Poglavlje   40.

Vraćam  se  u  Indiju

Zahvalno sam udahnuo vazduh Indije. Naš brod Rajputana pristao je 22. avgusta 1935. godine u ogromnoj luci u Bombayu. Tog prvog  dana  na  kopnu iskusio sam kakva će biti  predstojeća  godina  -  dvanaest  meseci  neprekidne aktivnosti. Na pristaništu su  se  sakupili  prijatelji  s  vencima  i  pozdravima,  a  u Taj  Mahal  hotelu  navalila  je  na  nas  reka  reportera  i  fotografa.

Bombay  mi  je  bio  nepoznat  i  učinio  mi  se  veoma  modernim  sa  raznim

novotarijama sa Zapada. Po prostranim bulevarima rasle su palme. Veličanstvene državne građevine takmičile su se u  lepoti  s  drevnim  hramovima.  Kratko  vreme smo proveli u razgledanju. Bio sam  nestrpljiv  da  vidim  svog  gurua  i  ostale  koje sam voleo. Pošto samo Ford ukrcali u teretni vagon, uskoro  smo  vozom  jurili prema  istoku,  prema  Kalkuti.283

Na  Hovrah  stanici  čekalo  nas  je  toliko  ljudi  da  jedno  vreme  nismo  mogli

izaći  iz   voza.	Na   čelu	pozdravnog              komiteta          bili              su                   mladi      maharadža     od
Kasimbazara                     i	moj  brat	Bishnu. Nisam očekivao        tako    topao    i             veličanstven
doček.

220       Putovanje  smo  prekinuli  u  Centralnim  provincijama,  na  pola  puta  preko  Kontinenta,  da  bi posetili Mahatmu Gandhija u  Vardhi. To  je opisano u 43. poglavlju.

Uz radostan zvuk bubnjeva i  rogova  od  školjki,  gospođica  Bletch, gospodin Wright i ja, od glave do pete pokriveni vencima cveća, povezli smo se polako  do  moje  kuće,  u  koloni  automobila  i  motora.

Moj ostareli otac zagrlio me je kao nekog ko je ustao iz mrtvih. Dugo smo se gledali, a da od radosti nismo mogli progovoriti ni reč. Braća, sestre, ujaci, stričevi, tetke, bratići, rođaci, učenici i prijatelji iz davnih dana, sakupili su se oko mene, i nije bilo oka koje je ostalo suvo. Taj prizor ponovnog srdačnog viđenja živo se urezao u arhive mog pamćenja, pa i dalje živi u mom srcu. Što se tiče mog susreta sa Šri Juktešvarom, nedostaju mi reči. Neka bude dovoljan opis iz putničkog dnevnika mog sekretara.

"Danas sam sa velikim očekivanjem odvezao Joganandađija iz Kalkute u Serampore.

Prolazili smo pored starih prodavnica među kojima je bio i Joganandađjev omiljeni restoran dok je studirao,  te smo  ušli  u   usku  zidovima  ozidanu   ulicu. Naglo smo skrenuli ulevo, i pred nama je stajao jednostavni dvospratni ašram s balkonima  u  španskom  stilu.  Sve  je  prožimala  atmosfera  mirne  samoće.

Sa svečanom poniznošću ušao sam s Joganandađijem u dvorište unutar ašramskih zidova. Srca su nam ubrzano pulsirala dok smo se penjali starim cementnim stepenicama po kojima su se sigurno penjali nebrojeni tragaoci za istinom. Unutrašnja napetost sve više je rasla. Pred nama se na vrhu stepenica tiho pojavio  veliki  učitelj,  svami  Šri  Juktešvarđi,  plemenitog  držanja,  kako dolikuje mudracu. Srce mi se nadimalo kao da će pući od blaženstva što sam u njegovoj uzvišenoj blizini.  Suze  su  mi  zamutile  pogled  kada  je  Joganandađi  pao na kolena i spuštene glave izrazio zahvalnost učitelju, dotaknuvši prvo njegova stopala, a zatim, u znak ponizne poslušnosti, svoje čelo. Onda je ustao, a Šri Juktešvar ga je privio na grudi.

Niko nije govorio,  ali  jezik  duše  izražavao  je  najsnažnija  osećanja.  Kako su im oči blistale toplinom ponovnog susreta! U dvorištu je vladala blaga atmosfera, pa je čak i sunce uspelo da izbegne oblake i da iznenada pobednički zasija.

Kleknuvši pred učiteljem, izrazio sam svoju dotad neizraženu ljubav i zahvalnost, dodirnuvši njegova stopala, odebljala od godina i služenja, i primivši njegov blagoslov. Tada sam ustao i suočio se sa dva divna duboka oka, koja su tinjala od introspekcije, a ipak zračila radošću. Ušli smo u njegovu sobu za primanje, čija je čitava jedna strana izlazila na  balkon  koji  se  prvi  video  sa ulice. Učitelj se oslonio na izlizanu sofu, sedeći na pokrivenom madracu na betonskom podu. Joganandađi i ja smo seli kraj guruovih stopala, naslanjajući se na narandžaste jastuke koji su nam olakšavali sedenje na slamnatoj asuri. Pokušavao sam i  pokušavao  da  proniknem  u  bengalski  razgovor  njih  dvojice  - jer od engleskog, otkrio sam, nema ništa kad su njih dvojica zajedno,  iako Svamiđi Maharađ, kako drugi zovu ovog velikog gurua, ume  da  ga  koristi  i koristi ga često. Ali, opazio sam svetost Velikog kroz njegov osmeh koji je razgaljivao srce i oči koje su svetlucale. Jedna  osobina  koja  se  lako  mogla uočiti u njegovom veselom, ozbiljnom govoru bila je odlučna određenost iskaza - odlika mudrog čoveka, koji zna da zna, jer zna Boga. Njegova velika mudrost, snaga njegovog cilja i odlučnost se vide na svaki način. Proučavajući ga s poštovanjem s vremena na vreme,  primetio  sam  da  ima  krupan,  atletski  stas koji su očvrsle nevolje i žrtve odricanja. Njegov spokoj je veličanstven. Izrazito uzdignuto čelo, kao da traga za  nebesima,  dominira  njegovim  božanskim izgledom. Ima prilično veliki i jednostavan nos, kojim se zabavlja u dokonim trenucima,  kuckajući  ga  i  pomerajući  prstima,  poput  deteta.  Njegove  moćne

kada  je prvi  put došao  u  Boston,  zajedno  sa  ostalim  delegatima  na  Kongresu religija. Primetio sam     neobično nadmetanje modernog    i starinskog. Veliki

tamne oči okružene su eterično plavim prstenom. Njegova kosa, podeljena na sredini, počinje kao srebrna i menja se  u  pramenove  srebrno-zlatne  i  srebrno- crne, koji se završavaju uvojcima na  njegovim  ramenima.  Brada  i  brkovi  koji  su retki i istanjeni,  a  ipak  izgledaju  kao  da  pojačavaju  njegov  karakter,  istovremeno su duboki i laki. Smeje se vedro  i  veselo,  smeh  mu  dolazi  iz  dubine  grudi,  od čega mu se  celo  telo  trese  -  veoma  veselo  i  iskreno.  Lice  i  stas  su  upečatljivi po svojoj moći, kao i njegovi mišićavi prsti. Kreće se dostojanstveno i  uspravnog držanja. Bio je obučen u običan doti  i  košulju,  nekad  potopljene  u  jaku  oker boju, ali sada bledonarandžaste.  Bacajući poglede, zapazio sam da ta  prilično oronula  soba  ukazuje  na  nevezanost   njenog  vlasnika   za   materijalnu  udobnost. Beli zidovi,  potamneli  od  vremena,  behu  prošarani  bledoplavim  krečom.  Na jednom kraju sobe, visila je slika Lahirija Mahasaje, ovenčana sa jednostavnom posvećenošću.  Bila  je  tu  takođe  jedna  stara  slika  koja  prikazuje  Joganandađija

svećnjak od sečenog stakla od neupotrebe je bio prekriven paučinom, dok je na zidu visio sjajan, sasvim novi kalendar. Čitava soba je odavala miris mira i spokoja. Iza balkona, mogao sam  da vidim stabla kokosovog oraha koja su se nadnosila nad ašramom poput tihih zaštitnika. Interesantno je videti kako je potrebno da učitelj samo pljesne rukama, pa da ga odmah  posluži  neki  mali učenik. Slučajno me je veoma privukao jedan od njih  -  mršavi  mladić,  po imenu Prafula,284 sa dugom crnom kosom do ramena, krajnje  prodornim svetlucavim crnim očima i nebeskim osmehom; njegove oči svetlucaju dok mu se uglovi usana dižu, poput zvezda i mladog meseca koji se pojavljuju u suton.

Očigledno je  da  se  Šri  Juktešvar  jako  raduje  povratku  svoga  „proizvoda" (a izgleda da je donekle radoznao u pogledu „proizvodovog proizvoda"). Ali, preovladavanje  aspekta  mudrosti  u  prirodi   Velikih   sprečava   ih   da   ispolje osećanja.

Joganandađi mu je uručio nekoliko poklona, kao što je to  običaj  kad  se učenik vrati svome guruu. Kasnije smo se prihvatili jednostavnog, ali dobro pripremljenog obroka. Sva jela  su  bila  kombinacije  pirinča  i  povrća.  Šri Juktešvar je bio zadovoljan što se ponašam na indijski način, na primer, jedem prstima.

Nakon nekoliko sati izmene bengalskih rečenica, razmene toplih osmeha i radosnih  pogleda,  poklonili  smo  se  njegovim  stopalima,  oprostili  se  pronamom,285 i otputovali iz Kalkute sa večnim sećanjem na  taj  sveti  sastanak  i  učiteljevu dobrodošlicu. Iako sam pisao uglavnom o  mojim  spoljašnjim  utiscima  o  njemu, ipak sam stalno bio svestan istinske osnove tog sveca -  njegove  duhovne  slave. Osetio  sam  njegovu  moć  i  to  osećanje  ću  nositi  kao  božanski  blagoslov."

Doneo sam Šri Juktešvaru iz Amerike, Evrope i Palestine mnoge poklone.

Primio ih je smešeći se, ali nije ništa rekao. Kupio sam sebi u Nemačkoj kišobran, koji je ujedno mogao poslužiti i kao štap. U Indiji sam odlučio da  ga poklonim  učitelju.

“Ovom  poklonu  se  zaista  radujem”,  rekao  mi  je  moj   guru,   suprotno svojoj  navici,  dobacivši  mi  pogled  pun  razumevanja.

“Učitelju,  molim  vas,  dozvolite  mi  da  nabavim  nov  tepih   za   dnevnu sobu.”  Primetio  sam  da  je  tigrova  koža  stajala  na  pocepanom  tepihu.

221      Prafula je bio onaj mladić  koji  je  bio  sa  Učiteljem  kad  je naišla  kobra.

222        Bukvalno „sveto ime", reč pozdrava među Indusima, koju prati  sklapanje  ruku,  koje  se podižu od  srca ka čelu u znak  pozdrava. Pronam se  u Indiji koristi umesto  zapadnog pozdrava ili  rukovanja.

“Ako te to raduje.” Glas mog gurua nije zvučao oduševljeno.  “Zar  moja tigrova koža nije čista i udobna. Ja sam kralj u svom malom kraljevstvu. S one strane tog kraljevstva je široki svet koga zanima samo spoljašnjost.”

Dok je to govorio, vreme kao da se vratilo. Opet sam bio mali učenik svakodnevno u vatri učiteljevih prekora!

Čim sam uspeo da se otrgnem od Seramporea i Kalkute, krenuo sam sa gospodinom Wrightom u  Ranči.  S  kakvom  dobrodošlicom  smo  dočekani!  Sa suzama u očima grlio sam nesebične učitelje koji su  visoko  držali  barjak  škole tokom  petnaest  godina  mog  odsustvovanja.

Ali, avaj! Škola je bila u velikim finansijskim teškoćama. Sir Manindra Chandra Nundy, stari maharadža čija je palata u Kasimbazaru pretvorena u središnju školsku zgradu i koji je školi dao  mnogo  kraljevskih  novčanih  priloga, umro je. Mnoge usluge koje je škola davala besplatno, bile su ozbiljno ugrožene zbog nedostatka javne podrške.

Nisam  proveo  toliko  godina  u  Americi,  a  da   nisam   naučio   nešto   od njene praktične mudrosti i njene neustrašivosti pred preprekama. Nedelju dana proveo sam u  Rančiju  rvajući  se  sa  najvećim  problemima.  Zatim  su  sledili razgovori  u  Kalkuti  s  istaknutim  vođama  i  vaspitačima,  dugačak  razgovor   s mladim maharadžom od Kasimbazara, molba  za  materijalnu  pomoć  mom  ocu  i, gle, klimava finansijska konstrukcija  je  učvršćena!  Dok  bi  trepnuo,  mnogobrojni novčani  prilozi,  među  kojima  i  jedan  ček  na  veliki  iznos,  stigli  su   od   mojih učenika  iz  Amerike.

Nekoliko  meseci  pošto  sam  stigao  u  Indiju,   doživeo   sam   radost   jer   je moja škola u Rančiju i legalno priznata. Ispunjen je moj životni  san  o  trajnom središtu jogijskog obrazovanja. Ta vizija  me  je  vodila  na  mojim  skromnim počecima sa grupom od sedam dečaka 1917. godine.

U deceniji nakon 1935.  g.  Ranči  je  proširio  svoju  delatnost  daleko  više od obične škole za dečake.  Tamo  se  danas  odvijaju  široke  humanitarne aktivnosti,  u  Misiji  Lahirija  Mahasaje.

Ta  škola,  odnosno  Jogoda  Sat-Sanga  Bramačarija  Vidjalaja,  drži  časove

gramatike i gimnazijske predmete  na  otvorenom.  Učenici  koji  tu  borave  kao  i oni koji je pohađaju svakodnevno dobijaju neku vrstu stručne obuke.  Sami dečaci regulišu većinu svojih aktivnosti pomoću  autonomnih  udruženja.  Prilično brzo u svojoj karijeri nastavnika sam otkrio da će  momci,  koji  neizmerno uživaju u tome da nadmudre učitelje,  sa  radošću  prihvatiti  pravila  discipline koja postave njihovi drugovi. Pošto ni sam nikada nisam bio uzoran učenik, spremno sam saosećao sa svim dečačkim nestašlucima i problemima.

U  školi  se  ohrabruju  grupni  sportovi  i  igre;  dvorište  odjekuje  od  fudbala i hokeja (na travi). Učenici iz Rančija neretko pobeđuju na međuškolskim takmičenjima. Vežbalište u dvorištu je nadaleko poznato. Odlika Jogode je punjenje mišića pomoću snage volje, odnosno mentalno usmeravanje životne energije u bilo koji deo tela. Dečaci se takode podučavaju asanama,  igri  sa mačem i štapom i džiudžici. Zdravstvene izložbe Jogode  posećuju  hiljade posetilaca.

Časovi na hindiju se održavaju i za sva  obližnja  domorodačka  plemena, Kole, Santale i Munde. Časovi za devojčice organizovani su samo u  okolnim selima.

Jedinstvena odlika Rančija je inicijacija u  krijajogu.  Dečaci  svekodnevno praktikuju svoje duhovne vežbe, poju  stihove  iz  „Gite"  i  primerom  i  poukom  se uče  jednostavnosti,  požrtvovanju,  časnosti  i  istini.  Ukazuje  im  se  da  su  zla  dela

ona koja donose patnju, a dobra ona čija  je  posledica  istinska  sreća.  Zlo  se može uporediti sa otrovanim medom, koji je privlačan, ali ispunjen smrću.

Prevazilaženje nemira tela i uma pomoću tehnika koncentracije dalo  je zapanjujuće rezultate: nije neobično da  se  u  Rančiju  vidi  maleni  lik, devetogodišnjak ili desetogodišnjak,  koji  čitav  sat  sedi  u  nepomućenom  spokoju, sa pogledom netremice usmerenim na duhovno oko. Često su mi se slike  tih učenika iz Rančija javljale  u  mislima  dok  sam  posmatrao  učenike  širom  sveta koji  jedva  da  su  bili  u  stanju  da  mirno  sede  i  jedan  čas.286

Ranči  leži  na  600  m  nadmorske  visine;  klima  je  blaga  i  ujednačena.

Prostor od dvadeset pet jutara, pored velikog jezerceta, ima jedan od najlepših voćnjaka u Indiji - petsto voćaka  -  manga,  guave,  hlebnog  drveta,  urme.  Dečaci gaje sopstveno povrće.

Pansion je otvoren za posetioce sa Zapada. Biblioteka u  Rančiju  ima brojne časopise, sa Zapada i Istoka. Postoji i zbirka  svetih  spisa  iz  čitavog sveta. Dobro uređen muzej izlaže  arheološke,  geološke  i  antropološke eksponate, koji su u velikoj meri trofeji  mojih  lutanja  po  raznolikoj  zemlji Gospodnjoj. Bolnica milosrđa i dispanzer Lahirija  Mahasaje,  sa  mnogim isturenim odeljenjima u dalekim selima već su uslužili preko 150.000 siromašnih Indijaca.  Učenici  iz  Rančija  se  obučavaju  u  prvoj  pomoći,  pa  su  vredno poslužili  svojoj zemlji  u tragičnim  periodima  poplava ili  gladi.

U voćnjaku je izgrađen Šivin hram, sa kipom blagoslovenog učitelja, Lahirija Mahasaje. Svakodnevne molitve i časovi iz svetih spisa  održavaju se  u vrtu pod drvećem manga. Sada su otvoreni ogranci gimnazije, sa odlikama Rančija i časovima joge, i oni se razvijaju. To su Jogoda  Sat-Sanga  škola  za momke u Lakšmanpuru u Biharu; i Jogoda Sat-Sanga gimnazija u ašramu u Eđmalihaku u Midnaporeu. Impozantni Jogoda ašram  osnovan  je  u Dakšinešvaru, na samom Gangu. Taj novi ašram,  udaljen  samo  nekoliko kilometara severno od  Kalkute,  pruža  utočište  mira  građanima.  Postoji odgovarajući smeštaj za goste sa Zapada, a posebno za one tragaoce koji su intenzivno posvetili svoj život duhovnom ostvarenju. U aktivnosti ovog  ašrama spada i slanje pisama o učenjima Društva za samospoznaju  u  razne  krajeve Indije.

Ne treba ni reći da  je  za  sve  ove  obrazovna  i  humanitarne  aktivnosti bilo potrebno požrtvovano služenje i posvećenost mnogih nastavnika  i  radnika. Ovde ne navodim njihova imena, jer ih ima tako mnogo; ali u mom srcu svaki od  njih  ima  raskošni  kutak.  Nadahnuti  idealima  Lahirija  Mahasaje,  ti  nastavnici

223        Mentalni trening pomoću odredenih tehnika koncentracije proizveo je u  svim  indijskim pokoljenjima ponekog čoveka izuzetnog pamćenja. U Hindustan tajmsu ser T. Vidajaragavačari je opisao testove kojima su podvrgnuti ljudi neverovatnog pamćenja iz Madrasa, ,,Ti ljudi", piše on,

„su bili neobično učeni u sanskrtskoj književnosti. Usred brojne publike, oni  su  mogli  da  prođu testove koje im je istovremeno ostavljalo po nekoliko  ljudi  iz  publike.  Testovi  su  bili  ovakvi: jedan čovek bi počeo da zvoni zvonom, a  „čovek  pamćenja"  bi  zapamtio  koliko  puta  je zazvonilo. Druga osoba bi diktirala dugačku vežbu iz aritmetike, sa sabiranjem, oduzimanjem, množenjem i deljenjem. Treći bi recitovao dugi niz stihova iz  Ramajne  i  Mahabharate,  koje  je trebalo ponoviti; četvrti  bi  postavio  problem  iz  versifikacije,  koji  je  zahtevao  sastavljanje  stihova na zadatu temu na ispravan način, tako da se svaki red završi  zadatom  reči;  peti  bi  vodio teološku raspravu sa šestim, a  tu raspravu je  trebalo potom tačno navesti onim redom kojim su je diskutanti vodili, dok je sedmi čovek neprekidno okretao točak, čiji  je  broj  obrta  trebalo navesti. Stručnjak za pamćenje  je  morao  da  sve  te  stvari  uradi  čisto  mentalnim  procesom,  jer mu  nije  bilo  dozvoljeno  da  ima  papir  i  olovku.  Mora  da  je  to  bio  strahovit  napor.  Obični  ljudi, u svojoj nesvesnoj zavisti, potcenjuju te  napore,  verujući  da  oni  potiču  jedino  od  korišćenja nižih funkcija mozga. Ali, to nije samo stvar  pamćenja.  Značajniji  faktor  je  ogromna koncentracija uma."

su   napustili   obećavajuće   svetovne   ciljeve   da   bi   ponizno   služili,   da   bi   obilno davali.

Gospodin Wright je u Rančiju sklopio mnoga prijateljstva. Obučen u jednostavni dhoti, jedno vreme je živeo među dečacima. U Bombayu, Rančiju, Kalkuti, Seramporeu, gde god da je bio, moj sekretar, koji ima dobru moć zapažanja, vadio je svoj putni dnevnik i beležio.

“Kakav si utisak stekao o Indiji, Dick”, upitao sam ga jedno veče. “Mir”,  odgovorio  je  zamišljeno.  “Iz  cele  rase  struji  mir.”

Grupa učenika iz Rančija pozira  sa  časnim  maharadžom  od  Kasimbazara  (u sredini u  belom).  Godine  1918.  on  je  dao  svoju  palatu  u  Kasimbazaru  i dvadeset  jutara  zemlje  za  moju  školu joge u Rančiju.