Celokupno planetarno obrazovanje je suštinski u istom košu (doći će na red neka objašnjenja na osnovu radova Gatoa i Robinsona). Međutim, u okviru tog zajedničkog koša jasno se razlikuju dva posebna koša, ili potkoša.

Ljubicica: „Sva sreća shadow da naše škole nisu kao one u EU. To je totalno zatupljivanje djece. Imam takovih iskustava na mojoj djeci i sretna sam da su se vratila u hr da nešto nauče. Do tada nisu znala ni koje su države oko naše granice. Jesam li jasna dovoljno?”

Ja, naravno, polazim od iskustava iz srpskih škola. Iz svoje baze. Međutim, koliko mi je poznato, koncepti obrazovanja isti su ili vrlo slični u svim balkanskim zemljama. Imam u vidu suštinske odrednice: učenici sede u učionici, drže im se predavanja (nebitno da li se pritom koriste video-prezentacije ili neki drugi atraktivniji načini PRENOŠENJA TZV. GOTOVIH ZNANJA), prezentuje im se mnoštvo informacija, oni potom treba da izmemorišu to mnoštvo inrofmacija, da ga nastavniku-profesoru IZDEKLAMUJU, to se shvata kao znanje.

Dakle, ne uzimam ono što je u odnosu na ovo marginalno: da li se polazi u školu sa šest ili sedam godina, da li srednja škola traje dve ili četiri godine, da li nekih predmeta i nekih lekcija ima ili nema.

Ljubicica i ostali mogu da me koriguju, ukoliko se nešto od ovoga ne odnosi na hrvatske škole.

Iz literature i iz kontakata sa našim učenicima koji su bili u prilici da pohađaju škole u razvijenim zemljama, ili su tamo bili pa došli u naše škole, uzimam kao suštinske karakteristike rada u tim školama (nasuprot onom našem modelu):

1. nema bombardovanja učenika informacijama, uči se ono što je bitno;

2. ne znam baš u kojoj meri, ali - bar ima nastojanja da se što manje prenose tzv. gotova znanja (ja pričam priču iz istorije, vi slušate, nabubate i reprodukujete mi sve to), a ima nastojanja da bude što više misaonog angažovanja učenika.

3. usmerenost na funkcionalna znanja.

Svaka od ovih stavki je posebna tema. Ovde bih samo preneo ilustraciju koja mi je pri ruci. Radi se o jednom našem učeniku (gimnazije), koji je prešao u Sijetl, pa svom drugu imejl-prepiskom objašnjava razlike.

“Nije k’o kod nas, tj. kod vas...

Učenici: “Dobar dan!”

Profesor: “Blablabla...! Francuzi su 1726. godine zauzeli Kuala Lumpur, a Srpsko carstvo je 1835. godine zauzelo Los Anđeles. Blablablablabla... (Moja napomena: učenik, svakako se primećuje, šaljivo improvizuje.) Da li ima pitanja?”

Muk. Mir i tišina.

Profesor: “Do viđenja!”

A OVDE...!

Uđe professor. Učenik: “Eee, šta ima, kako ste?”

Profesor: “ Ništa, odmaram, juče sam bio u...”

Učenik: Stvarno?!  Strava! Kako je bilo? Je l’ još imaju onaj...?”

Profesor: “Aha, bilo je fenomenalno... O’kej. Tema danas je kako su nastale SAD. Šta vi mislite?”

DVADESET RUKU U VAZDUH! PROFESOR SASLUŠA SVAKOGA.

Potom, professor: “O’KEJ, TE IDEJE NISU LOŠE (napomena: mada tu ima i svakojakih “lupetanja”, ali, svako od nijih je produkt mišljenja učenika). Ali, evo šta je zapravo bilo... (Profesor ukratko objasni.) Ima li pitanja?”

DVADESET RUKU U VAZDUH! Opet profesor svakoga sasluša i odgovori svakome. Dešava se da professor, neki put, kada ga pitaš nešto, kaže recimo: “POŠTENO DA TI KAŽEM - NE ZNAM.”

Profesor: “O’kej nama su problem predstavljali Španci i Francuzi. KAKO BISTE VI REŠILI PROBLEM PODELE TERITORIJE?”

Pa nas podeli u grupe, neki zastupaju Francusku, neki Španiju, a neki Ameriku, tj. tadašnju Engelsku. PA PODELI SVAKOME KARTU AMERIKE I KAŽE: “CRTAJ!””

 

Međutim, u jednoj finesi Ljubicica je u pravu.

Ali, to je sledeća tema...