„Da li, vama, profesorima, smeta ovaj sistem?

Šta ste učinili u vezi sa tim da nam olakšate savlađivanje školskog gradiva?

Da li samo gledate da se sve ono što je Ministarstvo prosvete propisalo - uradi; ili pokušate da vidite i nas, učenike, u svemu tome?

Tačno je, svi ste vi bili đaci, ali ste nekako zaboravili, kada ste seli za katedru, na sitnice, i to samo naizgled beznačajne sitnice, koje su vas kao đake „ubijale“. A te sitnice, što se vremenom više gomilaju, postaju sve krupnije stvari.

Ponekad, sedeći na času sa uobičajenim dosadnim predavanjima, razmišljam o tome kako se ceo sistem ustremio protiv nas, školaraca.

Profesori ne plaše samo nas, već i naše roditelje: ako ne budemo odlični (u najgoroj varijanti: jako vrlo dobri), nećemo moći da upišemo fakultet.

Naš talenat se ne ceni, već se ceni „bubanje“ (pamćenje mase lekcija sa ili bez razumevanja).

Naše angažovanje u vannastavnim aktivnostima se ne ceni, pogotovu ako nismo od onih koji su „najbolji u svemu“!

I tako nas školski sistem tera da ispunjavamo njegove zahteve, ne „razmišljajući“ o tome da li ti zahtevi ispunjavaju nas! Plus: svakoga od nas čeka i to da ispunimo očekivanja roditelja! Zbog toga se osećamo zarobljenima u mreži tuđih očekivanja. Dakle, od nas samo neko nešto očekuje, a niko nas ne pita da li mi to smatramo bitnim u našim životima.

Mi smo na vreme, već od svoje sedme godine, usmeravani da budemo pripadnici jednoumlja. (Kao što reče jedan profesor: naše škole neguju kod učenika poslušnički mentalitet.) Da cenimo samo ono što naši učitelji, pa i nastavnici i profesori, takođe i roditelji - cene.

I verovatno smatraju da će time izlečiti  onu tešku „bolest“ pod imenom „lepota različitosti“. Samo, ne uviđaju da je sve više učenika koji smatraju da naše ideje treba da se cene više od petica i učenja napamet.

U vremenu u kojem živimo teško da se kod nas u školama može nešto izmeniti u korist učenika. Jedino nam preostaje da se nadamo da će tu sreću imati neke buduće generacije!“ (J. S.)