102. KOJE JE ČUDO NAJČUDNIJE

 

        Pukla vijest da je u nekomu selu Divni Stranac pretvorio grumen blata u grumen zlata. Onako, na njivi, pred svima. Sagnuo se, kažu, da tobože oćuti zemlju. Uzeo grumen, a u ruci mu zablistalo. I navodno je rekao: "Zlatna vam je zemlja, vidite li..."

Opet, da je nekomu drugom selu rekao suncu da ne zalazi, pa sunce nije zalazilo dok se nije obavio sav posao u polju. Da je u trećemu selu upriličio prizor kakav se na zemlji ne pamti: iz usta mu je, pričaju očevici, izašao dragulj, veličine i oblika kao kokošje jaje... Itd.

        Kako je pukla ta vijest, tako je selo za selom hitalo Strančevim tragom. Trag je bio jasan, bosonog, ali Stranca nigdje. Ako je negdje zanoćio, nije tamo osvanuo, i obratno. Baš kao u igri skrivača. Ljudi, razočarani, počeše otpadati od trke, sve jedan po jedan. Govorahu:

        “Neka je i čudotvorac, ali mi ipak ne možemo predaleko...”

        Na kraju ostade nekolicina najupornijih. Slijedili su Mu stope, tako da više ništa drugo nisu znali gledati, osim otisaka u prašini. Kad je pala kiša, stope su i dalje bile vidljive. Kad je vjetar uzvitlao prašinu, stope su ostajale netaknute. A oni su klipsali, sve umorniji, ali i sve uporniji.

Tako su stigli do devetoga sela. Tamo su se raspitali za Stranca. U tomu se selu govorilo nekim drugim jezikom, ali seljani su razumjeli što ih pitaju. Pokazaše im krčmu:

“Tamo ćete Ga naći”.

 Da, On je tamo sjedio i razgovarao s posjetiteljima. Ponekad se i zagrohotalo, kao od dobre šale. Ona nekolicina došljaka, sve hramajući i očima ne vjerujući, priđoše Strančevu društvu. Pokloniše se i upitaše:

“Oprostite nam, tko je od vas On”?

“Svi smo On”, reče jedan.

“Aha! To si dakle Ti”, rekoše oni. Od dugoga su se hoda oplemenili, postali vidoviti. Stajali su, zagledani u Nj, tiho ponavljajući:

“To si, konačno, Ti”...

“Sjednite”, reče Divni Stranac i stvori nekoliko stolica. Ošamućeni od iznenađenja, sjedoše.

“Popijte malo vina, umorni ste”.

I opet Divni stvori nekoliko čaša s vinom.

Ostali su šutjeli. Onih nekoliko uzeše smjerno čaše i malo otpiše. Stranac se nasmija, pa ih upita:

“Što mogu učiniti za vas”?

“Ne treba ništa, Gospodine, dođosmo samo da Te vidimo”.

“Jeste li sigurni da vam ništa ne treba? Neka pregršt prašine, ha”? I On veselo namignu.

“Ne, Gospodine”, rekoše došljaci u glas, “ni prašina ni zlato nam ne treba. Treba nam samo da Te gledamo”.

Stranac se tada obrati društvancu:

“Vidite, oni misle da sam Ja čudotvorac zato što sam stvorio stolice i čaše s vinom. A ja vam kažem da to i nije neko osobito čudo, koje i vi ne biste mogli ostvariti”.

Onda Ga društvance zasu s upitnicima i uskličnicima:

“Ako ovo nije čudo... što je onda čudo?! I koje je to osobito čudo, koje bi Ti čudom nazvao? Kaži nam, pokaži nam”!

“Pokazat ću vam ga, hoću”.

Stranac se opet okrene onima, koji su došli Njegovim tragom.

“Vi ste čudo. Niste odustali kad su svi odustali. Niste se cjenkali oko umora i ostavljene kuće. I ne pamtite kroz koje ste krajeve prošli, jer ste samo gledali u Moje stope na cesti. I sada, kada ste stigli, ne tražite ništa osim pogleda na Mene. Vi ste ljubav. Vi ste čudo. Vi ste Moje najčudnije čudo”.

Ljubav Mu je najčudnije čudo.

 

Vesna Krmpotić,

DIVNI STRANAC,  knjiga 6.  (još neobjavljeno)