Uzmimo neki ljudski organ. Kao školsku lekciju.

Svima je poznat način prenošenja znanja o tom organu.

Opiše se organ, nabroje se delovi tog organa, opiše se svaki deo, funkcija svakog dela...

Sve to nastavnik ispiča na času, sve to, isto takvo, postoji i u udžbeniku.

Onaj ko uči - ulaže napor da sve to zapamti. I da ispriča sve to što je zapamtio.

I to se označava kao znanje.

Šta se dalje dešava sa tim „znanjem“?

Poznato nam je svima.

„ZNANJE“, KOJE SE ZASNIVA NA PAMĆENJU - PODLOŽNO JE PROCESU ZABORAVLJANJA.

Svako može na sebi da proveri da li je to tačno: neka se preispita - šta mu je ostalo u pamćenju od „bezbroj“ lekcija iz osnovne i srednje škole. Seća li se tih lekcija doslovno onakvih kakve je nekada naučio?

A zamislimo, ako nije rizično da se zamisli, da je nastavnik nastojao da učenike uvede u LOGIKU TOG ORGANA. Odnosno, uopšteno, u logiku nauke kojoj ova lekcija pripada.

U ovom slučaju: da nastoji da učenici SHVATE kakva je uloga tog organa u funkcionisanju tela, kakva je uloga delova tog organa u funkcionisanju samog organa, itd.

Da to SHVATE i da umeju SVOJIM REČIMA da objasne. „Svojim rečima“, to ne znači da ne smeju da koriste izraze iz udžbenika, već da se u OBJAŠNJENJU OSLANJAJU NA SVOJU PREDSTAVU KOJU STEKNU, A NE NA REČENICE I REDOSLED OBJAŠNJENJA U UDŽBENIKU ILI U NASTAVNIKOVIM PREDAVANJIMA.

Pri čemu je nebitno da li oni odmah zapamte sve nazive organa i procesa u njemu. I bez pamćenja naziva - logika funkcionisanja organa i njegovih delova može se shvatiti. A ako se nazivi zaborave - lako će se naći u udžbeniku ili na nekom drugom mestu. A znamo da u postojećem školstvu kao da je sva suština u pamćenju naziva.

Kada se jednom uđe u logiku nečega, ona ostaje trajno u našoj svesti. Za razliku od zapamćenih informacija, koje su podložne zaboravljanju.