6.   POGLAVLJE

OSLOBODITE SVOJE IZGUBLJENO UNUTARNJE DIJETE

Vjerojatno bih i ja ostala zarobljena u klopci te prisile da zaštitim roditelje...  da  nisam  došla  u  dodir  s  Djetetom unutar sebe,  koje  se  pojavilo  kasno  u  mojem  životu  i željelo mi ispričati svoju tajnu... sada sam stajala pred otvorenim vratima... ispunjena strahom odrasle osobe od mraka... Ali nisam mogla zatvoriti vrata i zauvijek ostaviti dijete samo... Donijela sam odluku koja mi je trebala potpuno promijeniti život... darovat ću povjerenje tom  gotovo autističnom  biću  koje je  preživjelo  desetljeća  izolacije.

Alice  Miller,  Slike  djetinjstva

(Pictures  of Childhood)

U knjizi »Bradshaw o obitelji« opisujem tri različite faze vlastite  redukcije  stida  i  procesa  otvaranja  prema  van.  Slika 6.1.  predočava  vam  te  faze.

Prva je faza ozdravljenja. Pomoću podrške skupine i ozrcaljene ljubavi vratio sam osjećaj vlastite vrijednosti. Usudio sam se izići iz skrovišta i pokazati svoje  ja  utemeljeno  na stidu. Kada sam ugledao  odraz samoga sebe u nepostiđujućim očima   drugih,   osjetio   sam   se   zadovoljan   samim   sobom.

Treći   stupanj Pojavljivanje autentičnog  ja Drug i    stupanj

Prvi   stupanj

Privatno ja zarobljeno u okovima stida

Ponovno sam  uspostavio  vezu  sa  samim  sobom.  Nisam  više bio potpun o sam  i  izvan  sebe.  Skupina  i  bliske  osobe  vratili su   mi   osjećaj   veze   s   drugim   ljudima.

Proces ozdravljenja promjena je prvoga reda.  To  znači  da sam  jedn u  vrstu  ponašanja  zamijenio  drugom.   Prestao   sam piti i osamljivati se. Dijelio sam svoja iskustva, snagu i nadu. Progovorio sam i podijelio svoje osjećaje. Počeo sam ponovno osjećati  svoje  osjećaje.  Usmjerio  sam  svoju  ovisnost  na   tu novu   obitelj   koju   sam   pronašao.

U meni je još uvijek postojalo ovisno dijete, određeno stidom, koje je novoj skupini pridalo ulogu zaštitničke sigurnosti roditelja.

Moj stid bio  je  manji,  ali još  uvijek  živ.  To  je  bilo  očito iz činjenice da sam još uvijek bio kompulzivan  i  da  sam imao problema s prisnošću. Izabirao sam žene za koje sam osjećao da sam im potreban, brkajući ljubav sa sažaljenjem. Gradio sam veze koje  su  podsjećale  na  spašavanje,  u  kojima su drugi postajali ovisnima o meni i vjerovali da  sam svemoćan. Počeo sam raditi po 12 sati  na  dan,  i  subotom. Više sam pušio i počeo jesti  velike  količine  šećera.  Uistinu sam zaustavio za život opasnu bolest zvanu  alkoholizam; smanjio  sam  svoj  stid;  osjećao  sam  se  zadovoljniji  sobom,  ali i dalje sam bio opterećen i kompulzivan. Još nisam  bio slobodan.

Da bih se oslobodio, još  uvijek sam  se  trebao  razračunati sa svojom obitelji. Još uvijek sam trebao odrasti i uistinu napustiti  svoj  dom.

Fritz Perls je jednom rekao: »Životni je cilj učiniti pomak od potpore okoline do samopotpore«. Svrha je života postići neovisnost. Neovisnost  je  utemeljena  u  zdravom  osjećaju stida.  Odgovorni  smo  za  svoje  živote.

U  našim  su  nas  izvornim  vezama  napuštali   i   pružali nam loše uzore.  To je stvorilo našu osobnost utemeljenu  na stidu.  Budući  da  nismo  imali  autentično  ja,  mi  smo  se   ili čvrsto  vezali  za  svoje  skrbnike  fantazijskim   vezama,   ili   se pak ogradili zidovima  kako  nas  nitko  ne  bi  mogao  povrijediti. Ti   najraniji   dojmovi   obojili   su   sve   naše   sljedeće   veze.

Jednom sam čuo  Wernera  Erharda,  osnivača  programa est, kako kaže: »Dok ne riješimo svoje izvorne veze, nikada nismo uistinu u nekoj drugoj vezi«. Napustiti  dom znači raskinuti sa svojim izvornim vezama. A budući da  velik  dio stida nosimo kao posljedicu  tih  veza,  napuštanje  doma moćno  je  sredstvo  za  smanjenje  stida.

NAPUŠTANJE  DOMA

Što znači  napustiti dom? Kako to učiniti?

Napuštanje doma druga je faza u putovanju prema cjelovitosti. Nazivam je fazom otkrivanja. Ona obuhvaća ostvarivanje dodira s povrijeđenim i usamljenim unutarnjim djetetom,     napuštenim  prije  mnogo  godina.

To dijete je onaj dio nas u  kojem  je  smještena  naša blokirana emocionalna energija. Ta je energija posebno blokirana ako smo bili izloženi ozbiljnim povredama. Da bismo ponovno uspostavili vezu s tim ranjenim i povrijeđenim  djetetom, moramo se vratiti unatrag i ponovno  iskusiti  osjećaje  koji  su bili  zapriječeni.

Stvaranje blokova emocionalne energije ozbiljno šteti našoj sposobnosti razmišljanja i zaključivanja. Našem su um u suženi horizonti. Kontaminirani smo u prosuđivanju, opažanju i sposobnosti  zaključivanja  o  konkretnim  osobnim  događajima

u  našem  životu.  (Čini  se  da  takva  emocionalna  blokada  ne oštečuje  apstraktne  ili  spekulativne  oblike  mišljenja.)

Kada je naša praktična prosudba onesposobljena, tada i volja, koja je izvršitelj naše ličnosti, gubi sposobnost  da prepozna alternative te više nije utemeljena u stvarnosti. Emocionalno zatvorena osoba doslovno je ispunjena  voljom; ona zapravo postaje samovoljna. A značajke samovolje jesu megalomanija i neukrotiva  želja  za  vladanjem,  pa  je  ona stoga krajnja propast uzrokovana toksičnim stidom. Samovolja je igranje  Boga;  razularena  samovolja  je  ona  o  kojoj  je  riječ u  Programu  u  12  koraka.

Jedini način da mozak oslobodimo iz zatvora i izliječimo svoju kompulzivnost jest vratiti se unatrag i ponovno iskusiti emocije. Blokirane emocije moraju se ponovno  doživjeti onakve kakve  su bile kada su se prvi pu t pojavile. Nezadovoljena i neriješena potreba za ovisnošću mora se ponovno  odgojiti putem novih pouka i korektivnih iskustava.

Nad našim  izgubljenim  djetinjstvom  valja  očajavati.  Naša je kompulzivnost posljedica onih starih zapriječenih osjećaja (naša neodžalovana bol), koji se uvijek iznova javljaju. Izlazimo na kraj  s  tim  osjećajima  tako  da  ih  ponovno  proživljavamo ili pak iživljavamo kroz  kompulzivne  radnje.  Možemo  ih iživjeti također u obliku depresije ili samoubojstva ili ih pak projicirati na druge osobe, kao što je slučaj u interpersonalnim strategijama  za  prijenos  stida.

Moramo napustiti dom i postati svoja vlastita osoba da bismo izliječili kompulzivnost. Čak i kada sam bio u fazi ozdravljenja, ja nisam napustio dom. Nisam otkrio uzroke i okolnosti svojeg bolesnog stida. Nisam radio na svojoj izvornoj boli.  Nisam  se  uhvatio  u  koštac  sa  svojom  obitelji.

RAD NA IZVORNOJ BOLI

Svaka osoba utemeljena na stidu odrasla je u traumatičnoj obitelji.  Traumatična  djeca  iskuse  u  kratkom   vremenu   pre­ više poticaja da bi bila sposobna primjereno ovladati tim poticajima.  Svi  oblici  traume  napuštenosti  potiču  žalobne emocije   u   djece   i   istodobno   blokiraju   njihovo   oslobađanje.

Nedavno  sam  u  zrakoplovnoj  luci  promatrao  nekog  čovjeka i njegovu kćerkicu.  Bio  sam  na  šišanju,  a  on  je  sjedio  dva stolca dalje od mene.  Neprestano je grdio dijete i u jednom trenutku je ljutito rekao da  s  njom  uvijek  ima  problema,  baš kao s njezinom majkom. Pretpostavio sam da je rastavljen ili razveden. Dok  je  izlazio,  udario  ju  je  nekoliko  puta.  To  je bilo uistinu  bolno  gledati.  Kada  bi  djevojčica  zaplakala,  on  bi je  ponovno  udario.  Zatim  ju  je  odvukao  do  slastičarnice  i kupio joj je sladoled da bi je ušutkao. To je  dijete  već  u najranijoj  dobi  učilo  da  nije  željeno,  da  je   za   sve   krivo,   da nije osoba, da  njegovi  osjećaji  nisu  važni  i  da  je  odgovorno za  osjećaje  drugih  ljudi.  Ne  mogu  zamisliti   gdje   bi   ta djevojčica mogla naći  saveznika  koji  bi  s  njom  sjeo,  priznao joj   pravo   na   tugu  i  omogućio  joj   da  žaluje.

U zdravoj, poštovanja vrijednoj obitelji osjećaji djeteta su priznati. Trauma se mora dogoditi u nekom trenutku odrasta­ nja u svakom normalnom djetinjstvu. Kao što je Alice  Miller često pisala: »Ne  čini  nas  emocionalno  bolesnima  trauma koju smo doživjeli u djetinjstvu,  nego  nemogućnost  da traumu  izrazimo.«

Kada je  dijete  napušteno  uslijed  zanemarivanja,  zlostavljanja ili  uplitanja,  bijes  prevladava  nad  povrijeđenošću  i  bolom. Djeci je potrebno priznati pravo na bol.  Mora  im  se  pokazati kako mogu osloboditi  svoje  osjećaje.  Treba  im  vrijeme  i potpora   da   ih   nauče   pokrenuti.   Ne   bi   se   svako   napušteno dijete razvilo u osobu utemeljenu na stidu kada bi imalo potporu u nekom savezniku koji bi  priznao  njegovu  bol  i dao  mu  vremena  da  je  riješi  kroz  žalovanje.

Poznajem jednu zdravu obitelj u kojoj je otac bio ozbiljno ozlijeđen  u  nesreći  u  kućanstvu.  Šestogodišnji  sin   igrao   se vani  kada  je  čuo  eksploziju.  Na  svoj  užas,   našao  je   oca   u krvi i  obogaljenog.  Otac  mu  je  rekao  neka  pozove  hitnu pomoć.  Dječaka  je  preuzeo  susjed  dok  mu  se  majka  ne  vrati s posla. Bio je u  šoku.  Majka  ga  je  odvela  dječjem  terapeutu koji  liječi  putem  igre.  Dječak  se  bojao   ići   u   podru m   kuće (gdje se nalazio  bojler  od  kojega  je  stradao  otac).  Bio  je  ljutit na majku jer nije bila kod kuće i na oca jer  ga  je  napustio (odveli   su   ga   u   bolnicu).

Tijekom sljedećih mjeseci dječak se borio sa svojim osjećajima u simboličnoj  igri.  Majka  i  otac  bili  su  sretni  što je bio u stanju izraziti ljutnju koju je osjećao prema njima. (Roditelji utemeljeni na stidu osuđivali bi ga jer  izražava ljutnju.) Podupirali su ga dok se borio sa svojim strahom od odlaska u podrum, gdje su postavili novi bojler. Dijelili su osjećaje  s  djetetom.

Priznavanje

Da bismo se oslobodili boli, potrebno je nekoliko čimbenika. Prvi  je  priznavanje.  Naša  trauma  napuštenosti  iz  djetinjstva mora  biti  priznata  kao  stvarna  ili je  nećemo  moći  razriješiti. Vjerojatno  je  najsretnija  posljedica  utemeljenosti  na  stidu  ta da   ne  znamo  koliko  depresivni  i  ljutiti  uistinu  jesmo.   Mi zapravo  ne  osjećamo  svoj  neriješeni  očaj.  Naše  lažno  ja  i obrambeni  mehanizmi  ega  sprečavaju  nas  da  ga  doživimo. Paradoksalno  je  to  da  su  upravo  oni mehanizmi  obrane  koji su  nam  omogućili  da  preživimo  svoju  traumu  iz  djetinjstva sada postali prepreke našem razvoju. Fritz Perls jednom je rekao: »Ništa se ne mijenja dok ne postane ono što jest.« Moramo  otkriti  svoju  zamrznutu  bol.

Sjećam se svoje bake s očeve  strane  koja  me  ismijala  što sam bio histeričan kada je  moj  otac  izišao  van  kako  bi  se napio.  Upravo  se  posvadio  s  mojom  majkom   i   napustio kuću  bijesan,  zaklinjući  se  da  će  se  napiti.  Počeo  sam  plakati i ubrzo izgubio kontrolu nad sobom. Baka me  ismijala  i postidjela. Rekla  mi  je  da  sam  mlakonja  i  da  se  sredim. Nikada  nisam  zaboravio  to  iskustvo.  Mnogo   godina   nosio sam   u   sebi   svoju   nerazriješenu  bol.

Potpora

Najveća tragedija jest što znamo da se očaj može izliječiti prirodnim  putem  kada  imamo   potporu.   Jane   Middleton-Moz je rekla:  »Ono  što  znamo  o  oslobođenju  od  boli  jest  da  se čitav   svijet   može   izliječiti   ako   ima   potporu.«

Ljudi produžavaju  svoj  očaj  zato  što  nema  nikoga  tko  bi ga priznao i pružio  im  potporu.  Ne  možete  žalovati  sami. Milijuni nas, odrasle djece, to su  pokušali.  Otišli  smo  na spavanje  plačući  u  jastuk  ili  smo   se   zaključali  u  kupaonicu.

Produžena bol srž je onoga što nazivamo sindromom posttraumatskog stresa. Kada se vojnici vrate iz rata, pate od općih simptoma nesnalaženja u stvarnosti: panike, fizičke otupljenosti, lakog prepadanja, depersonalizacije, želje za kontrolom, noćnih mora i poremećaja sna. Isti ti simptomi uobičajeni su kod djece iz nesređenih obitelji. Oni su simptomi nerazriješene  boli.

Rad  na  žalovanju

Nakon što je osoba dobila priznanje i  potporu,  mora doživjeti  osjećaje  koji  nisu  dopušteni.  To  se  mora  ostvariti  u sigurnoj, nepostiđujućoj okolini. Pri žalovanju  se  javljaju: ljutnja, grižnja savjesti, povrijeđenost, depresija, tuga i usamljenost. Oslobađanje od  boli  vrsta  je  psihičkog  posla koji se mora obaviti. Ono varira u trajanju ovisno o intenzitetu traume. Potrebno je dovoljno vremena da bi se taj posao završio. U nesređenim obiteljima nikada nema dovoljno vremena.

U našem Centru za obiteljski oporavak u Houstonu održavamo tečaj žalovanja zbog izvorne boli u trajanju  od četiri i pol dana. Služimo se ulogama iz  obiteljskog  sustava kako bismo omogućili ljudima da shvate na koji su način izgubili svoje autentično ja i zaglavili u lažnome ja.  Kada osoba doživi ubojstvo vlastite  duše,  počinje  očajavati.  Često joj terapeut, koji je tu kako bi olakšao rad, mora pomoći da prihvati te osjećaje jer su oni sputani stidom. Kada se osoba poveže sa svojim istinitim i autentičnim osjećajima, stid se smanjuje. Ovaj rad nastavlja se i nakon  tečaja.  Može  se nastaviti  i  nekoliko  godina.

Postoje različite  metode  za  razriješavanje  izvorne  boli.  To se mora provesti želimo li se riješiti očaja i prekinuti život iživljavanja   i   kompulzivnih   radnji.

KOREKTIVNO   ISKUSTVO

Rad na nerazriješenoj boli obuhvaća ponovno doživljavanje, oslobađanje  i  integraciju  izgubljenog  unutarnjeg  djeteta.

Budući da je zanemarivanje naših razvojnih potreba za osloncem bio glavni izvor toksičnog stida, važno je ponovn o uspostaviti  odnose.  Svaki  je  razvojni  stupanj  bio  jedinstven i imao vlastite potrebe i  dinamiku.  U  najranijem  djetinjstvu bilo nam je potrebno odražavanje bezuvjetne ljubavi.  Trebalo nam  je da  čujemo riječi  (koje su kod malog djeteta neverbalne) popu t onih: »Tako sam sretan što si ovdje. Dobrodošao  u svijet. Dobrodošao u našu obitelj  i  dom.  Tako  mi  je  drago što si  dječak  ili  djevojčica.  Želim  biti  pokraj  tebe,  držati  te u naručju i voljeti te. Tvoje potrebe su u redu. Dat ću ti sve vrijeme  koje  ti  je  potrebno  da  zadovoljiš  svoje  potrebe.«

Ja obično organiziram male skupine (od šest do osam osoba) s jednom osobom u središtu. Ta osoba daje na znanje ostalim članovima skupine koliko blizu želi da joj oni  priđu. Neke osobe žele da ih se njiše i  drži  u  naručju.  Neke  žele samo lagane dodire. Neke, kojima je bilo uskraćeno milovanje, ne osjećaju se dovoljno sigurnima za takvu bliskost. Svaka osoba  postavlja  svoju  vlastitu  granicu.

Nakon  što  je  skupina  uspostavljena,  puštamo  uspavanke, a svaki član izriče neku izjavu  dok  dodiruje  ili  miluje središnju  osobu  ili  pak  samo  sjedi  pokraj  nje.

Osobe koje su bile zanemarivane počet će  jecati  kada čuju riječi koje su im trebale,  a  nisu  ih  čule.  Ako  je  osoba bila izgubljeno dijete, često će intenzivno jecati. Te riječi dodiruju  prazninu  u  njezinoj   duši.

Nakon izjava, raspravlja se o doživljaju. Uvijek nastojim sastaviti mješovitu skupinu, tako da osoba čuje i muške i ženske glasove. Često će osoba izjaviti da  joj  je  posebno godilo čuti muški ili pak ženski glas, jer  ga  nikada  nije  čula kao dijete. Ponekad, ako je osobu zlostavaljao  jedan  od roditelja, neće imati povjerenja u  glas  koji  odgovara  spolu tog roditelja. Sudjelovanje u zajedništvu, slušanje izjava, dodirivanje  i  potpora  nud e  korektivno  iskustvo.

Preporučam i druge načine na koje se  mogu  zadovoljiti potrebe  iz  najranijeg  djetinjstva  dok  se   one   prerađuju   u novim doživljajima. Obično je potreban  prijatelj  koji  će  osobi dati   fizičku   potporu   (mnogo   dodira)   i   hraniti   je   (izvoditi   u

restoran). Takvim je osobama potrebno mnogo taktilnog zadovoljenja. Možda  će  im  trebati  topla  kupka  ili  umatanje u pokrivač.  Možda  će  poželjeti  iskušati  i  masažu  cijelog tijela.

Prelazimo na potrebe djeteta koje je prohodalo, ponavljajući skupni postupak. Budući  da  djeci  koja  prohodaju  treba odvajanje,  puštamo  osobu  da  sjedi  blizu,  ali  odvojena   od sviju.   Obično   savjetujem   da   se   provede   meditaciju   koja vraća  unatrag,  u  kojoj  tražim  od  osobe  u   središtu   da doživljava  sebe  kao  tek  prohodalo  dijete.  Dajem  izjave  poput:

»U redu  je  što  lutaš  i  istražuješ.  U redu je  što  me  napuštaš i odvajaš se od mene. Ja te neću napustiti. U redu je što ispituješ svoje granice. U redu je  biti  ljutit,  zapasti  u  srdžbu, reći ne. U redu je što  ti to  radiš  i što  to  radiš na  svoj  način. Ja ću  biti  ovdje.  Ne  moraš  žuriti.  Dat  ću  ti  sve  vrijeme  koje ti je potrebno. U redu je što  se  pridržavaš  pa  puštaš.  Ja  te neću  napustiti.«

Nakon što je svaka osoba čula ove izjave nekoliko puta, ponovno se zajednički raspravlja. Često ljudi iskazuju duboke emocije dok se povjeravaju. Često se prisjete neke epizode napuštanja  koju  su  već  davno  zaboravili.  Neki  se   počnu boriti  s  još  nerazriješenom  boli.

Prolazimo kroz sve razvojne stupnjeve do adolescencije. Adolescencija je važna, jer su mnoge osobe iskusile bolno napuštanje  i  postiđujuće  događaje  upravo  u  tom  razdoblju.

Obično tražim od svakog člana skupine da napiše pismo svojim roditeljima (ili roditelju) u  kojem  im  nabraja  sve  ono što  joj  je  bilo  potrebno,  a  nije  dobila.

Wayne Kritsberg traži da pismo napišu nesigurnom rukom. Ponekad ga slijedim u tome. Pisanje  nesigurnom  rukom pomaže  stvoriti  osjećaj   da  ste  dijete.  Dok  osoba  čita  svoje pismo drugima, oslobađaju se snažne emocije. Nakon  što  je pismo  pročitano,  tražim  od  članova  skupine  da  središnjoj osobi daju izjave koje odgovaraju nezadovoljenim potrebama, opisanim   u   pismu   roditeljima.

Pred kraj radionice tražim od  svakog  sudionika  da  se suoči sa svojim  izgubljenim  djetetom.  Ne  mogu  opisati snagu te vježbe. Snimio sam je  na  nekoliko  kaseta.  Nije moguće prenijeti njezinu snagu pisanom riječju. Ocrtat ću tu meditaciju. Možete je snimiti na kasetu i slušati je. Preporučujem         ovu        ili        ovu        melodiju     u    pozadini.

MEDITACIJA: PRIHVATITE SVOJE   IZGUBIJENO  UNUTARNJE DIJETE

Sjednite  uspravno.   Opustite   se   i  usmjerite   na disanje... Ostanite  tako  nekoliko  minuta  i  postanite   svjesni   disanja... Budite     svjesni zraka dok        ga udišete    i                       dok     ga        izdišete... Zamijetite  razliku  između  zraka  koji  ulazi  i  zraka  koji  izlazi. Usredotočite  se  na  tu  razliku...(jedna  minuta).  Sada  zamislite da silazite    niz           mnogo     stuba.             Silazite         polagano      dok ja odbrojavam  od  deset  naniže.  Deset...(deset  sekundi)  Devet... (deset  sekundi)  Osam...(deset  sekundi)  itd.  Kada  dođete  do dn a  stuba,  skrenite  nalijevo  i  koračajte  dugim  hodnikom  s vratima  s  vaše  desne  strane  i  s  vratima  s  vaše  lijeve  strane. Svaka  vrata  imaju  na  sebi  neki  znak  u  boji...(jedna  minuta). Pogledajte      prema                 dn u     hodnika        i   vidjet         ćete       jako   polje svjetla...Uđite  u  njega  i  vratite  se  kroz  vrijeme  u  ulicu  u kojoj    ste    živjeli       prije      no        što           ste     navršili sedam godina. Krenite  niz  ulicu  do  kuće  u  kojoj  ste  živjeli.  Pogledajte  tu kuću.  Zamijetite  krov,  boju  kuće,  njezine  prozore  i  vrata... Ugledajte  malo  dijete  koje  izlazi  kroz  ulazna  vrata...Kako  je dijete  odjeveno?  Koje  su  boje  njegove  cipele?  Priđite  djetetu.. Recite  mu  da  ste  vi  iz  njegove  budućnosti.. .Recite  mu  da  vi poznajete bolje    od             svih       drugih            što       je         ono     sve    iskusilo.. Njegovu    patnju,    njegovu    napuštenost... njegov    stid...  Recite mu         da   od svih   ljudi   koje   će   ikad   poznavati,   jedino   vas nikada  neće  izgubiti.   A  sada  ga  upitajte   želi  li  poći  kući  s vama?...Ako  ne  želi,  recite  mu  da  ćete   ga  posjetiti  sutradan. Ako   želi  poći   s   vama,   uzmite   ga  za  ruku  i  pođite  zajedno s   njim...Dok   budete   odlazili,   ugledajte   svoje   mamu   i   tatu kako  izlaze  na  balkon.   Mahnite  im  na  pozdrav.   Osvrnite   se preko     ramena     dok    se   i   dalje udaljavate     i          gledajte       kako postaju  sve  manji  i  manji  dok  potpuno  ne  nestanu.. .Zaokrenite iza  ugla  i  ugledajte  svoju  Višu  silu  i  najdraže  prijatelje  kako vas   čekaju.   Zagrlite   sve   svoje   prijatelje   i   dopustite   da   vam Viša   sila   uđ e   u   srce...Sada   pođite   i  obećajte   vašem   djetetu da   ćete   ga   susresti  na  pet  minuta   svakoga   dana.   Odaberite točno  vrijeme.   Posvetite   se   tom   vremenu.   Uzmite   dijete   u ruku   i   pustite       ga da se     smanji   na   veličinu   vašeg     dlana. Smjestite   ga   u   svoje   srce...Sada   pođite   na   neko   prekrasno mjesto  na  otvorenom...  Stanite  u  sredinu  tog  mjesta  i  razmišljajte o  doživljaju  koji  ste  upravo  imali.. .Steknite  osjećaj   zajedništva unutar  sebe,  sa  svojom  Višom  silom  i  sa  svim  ostalim...Sada pogledajte           u nebo;           ugledajte   ljubičastobijele  oblake             kako oblikuju  brojku  pet...  Gledaj  te  kako  petica  postaje  četvorka... i  budite  svjesni  svojih  stopala  i  nogu...Gledajte  kako  četvorka postaje              trojka...  Osjetite       život    u                      trbuhu i         vašim rukama. Gledajte  kako   trojka  postaje   dvojka;   osjetite  život  u  rukama, licu,   cijelom   tijelu.   Znajte   da   ćete   se   ubrzo   posve   razbuditi i       biti   sposobni   činiti   sve   potpuno   probuđene   svijesti   - gledajte  kako  dvojka  postaje  jedinica  i  potpun o  se  razbudite,

pamteći     ovaj    doživljaj...

Savjetujem da nabavite svoju fotografiju iz ranog djetinjstva. Najbolja bi  bila  ona  na  kojoj  još  nemate  sedam  godina. Stavite je u lisnicu ili novčanik.  Stavite  fotografiju  na  stol tako da vas podsjeća na dijete koje živi u vama. Mnoštvo podataka upućuje na to da dijete živi  u  nama  potpun o razvijeno. To je dijete najvitalniji i najspontaniji dio  nas  i treba  ga  integrirati  u  naš  život.

ZADOVOLJAVANJE   RAZVOJNIH   POTREBA   DJETETA   U ODRASLOJ   DOBI

Mi prerađujemo svoje razvojne potrebe tijekom cijeloga života. Svaki pu t kada započnemo nešto novo,  pokrećemo svoje potrebe iz najranijeg djetinjstva.  Kada postanemo  sigurni i steknemo povjerenje u svoju  novu  okolinu,  tek  prohodali dio nas želi  istraživati  i  isprobavati.  Naša  vlastita  djeca potiču naše potrebe dok prolaze kroz  različite  razvojne  faze. Kao odrasla  osoba  imamo  priliku  pobrinuti  se  za  sebe  same u  svakoj  od  tih  faza.

Kao odrasle  osobe  možemo  stvoriti  okružje  u  kojem ćemo zadovoljiti svoje potrebe. Meni je bila uskraćena očinska ljubav. Stvorio sam skupinu muškaraca koji mi pružaju prijateljstvo, potporu i povratnu informaciju. Naučio  sam  da kao odrasla osoba mogu upotrijebiti ono što  dobivam  od drugih da bih zadovoljio svoje potrebe. Djeca  nikada  ne dobivaju dovoljno.  Odrasli  uče  dok  sazrijevaju  kako  da dobiti dovoljno. Tako i ja mogu prisnost koju ostvarujemo u skupini pretvoriti u doživljaj  očinske  ljubavi.  Ako  mi  jedan od sudionika posebno mnogo pruža, mogu to iskoristiti za doživljaj očinske ljubavi. Mogu i druge događaje iz svojeg života pretvoriti  u doživljaj očinske ili majčinske ljubavi. Kao odrasla  osoba  mogu  naučiti  i  kako  ću  dobiti  upravo  ono  što mi   treba.    Mogu   biti   dobar   prema   sebi   i   častiti   sam   sebe blagotvornim   poštovanjem   i   dobrotom.

SVEOPĆA   POTRAGA   ZA   UNUTARNJIM   DJETETOM

Važno je primijetiti da  je  potreba  za  pronalaženjem unutarnjeg djeteta dio putovanja prema cjelovitosti svakog čovjeka. Nitko nije imao savršeno djetinjstvo. Svatko nosi nerazriješene   nesvjesne   probleme   svoje   obiteljske   povijesti.

Putovanje prema unutarnjem djetetu junačko je putovanje. Postati  potpun o  djelotvorna  osoba  junačka  je  zadaća.  Duž puta  susrećemo  se  s  iskušenjima  i  teškoćama.  U  grčkoj mitologiji Edip ubija oca, Orest majku.  Napuštanje  vlastitih roditelja prepreka je koju moramo svladati na svojem  junačkom putu. Ubijanje roditelja  simbolički  je  način  da  se  opiše napuštanje   doma   i   odrastanje.

Pronalaženje svojeg unutarnjeg djeteta prvi je skok preko provalije očaja koja na m svima prijeti. Ali pronalaženje unutarnjeg djeteta tek je početak. Uslijed izoliranosti, zanemarenosti  i  potrebitosti,  to  dijete  je  egocentrično,  slabo i uplašeno. Mora ga se odgojiti da  bi se oslobodila njegova golema  duhovn a  moć.