko se nasmejao, nastavljajući: “Nisam čarobnjak, ne mogu da vam prizovem trećeg dečaka.”
Očigledno zbunjen ovom drskošću, službenik je potražio novo polje za napad.
“Kako se zove?”
“Ja se zovem Tomas, sin sam engleskinje i indijca koji se preobratio u hrišćanstvo.”
“Kako se zove tvoj prijatelj?” “Ja ga zovem Tompson.”
Tog trena samo što nisam prasnuo u smeh. Bez ustručavanja, uputio sam se prema vozu, koji je kao nekim proviđenjem bio spreman za polazak. Amar me sledio uz pratnju službenika, koji nas je svojom lakovernom predusretljivošću smestio u kupe za Evropljane. Očigledno mu je bilo neprijatno da dva poluengleska dečaka putuju sa urođenicima. Kada je učtivo izašao, bacio sam se na sedište ne mogavši da zadržim navalu smeha. Usled zadovoljstva što je nadmudrio iskusnog evropskog službenika, Amarovo lice je blistalo.
Uspeo sam da na peronu pročitam telegram mog brata, koji glasio: “Tri bengalska dečaka su pobegla od kuće u engleskim odelima. Uputili su se prema Hardvaru preko Mogul Seraija. Molim da ih zadržite do mog dolaska. Za tu ulugu sledi bogata nagrada.”
“Amare, zar ti nisam rekao da kod kuće ne ostavljaš označen red vožnje. Verovatno ga je moj brat našao.” Prijatelj mi je priznao svoj propust. Ubrzo smo se zaustavili u Bareiliju, gde nas je čekao Dvarka Prasad sa Anantinim telegramom. Moj stariji brat Dvarka, učinio je sve što je u njegovoj moći da nas zadrži. Uspeo sam da ga uverim da se nismo olako odlučili na ovo bekstvo. Odbio je, kao i prošli put, moj poziv da nam se pridruži.
Te noći, dok je voz stajao na jednoj od stanica, neki službenik je opet probudio Amara radi ispitivanja. I on je pao kao žrtva združenog šarma Tomasa i Tomsona. U zoru nas je voz pobedonosno dovezao u Hardvar. Dostojanstvene planine su nas iz daljine pozdravljale i pozivale. Iz stanice smo se žurno uputili u gradsku gužvu, koja nam je pružala sigurnost. Opet smo obukli svoju nacionalnu nošnju, pošto je Ananta obelodanio naše prerušavanje u evropsku odeću. Imao sam osećaj da će nas uhvatiti.
Smatrajući da je najbolje odmah da otputujemo iz Hardvara, kupili smo dve karte za Rišikeš, koji se nalazi na severu, a koga su od davnina pohodila posvećena stopala mnogih učitelja. Ušao sam u voz, dok se Amar još vukao po peronu. Iznenada ga je zaustavio nagli uzvik policajca. Ubrzo potom, taj policajac koji je u zao čas tuda naišao, odveo nas je u policijsku stanicu i oduzeo nam novac. Uljudno nam je objasnio da treba da nas zadrži dok ne dođe moj stariji brat, jer mu je to dužnost. Saznavši da je naš cilj bio da odemo na Himalaje, policajac nam je ispričao neobičnu priču.
“Vidim da ste obojica ludi za svetim ljudima! Većeg božjeg čoveka sigurno nećete sresti od onog koga sam video juče. Moj drug, policajac, i ja, prvi put smo ga sreli pre pet dana, dok smo pored reke Gange patrolirali tražeći jednog ubicu. Bilo nam je naređeno da ga uhvatimo živog ili mrtvog. Bilo je poznato da se prerušava u sadhua, kako bi pljačkao hodočasnike. Iznenada smo pred sobom ugledali sadhua koji je nalikovao opisu zločinca. Nije se obazirao na nas kada smo mu naredili da stane. Potrčali smo da ga uhvatimo. Sustigavši ga, zamahnuo sam sabljom i pogodio ga u desnu ruku, koja se gotovo odvojila od njegovog tela. Bez jauka i, ne pogledavši strašnu ranu, nastavio je brzo da hoda. Kad smo ga zaustavili, rekao je: “Ja nisam ubica koga tražite”. Uvidevši da sam ranio božanskog mudraca, bio sam veoma posramljen. Bacio sam mu se pred noge moleći ga da mi oprosti, i ponudio mu svoj turban da njime zaustavi krv koja je jako tekla.
“Razumljiva mi je tvoja greška, sine moj.” Gledajući me ljubazno, izjavio je svetac. “Nastavi svojim putem, nemoj sebi ni za šta da prebacuješ. O meni se brine ljubljena majka.” Gurnuo je uz ranu ruku koja se klatila. Ona se prilepila na neobjašnjiv način, a krv je prestala da teče.
“Dođite za tri dana pod ovo drvo i videćete me potpuno zdravog. Posle toga više nećete osećati grižu savesti.”
Juče smo s nestrpljenjem otišli na označeno mesto. Sadhu se nalazio tamo i dozvolio nam je da pregledamo njegovu ruku. Na njoj nije bilo nikakvog ožiljka niti bilo kakvih tragova od rane.
Rekao je: “Krenuo sam preko Rišikeša u samoću Himalaja.” Na odlasku nas je blagoslovio. Osećam da je njegova svetost uzvisila i moj život.”
Završio je kličući pobožno, jer ga je očigledno događaj duboko potresao. Svečanim pokretom pružio nam je isečak iz novina u kome je pisalo o tom čudesnom događaju. Kao i u većini senzacionalističkih novina, reporter je preterao u svojoj verziji opisa događaja. Iz njegovog opisa sticao se utisak da je sadhuu gotovo bila odrubljena glava.
Amar i ja smo zažalili što nismo sreli velikog jogija, koji je oprostio svom goniocu slično kao što je Hrist oprostio svom. Premda materijalno osiromašena u poslednja dva stoleća, Indija poseduje neiscpnu zalihu božanskog blaga. Na svom putu se čak i obični svetovni ljudi, poput policajca, mogu sresti s spiritualnim “divovima”.
Zahvalili smo se policajcu što nam je tom svojom pričom prekratio dosadu. Verovatno je hteo da napomene kako je imao više sreće od nas, jer je sreo prosvetljenog čoveka a da nije ništa preduzeo, dok se naše ozbiljno traganje završilo u policijskoj stanici.
Bili smo zarobljeni tako blizu Himalaja, a ipak jako daleko. Istakao sam Amaru da osećam kako sam dvostruko primoran da tražim slobodu. Nasmejao sam se i ohrabrio ga rečima: “Pobeći ćemo kad nam se pruži prilika. Možemo i pešice do Rišikeša.”
Međutim, moj drug je postao pesimista čim nam je oduzeta zaliha novca, na koju smo pouzdano mogli da se oslonimo. Rekao je: “Krenemo li pešice kroz džunglu, nećemo završiti u gradu svetaca, već u želucu nekog tigra!”
Posle tri dana stigli su Ananta i Amarov brat. Amar je ljubazno pozdravio svog rođaka s očiglednim olakšanjem. Ja sam bio nepomirljiv, pa je Ananta od mene samo mogao da čuje ogorčeno prebacivanje.
“Razumem kao se osećaš“, rekao je blago moj brat. Od tebe samo tražim da pođeš sa mnom do Benaresa i posetiš jednog mudraca, a zatim da se vratiš našem zabrinutom ocu. Onda možeš da nastaviš svoje traganje za učiteljem.”
Amar se tada umešao, tvrdeći kako više nema nameru da sa mnom ide na Himalaje. Uživao je u toplini porodičnog gnezda. Međutim, ja sam znao da nikada neću odustati od traganja za svojim guruom.
Svi smo se popeli na voz i uputili u Benares. Tamo sam dobio neobičan i trenutan odgovor na jednu od mojih molitvi.
Ananta je imao dobro promišljen plan. Pre nego što je stigao na Himalaje, zaustavio se u Benaresu, da bi zamolio čoveka, koji je važio za autoritet u poznavanju svetih spisa, da porazgovara sa mnom. Pandit, a i njegov sin, obećali su mu da će pokušati da me odvrate od mog nauma da postanem sanjasin.25
Ananta me odveo njihovoj kući. Panditov sin, mlad nametljiv čovek, pozdravio me u dvorištu i započeo sa mnom dugačku filozofsku raspravu. Izjavio je da je vidovit, da poznaje moju budućnost, pa mi preporučuje da ne postanem monah, i: “Stalno će te pratiti nevolje. Budeš li istrajao u napuštaju svojih uobičajenih dužnosti, nećeš pronaći Boga. Bez svetovnih iskustava nećeš moći da odradiš svoju prošlu karmu.”26
Kao odgovor na njegove reči, navirale su mi besmrtne Krišnine reči: “Čak i nejgrešnijeg, ako me potpuno obožava srcem, treba smatrati pravednikom, jer se time priklonio pravoj strani i meni vratio, zato što poštuje istinu iznad svega. Ubrzo će i on postati uzvišen i duhovan, otkriće svoj put i ostvariti večni mir! Sigurno znaj da nijedan ko me obožava, nikada neće propasti…”27
Silovite reči mladog čoveka donekle su pokolebale moje samopouzdanje. U sebi sam se svim žarom svog srca molio Bogu: “Molim te, oslobodi me zbunjenosti i ovde mi odgovori odmah, želiš li da se odreknem svetovnog života, ili ne!”
Primetio sam da neki sadhu stoji pred panditovim vratima. Očigledno je čuo moj razgovor sa samozvanim vidovnjakom, jer me pozvao k sebi. U njegovim očima sam zapazio strujanje silne snage. Rekao mi je:
“Ne slušaj tu neznalicu. U odgovoru na tvoju molitvu, gospod mi je rekao da te uverim da je u ovom životu tvoj jedini put, put odricanja.”
Zaprepašćen tom odlučnom porukom, ispunjen zahvalnošću, nasmejao sam se sav srećan.
Na to moja “neznalica” iz dvorišta reče: “Ostavi tog čoveka”, dok je moj sveti vodič, blagoslovivši me podizanjem ruke, polako otišao.
Sedokosi pandit je onda na to ljupko primetio, “Taj sadhu je podjednako lud kao i ti. Namrgođeni, otac i sin su zurili u mene. “Čuo sam da je i on ostavio svoju kuću radi nekakvog nejasnog traganja za Bogom.” Okrenuo sam im leđa, rekavši Ananti da ne želim više da raspravljam sa našim domaćinima. Obeshrabren, odmah se složio sa mnom da krenemo, pa smo ubrzo seli na voz za Kalkutu.
2 Doslovno “onaj koji je odbacio”, od sanskritskog korena as, “baciti”.
3 Rezultati nekih prošlih dela iz ovog ili prošlih života. Od sanskritske reči kr, “činiti”.
4 Bhagavad gita IX, 30-31. Krišna je najveći indijski prorok. Njegov voljeni učenik Arđuna bio je princ iz Pandava plemena, koje je vladalo severnim delom Indije, u okolini današnjeg Delhija. Smatra se da je Krišna živeo 3100 godina pre Hrista.
Na putu kući, radoznalo sam pitao Anantu; “Gospodine detektive, kako si otkrio da sam pobegao sa dva druga?” On se vragolasto nasmešio: “Otkrio sam u školi da je Amar otišao iz razreda i nije se više vratio. Sledećeg dana sam otišao u njegovu kuću i tamo sam našao označen red vožnje. Njegov otac je upravo odlazio kočijom. Čuo sam kako je, uzdišući, rekao kočijašu: “Danas moj sin s nama neće u školu. Nestao je bez traga.”
Kočijaš je na to odgovorio: “Od jednog svog druga sam čuo da se vaš sin sa još dvojicom evropski odevenih dečaka popeo u voz na stanici Hovrah. Poklonili su mu svoje kožne cipele.” Na taj način sam imao tri podatka; vozni red, tri dečaka, i englesku odeću.”
Taj njegov izveštaj slušao sam s pomešanim osećanjem radosti i ljutnje. Naša velikodušnost prema kočijašu nije baš bila primerena!
“Odmah sam, naravno, poslao telegrame svim šefovima stanica koje su bile obeležene u redu vožnje. Označio je Bareili, pa sam odmah tamo poslao telegram tvom prijatelju Dvarki. Raspitavši se malo u komšiluku, saznao sam da jedne noći nije bilo ni bratanca atindre i da se sledećeg dana pojavio u evropskom odelu. Potražio sam ga i pozvao na ručak. Sasvim razoružan mojom ljubaznošću, prihvatio je to. Nakon kraćeg hodanja, iznenada smo skrenuli u policijsku stanicu, gde su nas odmah opkolila nekoliko policajca, koje sam ranije već odabrao zbog njihovog divljeg izgleda. Pred njihovim pretećim pogledima, atindra je odmah sve priznao i objasnio svoje zagonetno ponašanje.
“Na Himalaje sam pošao s uzvišenim raspoloženjem, nadahnut mislima na susrete sa velikim učiteljima. Međutim čim je Mukunda rekao da će tokom našeg zanosa u himalajskim pećinama tigrovi biti kao začarani i sedeće oko nas kao pitome mačke, zaledio sam se od straha, a čelo mi se oznojilo. Pitao sam se šta će biti ako moć našeg spiritualnog zanosa ne izmeni divlju ćud tigrova, hoće li onda oni biti umiljati kao kućne mačke? Već sam u svom duhu video sebe kako prisilno boravim u tigrovom želucu, gde sam prispeo u delovima, deo po deo.”
Nestao je moj bes zbog atindrinog bekstva, bio je zamenjen smehom.
Ovo duhovito objašnjenje imalo je vrednost sve moje strepnje. Priznajem da sam osetio malo zadovoljstvo, jer ni atindra nije izbegao susret s policijom.
“Ananta, ti si pravi pas tragač.” Veselost mog pogleda pokazivala je da mu nisam ništa prebacivao. “atindri ću reći da sam srećan što nije izdajnik, nego samo neko ko je želeo da sačuva svoju kožu.”
U Kalkuti, kod kuće, otac me je dirljivo zamolio da obuzdam svoju želju sa putovanjima dok ne završim barem srednju školu. U mom odsustvu, s ljubavlju je tražio neko rešenje. Mislio je da ga je našao u svetom panditu, svamiju Kebalanandi29, koga je pozvao da dolazi redovno kod nas.
Saopštio mi je poverljivo: “Taj mudrac biće tvoj učitelj sanskrita.”
Otac se nadao da će pouke obr azovanog filozofa zadovoljiti moje religiozne težnje, međutim, stvari su uzele drugačiji tok. Moj novi učitelj mi nije nudio suvoparno intelektualno znanje, već je raspirivao moju težnju za Bogom. Otac nije znao da je on bio jedan o naprednih učenika Lahirija Mahasaje.
5 Uvek sam mu se obraćao sa Ananta-da. Da je sufiks poštovanja, kojim se u indijskim porodicama mlađa braća obraćaju starijem bratu.
6 U vreme naših susreta Kebalananda još nije pristupio redu svamija, pa su ga svi svali “Šastri Mahasaja”. Da čitaoce ne bih zbunio brojnim “Mahasajama” (Lahiri Mahasaja, Bhaduri Mahasaja iz VII poglavlja, majstor Mahasaja iz IX poglavlja), svog učitelja sanskrita ću nazivati njegovim monaškim imenom.
“Mahasaja” je religiozna titula kojom se izražava poštovanje, a znači “veliki povratak” (maha, velik; i saja, obrtanje ka unutra, odlazak na odmor).
Učitelj, kome nije bilo ravnog, imao je hiljade učenika. Privlačio ih je svojim božanskim magnetizmom. Kasnije sam saznao da je Lahiri Mahasaja često govorio o Kebalanandi, kao o ršiju ili prosvetljenom mudracu.
Lepo lice mog učitelja obavijali su bogati uvojci. Tamne oči su mu bile jasne i otvorene kao kod deteta. Svaki pokret njegovog vitkog tela bio je smiren i precizan. Bio je čvrsto utvrđen u beskonačnoj svesti, uvek blag i ljubazan. Mnoge srećne sate proveli smo u dubokoj krija meditaciji.
Kebalananda je bio priznati autoritet u području šastri, ili svetih knjiga. Svojom bogatom erudicijom zaslužio je ime “Šastri Mahasaja”. Međutim, moje napredovanje u sanskritu nije bilo vredno pomena. Svaku priliku sam koristio da izbegnem dosadnu gramatiku, a započinjao sam razgovore o jogi i Lahiriju Mahasaji. Jednog dana mi je učitelj ugodio ispričavši mi nešto iz svog života uz velikog učitelja.
|
“Izuzetnu sreću sam imao da provedem punih deset godina uz Lahirija Mahasaju. Svake večeri je njegova kuća u Benaresu bila cilj mog hodočašća. Guru je uvek bio tamo, u malom salonu na prvom spratu. Dok je sedeo na drvenoj stolici bez naslona, učenici bi se oko njega sakupili u polukrugu. Oči su mu uvek bile poluotvorene i sijale su božanskom radošću, kao da kroz neki obasjale reči isceljenja kao svetlosna lavina.
Kada bi me učitelj pogledao, obuzimao bi me neopisiv mir. Njegov miris bi me prožeo poput mirisa božanskog lotosovog cveta. Danima ne bismo izmenili ni jednu reč, doživljaj boravka kraj njega menjao bi čitavo moje biće. Ako bi se na stazi mog usredsređivanja pojavila nevidljiva prepreka, meditirao bih kraj njegovih stopala. Tada bih s lakoćom ulazio u najsuptilnija stanja svesti, što mi nije uspevalo u prisustvu učitelja koji nisu bili tako veliki. Učitelj je bio živi božji hram, čija su vrata bila otvorena svim njegovim učenicima. Ključ je bila predanost.
Lahiri Mahasaja nije bio knjiški tumač svetih spisa. Bez napora je iznosio
znanje iz “božje biblioteke”. Navirale su iz njegovog sveznanja bujice reči i vatrometi misli. Posedovao je ključ za duboku spoznaju filozofske nauke koja je pre mnogo vekova izložena u Vedama. Na molbu da mi objasni različita stanja svesti o kojima govore drevni tekstovi, prihvatao bi se toga smešeći se.
“Proći ću sada kroz ta stanja i usput ću ti reći šta zapažam.” Bio je sušta suprotnost učiteljima koji svete spise uče napamet, a zatim izlažu apstrakcije koje nisu proživeli.
Na rečima škrt, guru bi često govorio učeniku koji je sedeo pored njega: “Molim te, objašnjavaj nam svete spise onako kako ti padne na pamet. Tako su zapisana mnogobrojna zapažanja Lahirija Mahasaje, uz obimne komentare raznih učenika. Učitelj nikada nije savetovao da se slepo veruje. Imao je običaj da kaže: “Reči su samo ljudske, uveri se u božju prisutnost, radosno komunicirajući s njim u meditaciji.”
Bez obzira na vrstu učenikovog problema, guru je uvek za njihovo rešavanje savetovao krija jogu. “Jogijska tehnika će delovati i kada ja ne budem u ovom telu da vas vodim. Ona ne može da se zapakuje, stavi na policu i zaboravi, kao što je slučaj sa nadahnućima teorije. Neprekidno idi svojim putem do oslobođenja - moć krije je u vežbi.”
Kebalananda je zaključio svojom ozbiljnom izjavom: “Smatram da je krija najdelotvornije sredstvo spasenja sopstvenim trudom, koje je ikada izmišljeno u traganju za beskonačnim. Njenom primenom, svemogući Bog skriven u svim ljudima, otelotvorio se vidljivo u Lahiriju Mahasaji i nekolicini njegovih učenika.”
Jednog dana, ne mareći za sanskritske tekstove koji su bili pred nama na stolu, ispričao mi je o čudu, sličnom Hristovom, kome je sam prisustvovao.
“Ramu, slepi učenik, je u meni probudio sažaljenje, jer za nega nije bilo svetla, premda je služio verno našeg učitelja u kome je božanstvo blistalo punim sjajem. Jednog jutra sam ga potražio da s njim porazgovaram. Međutim, on je satima sedeo strpljivo, i hladio gurua lepezom od palminog lišća. Kada je izašao iz sobe, pošao sam za njim.
Pitao sam ga: “Ramu, koliko dugo si slep?”
“Od rođenja, gospodine, nikada mi oči nije blagoslovio sunčev zrak.” “Naš svemoćni guru ti sigurno može pomoći, zamoli ga za to”. Sledećeg dana, oklevajući, Ramu je pristupio Lahiriju Mahasaji. Stideo se da usred duhovnog izobilja moli još i za telesno zdravlje.
“Učitelju, u vama je onaj koji osvetljava čitav svemir. Molim vas da njegovo svetlo dovedete u moje oči, da bih mogao da ugledam slabi sjaj sunca.”
“Ramu, neko te je nagovorio da to tražiš, pa si me doveo u tešku situacju, jer ja ne posedujem isceliteljske moći.”
“Beskonačni u vama sigurno to može, gospodine.”
“To je nešto drugo, Bog je bez granica. On pali zvezde i telesne ćelije, pa sigurno može i tvojim očima pokloniti sposobnost da progledaju.”
Učitelj je dotakao Ramuovo čelo, baš između obrva30 i rekao:
“Usredsređuj se na ovu tačku sedam dana, i često pevaj ime proroka Rame, pa će i tebi zasijati sunčev sjaj.”
Posle sedam dana tako se i desilo. Ramu je po prvi put video lepo lice prirode. Nepogrešivo je sveznajući uputio učenika da ponavlja Ramino31 ime, koga je obožavao više od svih drugih svetaca. Predanošću je bila obrađena zemlja Ramuove vere, na kojoj je niklo moćno guruovo seme isceljeja.” Kebalananda je zaćutao na tren, a onda je još jednom odao počast svom učitelju.
U svojim čudima, Lahiri Mahasaja se očigledno nikada nije prepuštao principu ega32, pa da sam sebe smatra pokretačkom silom. Savršeno predan pravoj isceljujućoj sili, omogućio joj je da kroz njega slobodno deluje.
Brojna tela koja je izlečio, na kraju su morala da hrane vatru. Međutim, tiho buđenje koje je u nama on izazvao sa svojim Hristu sličnim učenicima, večna su čuda.
Nikada nisam postao poznavaoc sanskrita, jer me je moj učitelj učio božanskoj sintaksi.
7 Sedište jednog jedinog duhovnog oka. U momentu smrti svest se obično povlači u to svetlo mesto, čime se objašnjava okretanje očiju naviše kod onih koji su umrli.
8 Centralna sveta ličnost sanstkritskog epa Ramajana.
9 Princip ega, ahamkara, (doslovno znači “ja činim”) osnovni je uzrok dualizma i prividne odvojenosti čoveka od njegovog tvorca. Ahamkara ljude odvodi u ropstvo maye (ropstvo kosmične obmane), u kome se subjekat (ego) pojavljuje lažno kao objekat - stvorenje uobražava da je stvoritelj. (Vidi beleške uz V poglavlje).
“Nijedno svoje delo ne izvršavam sam od sebe!”, tako kaže onaj ko, uzdržan u svom duhu, poznaje suštinu svih stvari. I ako u životu, deluje, gleda, sluša, dodiruje, miriše i jezikom svojim kuša, jede, diše i kreće se, ipak u svakom momentu, kad govori i kada sluša, kad jede i kada prima, kad otvara svoje oči i zatvara ih, uveren je: “Samo je to igra čula u ovom čulnom svetu!” (Bhagavad Gita V, 8-9).
Ja stojim iza mog starijeg brata Anante.
Poslednji festival solsticija koji je slavio Šri Juktešvar, decembra 1935. Moj guru sedi u sredini, ja sam sa njegove desne strane, u velikom dvorištu ašrama u seramporeu.
bglavac
edin.kecanovic
