Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

ZAHTEVI NAMERE - Razbijanje ogledala samorefleksije

ZAHTEVI NAMERE - Razbijanje ogledala samorefleksije
»Pokušavao sam da ti pojasnim da je jedini vredan pravac delovanja, bilo vrača bilo običnog čoveka, da odoli da se bavi svojom slikom o sebi«, nastavio je. »Cilj naguala je da kod svog učenika razbije njegovo ogledalo samorefleksije.«
 
  • ZAHTEVI NAMERE

Razbijanje ogledala samorefleksije

 

Proveli smo jednu noć na mestu gde  sam  se  prisetio svog iskustva iz Gvajmasa. Tokom te noći, pošto je mo- ja skupna tačka bila neučvršćena, don Huan mi je po- mogao da je stavim u nove položaje, što se smesta iz- brisalo iz sećanja.

Narednog dana nisam bio sposoban  da  se  setim šta se dogodilo niti šta sam opažao; pored svega toga, imao sam žestoko osećanje da sam  doživeo  čudnovata  iskus- tva. Don Huan se složio da se moja skupna tačka pokre- nula iznad njegovih očekivanja,  pa  ipak  je  odbio  da  mi bar i nagovesti  šta  sam  učinio.  Jedino  je  napomenuo da  ću  se  jednog  dana  svega  prisetiti.

Oko podne smo nastavili  da  se  uspinjemo  u  plani- ne. Do kasno popodne nastavili smo da hodamo u tišini ne zaustavljajući se. Dok smo se lagano uspinjali jednom blagom strminom planinskog grebena, don Huan je iz- nenada progovorio.  Nisam  razumeo  ništa  od  onog  što je govorio. Ponavljao je to  sve  dok  nisam  shvatio  da želi da  se zaustavi  na prostranom  grebenu  koji  se  video sa mesta na kojem smo se nalazili. Govorio mi je da će nas tamo štititi od vetra veliko kamenje i veliko gusto žbunje.

»Kaži mi koje će mesto na tom grebenu biti najbo- lje za nas da na njemu ostanemo čitavu noć?«, upitao me je.

Ranije, dok smo se uspinjali, bio sam ugledao goto- vo neprimetnu  izbočinu.  Na površini planine  izgledala je kao tamna zakrpa. Spazio sam je načas, letimično. Sad, kada je don Huan tražio  moje  mišljenje,  otkrio sam mrlju još veće tame, gotovo crnu, na južnoj strani te litice. Tamna litica i gotovo crno mesto na njoj, nisu izazivali ni osećanje straha  niti napetosti.  Osećao  sam da mi se ta litica dopada. A crna tačka na njoj dopada- la mi  se još više.

»Ono mesto tamo je vrlo mračno, ali meni se dopa- da«,  rekao sam kada  smo stigli na taj  greben.

On se složio da je to  mesto  najbolje  da  se  ostane celu noć. Rekao je da ono ima poseban nivo energije,  i da  se  njemu  takođe  dopada  njegova  ugodna  tama.

Išli smo prema nekim  isturenim stenama. Don Huan  je  raščistio  jedan  deo  tla  kraj  velikih  oblutaka i seli smo oslonivši leđa o njih.

Rekao sam mu da, na jednoj strani, mislim da sam imao sreće da odaberem baš to mesto, ali da, s druge strane, ne mogu da pređem preko činjenice da sam ga uočio svojim  očima.

»Ne bih rekao da si ga opazio isključivo svojim oči- ma«,  rekao  je.  »To  je  malo  složenije.«

»Šta time hoćeš da kažeš, don Huane?« upitao sam.

»Mislim da ti imaš mogućnosti kojih još uvek nisi svestan«, odvratio je. »Pošto si ti sasvim nepromišljen, možeš da misliš da je  sve  što  opažaš  prosto  obična  čulna  percepcija.«

Rekao je da me, ukoliko mu ne verujem, čika da po- novo siđem u podnožje planine i da potvrdim to što govori. Predviđao je da će mi biti nemoguće da tamnu izbočinu  uočim  samo  gledanjem.

Vatreno sam rekao da nemam razloga da sumnjam u njega. Nisam želeo da silazim niz tu planinu.

Navaljivao je da siđemo. Mislio  sam  da  to  radi  sa- mo da bi me gnjavio. Unervozio sam se, međutim i po- mislio da je možda ozbiljan.  Smejao  se  toliko  glasno  da se  gušio.

Primetio je da  sve  životinje  u  svojoj  okolini  mogu da  otkriju  područja   koja   imaju   poseban   nivo   energi- je. Većina životinja se takvih mesta plaši i izbegava ih.

Izuzetak su planinski lav i kojoti, koji na takvim mesti- ma leže i čak spavaju kada god naiđu na njih.  Ali, jedino vračevi namerno tragaju za takvim mestima zbog njihovih  efekata.

Upitao sam ga kakvi su to efekti. Rekao je da takva mesta  zadaju  neprimetne  udare  osnaživanjem  energije, i dodao da obični ljudi koji žive u prirodi mogu da ih otkriju, iako ne znaju da su ih našli i čak nisu svesni njihovih  efekata.

»Kako oni znaju da su ih pronašli?« upitao sam.

»Oni  to nikad  ne znaju«,  odgovorio  je.  »Vračevi  su, posmatrajući  puteve  putnika pešaka, odmah primetili  da se ljudi uvek umore i  da  se uvek  odmaraju  na  tim  me- stima  sa  pozitivnim  nivoom  energije.  Ako,  s  druge  stra- ne,  prolaze  kroz  područje  sa  štetnim  energetskim  na- bojem,  unervoze  se  i  žure.  Ako  ih  upitaš  o  tome,  reći će  ti  da  kroz  taj  predeo  žure  jer  se  osećaju  puni ener- gije.  Ali  u  stvari  je  suprotno  —  jedino  mesto  koje  im daje energiju je ono mesto na kojem se osećaju umorni.« Rekao  je  da  su  vračevi  sposobni  da  takva  mesta nađu  opažajući  čitavim  telom  najmanje  talase  energije u   svojoj   okolini.  Vračevi  uvećavaju  energiju,   izvlačeći je  iz  skraćenja  svoje  samorefleksije,  i  ona  tako  njiho-

vim čulima pruža veći obim percepcije.

»Pokušavao sam da ti pojasnim da je jedini vredan pravac delovanja, bilo vrača bilo običnog čoveka, da odoli da se bavi svojom slikom o sebi«, nastavio je. »Cilj naguala je  da  kod  svog  učenika  razbije  njegovo  ogledalo   samorefleksije.«

Dodao je da je svaki učenik slučaj za sebe, i  da nagual mora da pusti duh da odluči o pojedinostima.

»Svako od nas je u različitom stepenu vezan za svo- ju samorefleksiju«,  nastavio  je.  »I  ta  privlačnost  oseća se kao potreba. Na primer, pre nego  što sam zakoračio na  stazu  znanja,  moj   život  je  bio  beskrajna  potreba. I godinama pošto me je nagual Hulijan uzeo pod svoje krilo,  bio  sam  jednako  željan  svega,  ako  ne  i  više.

Ali ima primera ljudi, vračeva i običnih ljudi, koji- ma niko nije potreban. Oni dobijaju mir, sklad, radost i znanje neposredno od duha. Njima nisu potrebni po- srednici. Tebi i meni je drukčije. Ja sam tvoj posrednik i nagual Hulijan je bio moj.  Posrednici,  osim  što  stva- raju minimalnu priliku  —  svest  o  nameri,  pomažu  da se  razbije  čovekovo  ogledalo  samorefleksije.

»Jedina stvarna pomoć  koju  si  ikada  dobio  od  me- ne je to da sam napadao  tvoju  samorefleksiju.  Da  toga nije bilo, ti bi samo gubio vreme. To je jedina stvarna pomoć  koju  si  dobio  od  mene.«

»Ti si me, don Huane, naučio više od bilo koga drugog u  čitavom  mom životu«, bunio  sam  se.

»Naučio sam te razne stvari da bih ti skrenuo  pa- žnju«, rekao je. »Ti bi  se,  ipak,  zakleo  da  je  to  učenje bilo važniji deo. Nije. Uputstva su od  vrlo  malog  zna- čaja. Vračevi smatraju da je pokretanje skupne tačke jedino što je važno. A to pokretanje, kao što dobro znaš, zavisi od uvećane  energije  a  ne  od uputstava.«

Zatim je izneo  jedno  nedosledno mišljenje.  Rekao je da svako ljudsko biće koje postupa po određenom sledu postupaka može da nauči da pokrene svoju skup- nu  tačku.

Ukazao sam da protivreči sebi. Meni je  sled  postu- paka  značio  uputstva;   označavao  mi  je  procedure.

»U svetu vračeva postoje samo protivrečnosti termi- na«, odgovorio je. »U praksi nema protivrečnosti. Sled postupaka o kojem ja govorim potiče iz činjenice da je čovek svestan. Da bi bio svestan te činjenice potreban ti je nagual. Zato mi kažemo da nagual stvara minimal- nu priliku, ali da ta minimalna prilika nije uputstvo, kao ono uputstvo koje ti je potrebno da bi radio sa maši- nom. Minimalna prilika sastoji  se u tome da postaneš svestan duha.«

Objasnio je da je taj naročiti sled na koji  je  on mislio odgovoran što je čovek svestan  da  je  samovaž- nost sila koja skupnu tačku drži učvršćenu. Kada se sa- movažnost smanji,  energija  koja  je  za  nju  potrebna  vi- še se ne troši. Ta uvećana energija onda služi kao  od- skočna daska koja ispaljuje skupnu tačku smesta i bez prethodnog razmišljanja, na jedno  nepojamno  puto- vanje.

Kada se skupna tačka jednom pokrenula, samo to kretanje znači i kretanje od samorefleksije, a  to,  zauz- vrat, omogućava čist spojni beočug s duhom. Primetio je  da  je,  pored  svega,  na  prvom  mestu  samorefleksija to  što  je  čoveka  isključilo  od  duha.

»Kao što sam ti već rekao«, nastavio je don Huan,

»čarobnjaštvo  je  putovanje  povratka.  Pobednički,  mi  se vraćamo  duhu,  pošto  smo  sišli  u  pakao.  I  iz pakla  do- nosimo  trofeje.  Razumevanje  je  jedan  od  naših  trofeja.« Rekao sam mu da mi njegov sled izgleda vrlo jedno- stavno  kada  on  o  tome  govori,  ali  kada ja pokušam  da ga  ostvarim u praksi  nalazim  da je  sasvim  suprotan  od

lakoće  i  jednostavnosti.

»Naša teškoća u tom jednostavnom napredovanju«, rekao je, »jeste to što većina nas ne želi da prihvati ka- ko nam je tako malo potrebno da bismo nastavili. Mi smo prilagođeni da očekujemo uputstva, podučavanje, vodiče, vođe. A kada nam kažu da nam niko ne treba, ne verujemo. Postajemo uznemireni, potom nepoverljivi, i konačno ljuti i razočarani. Ako nam je potrebna po- moć, ne radi se o metodu već o isticanju. Ako neko uči- ni da postanemo svesni da je potrebno da smanjimo svo- ju samovažnost, to je  stvarna pomoć.

»Vračevi kažu da nam niko nije potreban da bi nas uverio da je svet beskrajno složeniji od naših najluđih maštarija. Pa, zašto smo onda tako zavisni? Zašto žu- dimo da nas neko vodi kada to možemo da ostvarimo sami? Veliko pitanje, a?«

Don Huan nije više ništa rekao. Očito, želeo je da se udubim u to pitanje. Ali meni su na umu bile druge brige. Moje prisećanje uzdrmalo je neke osnove za koje sam smatrao da su nepromenljive, i bilo mi je očajnički potrebno da ih on ponovo definiše. Prekinuo sam dugu tišinu i iskazao svoju zabrinutost. Rekao sam da sam prihvatio da je  moguće da  zaboravim čitave događaje, od početka do kraja, ukoliko su se odigrali u povišenoj svesti. Sve do tog dana u potpunosti sam se sećao svega što sam radio pod njegovim vodstvom u svom normal- nom stanju svesti. Pa ipak, to da smo doručkovali u Nogalesu nije postojalo u mom umu pre no što sam ga se prisetio. A taj događaj je naprosto morao da se odi- gra u  svetu  svakodnevnih zbivanja.

»Zaboravljaš  nešto   suštinsko,   rekao   je.   »Dovoljno je samo prisustvo naguala da se skupna tačka pokrene.

Sve vreme sam se šalio sa tobom u vezi sa udarom na- guala. Udarac između plećaka koji sam ti zadavao samo je služio da  te umiri. Služio je samo da  otkloni tvoje sumnje. Vračevi fizički  dodir  koriste  samo  kao  udar za telo. On ne radi ništa drugo osim što učeniku kojim se manipuliše pruža sigurnost.«

»Pa ko onda pokreće skupnu tačku, don Huane?« upitao sam.

»Duh to radi«, odgovorio je tonom nekoga ko je na ivici  da  izgubi  strpljenje.

Izgledalo  je  da  se  preračunava,  potom  se  nasmejao i  zavrteo  glavom  u  znak  neodobravanja.

»Teško mi je da to prihvatim«, rekao sam. »Mojim umom zapoveda zakon uzroka i posledice.«

Dobio je jedan od svojih uobičajenih napada neo- bjašnjivog smeha — neobjašnjivog sa moje tačke gle- dišta, naravno. Mora da sam izgledao nasekiran. Spustio mi je ruku na  rame.

»Smejem se ovako povremeno zato što si ti zao- stao«, rekao je. »Odgovor na sva tvoja pitanja gleda  te pravo u oči a ti ga ne vidiš. Mislim da je zaostalost tvoje prokletstvo.«

Oči su mu bile toliko sjajne, potpuno luđačke i đavolaste  da  sam  se  na  kraju  i  sam  smejao.

»Do iznemoglosti sam  te  uveravao  da  kod  vračeva ne postoje procedure«, nastavio je. »Nema metoda niti postupnosti. Jedina važna stvar je kretanje skupne tačke. A ni jedan postupak ga  ne  može  izazvati.  To  je  efekat koji  se  odigrava  sam  od  sebe.«

Gurnuo me  je  kao  da mi  ispravlja  ramena,  i zatim je buljio u mene, zureći pravo u moje oči. Pažnja mi je bila  prikovana  za  njegove  reči.

»Da vidimo kako si to razumeo«, rekao je. »Upra- vo sam rekao da se pokretanje skupne tačke dešava sa- mo od sebe. Ali sam takođe rekao da samo prisustvo naguala pokreće skupnu tačku njegovog učenika i da na- čin na koji nagual prerušava svoju nemilosrdnost ili po- maže ili ometa to pokretanje. Kako bi ti razrešio tu pro- tivrečnost?«

Priznao sam da sam baš hteo da ga upitam o  toj protivrečnosti jer sam je bio svestan, ali da nisam mo- gao čak ni da razmišljam o njenom rešenju.

»Šta si ti onda?«, upitao je.

»Ja sam student antropologije, pokušavam da shva- tim šta rade vračevi«, rekao sam.

Moja tvrdnja u suštini nije  bila  sasvim  istinita,  ali nije bila ni  laž.

Don Huan se nekontrolisano smejao.

»Suviše je kasno za to«, rekao je. »Tvoja skupna tač- ka se već pokrenula. A baš taj pokret je ono što od čo- veka pravi  vrača.«

Izjavio je da ono što izgleda kao protivrečnost  u stvari su dve strane istog novčića. Nagual skupnu tačku mami u pokret tako što pomaže da se uništi ogledalo samorefleksije. Ali to je sve što može nagual. Pravi pokretač je duh, apstraktno; nešto što se ne  može  ni videti ni osetiti; nešto za šta se čini da ne može posto- jati a što ipak postoji. Zbog toga, vračevi kažu kako se skupna tačka pomera sama od sebe.  Ili  kažu  da  je  na- gual pomera. Nagual, pošto je provodnik duha, može da to  izrazi  svojim  delima.

Gledao sam upitno u don Huana.

»Nagual pomera skupnu tačku, pa  ipak  nije  on  taj koji je  pomera«, rekao je don Huan. »Ili bi možda bilo bolje da se kaže da se duh izražava u skladu sa bes- prekornošću naguala. Duh može  da pokrene skupnu tač- ku a za to je potrebno samo prisustvo besprekornog naguala.«

Rekao je  da  hoće  da  pojasni  tu  stvar,  jer  ukoliko se ona pogrešno shvati, vodi naguala natrag u samovaž- nost  i  na  taj  način  ga  uništava.

Promenio je temu  i rekao da,  pošto duh  nema vid- ljivu suštinu, vračevi se radije pozabave naročitim slu- čajevima i načinima uz pomoć kojih mogu da razbiju ogledalo   samorefleksije.

Don Huan je primetio da je u tom području važno da se shvati praktična vrednost tih različitih načina ko- jima naguali skrivaju svoju nemilosrdnost. Rekao je da, na primer, moja maska velikodušnosti odgovara odno- sima s ljudima na jednom plićem nivou, ali je beskorisna kod razbijanja njihove samorefleksije, jer me pri- morava da od njih tražim da donose gotovo nemoguće odluke. Ja od njih očekujem da u svet vračeva uskoče bez ikakve pripreme.

»Odluka kao što je takav skok mora  da  se  pripre- ma«, nastavio je. »A da bi se  za  nju  pripremio,  svaka vrsta maske za nagualovu nemilosrdnost je dobra, osim maske   velikodušnosti.«

Možda zato što sam očajnički verovao da sam stvar- no velikodušan, njegove primedbe na moje ponašanje obnovile su ono strašno osećanje krivice. Uveravao me je da nemam čega da se stidim, i da je jedina nepoželj- na posledica ta da moja lažna velikodušnost nije ostva- rivala uspešnu prevaru.

Po njegovom mišljenju, rekao je, iako ja po mnogo čemu podsećam na njegovog dobrotvora, moja maska velikodušnosti je suviše  prosta,  suviše  očigledna  da  bi mi kao učitelju koristila. Maska razumnosti, kao što je njegova, sasvim je delotvorna u stvaranju povoljne atmo- sfere da se pokrene skupna tačka. Njegovi  učenici  pot- puno veruju  njegovoj  lažnoj  razumnosti.  U  stvari,  ona ih toliko nadahnjuje da on lako može da ih prevari naprežući  ih  do  bilo  kog  stepena.

»To što ti se desilo onog dana u Gvajmasu je pri- mer kako nagualova maskirana nemilosrdnost razbija sa- morefleksiju«, nastavio je. »Moja maska je bila tvoj slom. Ti si, kao i svi oko mene, verovao mojoj razum- nosti. I, naravno, iznad svega si očekivao da se razum- nost  nastavi.

Kada sam te suočio ne samo sa  senilnim  ponaša- njem slabog starca, već sa tim starcem glavom, tvoj um otišao je u krajnost u naporu da popravi  moj  konti- nuitet i tvoju samorefleksiju. I onda si sebi rekao  kako mora  da  sam  doživeo  napad.

Konačno, kada je postalo nemoguće da veruješ u kontinuitet moje razumnosti,  tvoje  ogledalo  je  počelo da se lomi. Od te tačke pa nadalje, zaokretanje tvoje skupne tačke bilo je samo pitanje vremena. Jedina stvar koja nije bila sigurna bila je da li će  ona  otići  do mesta na kojem prestaje žaljenje.«

Mora da sam don Huanu delovao sumnjičavo, jer je objasnio   da  je   svet  naše   samorefleksije   dosta  klimav i da ga  na  okupu  drži  nekoliko  ključnih  ideja  koje  slu- že kao osnovni poredak. Kada te ideje omanu, osnovni poredak   prestaje   da   funkcioniše.

»Koje su te ključne ideje, don Huane?« upitao sam.

»U tvom slučaju, baš u  onom  naročitom  trenutku, kao i u slučaju publike isceliteljke o kojoj smo  razgo- varali,  kontinuitet  je  ključna  ideja«,  odgovorio  je.

»Šta  je  kontinuitet?«  upitao  sam.

»Ideja da smo mi čvrst komad«, rekao je.  »U našim umovima, naš svet podržava sigurnost da smo nepro- menljivi. Mi možemo da  prihvatimo  da  se  naše  ponaša- nje može promeniti, ali ideja da smo  savitljivi  do  te mere da možemo promeniti svoju pojavu, do te mere da možemo postati neko drugi, nije deo  osnovnog  poretka naše samorefleksije. Kada god vrač prekine taj poredak, zaustavlja  se  svet  razuma.«

Hteo sam da ga pitam da li je prekidanje  individu- alnog kontinuiteta dovoljan uzrok da se skupna tačka pokrene. Izgleda da je predvideo moje pitanje.  Rekao  je da je taj prekid  samo omekšivač. Nagualova nemilo- srdnost  je  pokretač  skupne  tačke.

Zatim je svoje postupke tog popodneva u Guajmasu uporedio sa postupcima isceliteljke o kojoj smo pret- hodno razgovarali. Rekao je da je ta isceliteljka razbila samorefleksiju ljudi u publici nizom  dela  za  koje  oni nisu imali odgovarajuće u  svojim  svakodnevnim  životi- ma — dramatičnom opsednutošću duha,  izmenom glaso- va, otvaranjem pacijentovog tela rasecanjem. Čim je pre- kinut kontinuitet ideje koju su imali o sebi, njihove skupne tačke bile su  spremne da se pokrenu.

Podsetio me je da mi je u prošlosti opisao  koncep- ciju zaustavljanja sveta. Rekao  je  tada  da  je  zaustavlja- nje  sveta bilo  neophodno  vraču  kao  što je  meni  čitanje i pisanje. Ono se sastojalo od uvođenja neskladnog ele- menta u tkivo svakodnevnog  ponašanja u  svrhu  koleba- nja glatkog toka svakodnevnih  događaja — događaja ko- je je u našem umu popisao naš razum.

Taj element nesklada naziva se  »ne-radi«,  ili  suprot- no od delanja.  »Delanje«  je  bilo  šta  što  je  deo  celine za koju imamo saznajno objašnjenje. Ne-radi je jedan element  koji  nije  ubeležen u  celinu.

»Vračevi, pošto su tragači, do savršenstva shvataju ljudsko ponašanje«, rekao je. Oni, na primer, znaju da su ljudska bića stvorenja koja popisuju. Poznavanje ulaza i izlaza u određenom popisu jeste ono što od čo- veka pravi učenika ili stručnjaka na određenom polju.

»Vračevi znaju da,  kada popis  obične osobe  omane, ta osoba  ili uveća svoj  popis  ili  svet  njene  samorefleksi- je zanemoća. Obična osoba hoće da nove stavke  pri- ključi svom inventaru ukoliko nisu u suprotnosti sa os- novnim poretkom tog popisa. Ali ako su te  stavke  op- rečne tom poretku, um te  osobe  kolabira.  Taj  popis  je um. Vračevi s tim računaju kada pokušavaju da razbiju ogledalo    samorefleksije.«

Objasnio  je  da  je  onog  dana  pažljivo  odabrao  sred- stva  za  svoje  delanje  kako  bi  prekinuo moj  kontinuitet. Polako  se  preobražavao  dok  zaista  nije  postao  nemoćni starac,  i  onda  me  je,  da  bi  ojačao  prekid  mog  konti- nuiteta, odveo u restoran gde su ga poznavali kao starca. Prekinuo sam ga.  Postao  sam  svestan protivrečnosti koju  ranije  nisam  primećivao.  Jednom  je  bio  rekao  da        je  razlog  njegovog  preobražaja  bilo  to  što  je  želeo  da sazna  kako  je to biti  star. Ta  prilika bila je  povoljna  i neponovljiva.  Shvatio sam  da taj  stav znači da on ranije nije bio star.  Ipak, u tom restoranu su ga poznavali kao nemoćnog starca koji pati od udara.

»Nagualova nemilosrdnost ima mnogo  aspekata«, rekao je. »Ona je kao alatka koja se prilagođava za razli- čite upotrebe. Nemilosrdnost je stanje postojanja. To je nivo  namere  koji  postiže  nagual.

»Nagual je koristi da svoju skupnu tačku ili tačku svojih učenika namami u pokret. Ili se njome koristi da bi tragao. Tog dana sam počeo kao tragač, praveći se da sam star, i završio sam kao istinski slab, nemoćan sta- rac. Moja nemilosrdnost, vođena mojim očima, natera- la je moju skupnu tačku da se pokrene.

Iako sam u tom restoranu bio mnogo puta pre toga kao star, bolestan čovek, samo sam tragao, samo glumeći da sam star. Nikad pre tog dana moja skupna tačka nije  se  pokrenula  do mesta  starosti  i  senilnosti.«

Rekao je da su, čim je nameravao da bude star, nje- gove oči izgubile sjaj i da sam ja to smesta primetio. Uzbuna mi se videla na celom licu. Gubitak sjaja  nje- govih očiju bio je posledica što je svoje oči koristio da namerava položaj starog čoveka. I čim je njegova skup- na tačka stigla u taj položaj, on je mogao da ostari i po izgledu, ponašanju i osećanju.

Tražio sam da mi pojasni ideju nameravanja očima. Imao sam mutno osećanje  da  to  znam,  pa  ipak  nisam čak ni za  sebe  mogao  da  izrazim  to  što  znam.

»Jedini način da se o tome  nešto  kaže  jeste  da  se kaže da se namera namerava očima«, rekao je. »Ja znam da je to tako. Pa ipak,  baš  kao  i  ti,  ne umem  da  uka- žem na to što znam. Vračevi baš ovu određenu teškoću razrešavaju tako što prihvataju nešto što je izuzetno očigledno: ljudska bića su beskrajno složenija i tajan- stvenija   od   naših   najluđih   maštarija.«

Ustrajao sam da ni najmanje nije pojasnio tu stvar.

»Sve što mogu da kažem, jeste da oči  to  mogu«, rekao je odsečno. »Ne znam  kako, ali one to rade.  One pozivaju  nameru  nečim  neobjašnjivim  što  sadrže,   ne- čim u svom  sjaju.  Vračevi  kažu  da  se  namera  doživlja- va  očima  a  ne  razumom.«

Odbio je da doda bilo šta i hteo je da se vratimo objašnjavanju onoga čega sam se prisetio. Rekao je da su, kada je jednom njegova skupna tačka stigla na mesto koje ga je načinilo stvarno starim, sumnje u potpunosti uklonjene iz mog uma. Ali zahvaljujući či- njenici da se toliko ponosim što sam superracionalan, smesta sam učinio sve da objasnim njegov preobražaj.

»Stalno sam ti ponavljao da je  prevelika  razum- nost hendikep«, rekao je. »Ljudska bića imaju veoma snažno osećanje za magiju. Mi smo deo tajanstva. Ra- zumnost nas samo pokriva. Ako zagrebemo površinu, ispod nje ćemo naći vrača. Ipak, neki od nas  imaju velike teškoće da zađu u taj  nivo  ispod površine;  drugi to rade s potpunom lakoćom. U  tom  pogledu  ti  i  ja smo vrlo slični — obojica  smo  morali  da  se  zlopatimo pre nego što se oslobodimo naše samorefleksije.«

Objasnio sam mu da je, za mene, ostanak uz moju razumnost  uvek  bilo  pitanje  od  životnog  značaja.   A još i više onda kada sam doživeo iskustva  iz  njegovog sveta.

Primetio je da je onog dana u Gvajmasu moja ra- zumnost za njega bila velika prepreka. Od samog po- četka morao  je da se služi svim sredstvima da  bi je potkopao. Zbog toga je počeo da snažno pritiska ruke na moja ramena i da me skoro obara svojom težinom. Taj otvoreni fizički manevar bio je  prvi udarac mom telu. I to je, zajedno sa mojim strahom koji je izazvao nedostatak njegovog kontinuiteta, probilo moju racio- nalnost.

»Ali probijanje tvoje racionalnosti nije bilo do- voljno«, nastavio je don Huan. »Znao sam da ako tvoja skupna tačka treba da stigne na mesto gde prestaje žaljenje, treba da slomim svaki trag svog kontinuiteta. To je bilo onda kada sam stvarno posenilio, kad sam te naterao da trčiš po celom gradu i konačno se nalju- tio na tebe i udario te.

Bio si potresen, ali si bio na putu da se ponovo povratiš kada sam tvome ogledalu slike o sebi samome zadao ono  što je trebalo da bude konačni udar. Oglasio sam krvavo ubistvo. Nisam očekivao da ćeš pobeći. Za- boravio  sam  na  tvoje  izlive  nasilnosti.«

Rekao je da  je,  uprkos  mojoj  taktici  oporavljanja na licu mesta, moja skupna tačka došla na mesto gde prestaje žaljenje kada sam se razjario zbog njegovog senilnog ponašanja. Ili je možda bilo baš suprotno: razbesneo sam se  zato  što  je  moja  skupna  tačka  stigla na mesto gde prestaje žaljenje. To i nije stvarno važno. Važno  je  da  je  ona  stigla  tamo.

Kada je stigla na to mesto, moje se ponašanje vid- no izmenilo. Postao sam hladan i proračunat i nezabri- nut za ličnu sigurnost.

Upitao sam don Huana da li je on to sve  video. Nisam se  sećao  da  sam  mu  sve  to  pričao.  Odgovorio je da je, da bi znao šta osećam, morao samo da se seti sebe  i  da  se  seti  šta  je  on  sam  doživeo.

Istakao je da se moja skupna tačka učvrstila  na svom novom položaju kada se on vratio u svoje normalno stanje. Do tada je moje uverenje o njegovom normalnom kontinuitetu doživelo takvu očiglednu pra- menu da taj kontinuitet više nije funkcionisao kao njegova kohezivna sila. I baš u tom trenutku, sa svog novog položaja, moja  skupna  tačka  omogućila  mi  je da sazdam novu vrstu kontinuiteta, takvog koji se iz- ražavao u čudnoj, nepristrasnoj čvrstini — čvrstini koja je postala moj normalan način ponašanja otad pa nadalje.

»Kontinuitet je tako važna stvar u našim životima da se, ukoliko  se prekine,  odmah  obnavlja«,  nastavio je. »U slučaju vračeva, dakle, kad njihova skupna tačka stigne na mesto gde prestaje žaljenje, kontinuitet više nikad nije isti.

Pošto si ti po prirodi spor, još nisi primetio da si od onog dana u Gvajmasu, između ostalog, postao spo- soban da prihvatiš svaku vrstu diskontinuiteta takvog kakav je, — naravno, nakon borbe sa svojim razumom.«

Oči  su  mu  se  sjajile  i  osmehivale.

»Takođe si tog dana postigao zamaskiranu nemi- losrdnost«, nastavio je. »Maska ti  nije  bila  tako  dobra kao što je sad, naravno, ali tada si dobio osnove onoga što  je  kasnije  postalo  tvoja  maska  velikodušnosti.«

Pokušao sam da se pobunim. Nije mi se dopadala ideja prikrivene nemilosrdnosti kako god da je on iznosio.

»Ne koristi svoju masku sa mnom«, rekao je sme- jući se. »Sačuvaj  je za  nekog  boljeg:  za  nekog  ko  te ne zna.«

Požurivao me je da se prisetim trenutka kada se tačno pojavila ta maska.

»Odmah, čim si osetio da te obuzima taj  ledeni gnev«, nastavio je, »morao si  da  ga  zamaskiraš.  Ti  se nisi šalio u vezi sa tim kao što bi moj dobrotvor učinio. Nisi ni pokušao da  u  vezi  s  tim  zvučiš  razumno,  kao što bih  ja.  Nisi  se  pretvarao  kako  te  to  zanima,  što bi uradio nagual Elijas. To su tri maske naguala koje znam. A šta si ti uradio?  Hladno  si  odšetao  do  svojih kola  i  dao  polovinu  svojih  paketa  onom  momku  koji ti je pomogao da ih doneseš.«

Do tog trenutka zaista se nisam sećao  da  mi  je neko pomogao da nosim pakete. Rekao sam don Huanu da sam video svetla kako mi  igraju  pred  očima  i  da sam mislio da ih vidim zato što sam nošen  ledenim besom bio na  samoj  ivici  da  se  onesvestim.

»Nisi  bio  na  ivici  da  se  onesvestiš«,  odgovorio  je don  Huan.  Bio  si  na  ivici  da  uđeš  u  stanje  sanjarija  i da  vidiš  duh  sasvim  sam,  kao  Talija  i  moj  dobrotvor.« Rekao  sam  don  Huanu  da  me  nije  velikodušnost naterala  da  poklonim  one  pakete već ledeni bes.  Morao sam  da  uradim  nešto  da  bih  se  smirio  i  to  je  bilo

prvo što mi je palo na um.

»Ali to je baš to što ti kažem.  Tvoja  velikodušnost nije istinska«, uzvratio je i počeo da se smeje mom zaprepašćenju.

 

Karta za besprekornost

 Dok je don Huan govorio o razbijanju ogledala samoref- leksije pao je mrak. Rekao sam mu da sam potpuno iscrpen,  i  da  treba  da  odustanemo  od  daljeg  putovanja i da se vratimo kući, ali je on naglasio da moramo koristiti svaki minut vremena koje nam je na raspolaga- nju da ponovo pregledamo priče vračeva ili da se prise- tim tako što ćemo navesti moju skupnu tačku da se pokrene  što  je  moguće  više  puta.

Bio sam raspoložen da se žalim. Rekao sam da stanje dubokog zamora  kao  što  je  moje  može  samo da stvori nesigurnost i nedostatak uverenja.

»Tvoja se nesigurnost može očekivati«, rekao je don Huan uvereno. »Konačno, ti imaš posla s novom vrstom kontinuiteta. Potrebno  je  vreme  da  se  čovek  navikne na to. Ratnici provode godine u  predvorju  pakla  gde nisu ni obični ljudi niti su vračevi.«

»Šta sa njima na kraju  biva?«  upitao  sam.  »Da  li oni biraju na koju će stranu?«

»Ne. Oni nemaju izbora«, odgovorio je. »Svi oni na kraju postaju svesni onoga što već jesu:  vračevi.  Teš- koća je u tome što je ogledalo samorefleksije izuzetno moćno i što svoje žrtve ostavlja na miru samo posle surove  borbe.«

Prestao je da priča i izgledao  je  udubljen  u  misli. Telo mu se ukrutilo kao  što  sam  viđao  i  ranije  kada god  je  zapadao  u  ono  što  sam  ja  nazivao   sanjare- njem, a što je on opisivao kao trenutke u kojima se njegova skupna tačka kretala i on je bio sposoban da se priseća.

»Ispričaću  ti  priču  o  vračevoj  karti  za besprekor- nost«, rekao je iznenada, nakon nekih tridesetak minu- ta potpune  tišine.  »Ispričaću ti  priču o  svojoj  smrti.«

Počeo je da priča šta se s njim desilo kad je stigao u  Durango  još  uvek  prerušen  u  žensko   odelo,  posle jednomesečnog  puta  kroz  centralni  Meksiko.  Rekao  je da  ga  je  stari  Belisario  odveo  pravo u  jednu hacijendu da  ga  sakrije  od  čudovišnog  čoveka  koji  ga  je  pratio.

Čim je stigao, don Huan  se  —  vrlo  odvažno,  upr- kos svojoj uzdržanoj prirodi —  upoznao  sa  svima  u kući. Tu je bilo sedam divnih žena i jedan čudan ne- društven  čovek  koji  nije  prozborio  ni  reči.  Don  Huan je ushitio te ljupke žene pričajući  im  kako  je  sve čudovišni čovek pokušavao da ga uhvati. One su  iznad svega bile  očarane  odelom  u  koje  se  prerušio  i  koje je još uvek nosio na  sebi,  i  pričom  koja  je  uz  to išla.  Nikad  im  nije  bilo  dosta  priče  o  tom  putovanju, i sve  one  su   ga   savetovale   kako  da  usavrši   znanje koje je tada stekao. Don Huana je iznenađivala njihova staloženost i uverenost, koje su mu izgledale nevero- vatne.

Tih sedam žena bile su izvanredne i činile su ga srećnim. Voleo ih je i verovao im. Prema njemu su se odnosile sa poštovanjem i razumevanjem. Ali nešto u njihovim očima mu je govorilo da ispod spoljašnje ljupkosti postoji zastrašujuća hladnoća, povučenost u koju nikad neće moći da prodre.

Pomislio je da su te snažne i prelepe žene, pošto su bile tako opuštene i nisu obraćale pažnju na formanosti,  morale  biti  raskalašne  žene.  Pa  ipak,  bilo  mu je jasno da to nisu.

Ostavili su don Huana samog da tumara po imanju. Bio je zapanjen velikom gospodskom kućom i njenim posedom. Nikad nije video nešto tako. To  je  bila stara  kolonijalna  kuća,  opasana  visokim  zidom   sa svih  strana.  Imala  je  balkone  sa  saksijama  s  cvećem i ogromno drveće s voćem koje je stvaralo senku, privat- nost, tišinu.

Imala je velike sobe i na donjem spratu prozračne hodnike oko dvorišta. Na gornjem spratu postojale su tajanstvene spavaće sobe, gde don Huanu nije bilo do- pušteno da ulazi.

Tokom sledećih dana don Huana je zaprepastilo ve- liko interesovanje koje su žene pokazivale za njegovo blagostanje. Sve su radile za njega. Izgledalo je  da samo čekaju da im nešto kaže pa da to urade. Nikada ranije ljudi prema njemu nisu bili tako ljubazni. Ali, takođe se nikada ranije nije osećao ni toliko usamljen. Stalno je bio u društvu lepih, čudnih žena, pa ipak, nikada nije bio toliko sam.

Don Huan je verovao da njegovo osećanje usamlje- nosti potiče otud što nije sposoban da predvidi pona- šanje tih žena niti da sazna njihova istinska osećanja. Znao je samo ono što su mu govorile o sebi.

Nekoliko dana po njegovom dolasku, žena koja je izgleda bila njihov predvodnik dala mu je novo novci- jato muško odelo i rekla mu da više nije neophodno da bude prerušen u ženu, jer, gde god da se taj čudovišni čovek nalazio, sada ga nije bilo nigde na vidiku. Rekla mu je da može slobodno da ide kuda god hoće.

Don Huan je molio da vidi Belisarija, koga  nije video od dana kad su stigli. Žena  je  rekla  da  je  Beli- sario otišao. Ipak, kazao je tom prilikom da don Huan može da ostane u kući koliko  god želi —  ali  samo  ako je  u  opasnosti.

Don Huan je izjavio da je u smrtnoj opasnosti. Tokom tih nekoliko dana u kući, neprestano je viđao čudovište, koje se stalno šunjalo po obrađenim poljima oko kuće. Žena mu nije verovala i nabusito mu je rekla da je loš glumac, da se pretvara da vidi čudovište da bi ga oni primili. Rekla mu je da njihova  kuća  nije mesto za dangube. Izjavila je da su oni  ozbiljni  ljudi koji vrlo teško rade i da ne mogu da dopuste sebi da nekoga besplatno hrane.

Don Huan  se  uvredio.  Istrčao  je  iz  kuće,  ali  kada je ugledao čudovišnog čoveka kako  se  krije  iza  ukras- nog žbunja  koje  je  raslo  s  obe  strane  staze,  strah  mu je  smesta  zamenio  ljutnju.

Pobegao je nazad u kuću i molio ženu da ga pusti da ostane. Obećao je da  će  raditi  kao  zemljoradnik bez nadnice  samo  da ostane  na hacijendi.

Složila se, ali  da  don  Huan  prihvati  dva  uslova: da ništa ne  pita,  i  da  radi  tačno  ono  što  mu  se  kaže ne tražeći nikakva objašnjenja. Upozorila ga je da će njegov ostanak u kući, ako prekrši ova pravila, biti u opasnosti.

»Ostao sam u toj kući a da nisam bio zadovoljan«, nastavio je don Huan. »Nije mi se dopadalo da  pri- hvatim  njene  uslove,  ali  sam  znao  da  je  čudovišni čovek napolju. U  kući  sam bio bezbedan.  Znao  sam  da se čudovišni čovek uvek zaustavlja kod jedne nevidljive granice koja je okruživala kuću na udaljenosti od nekih stotinak jardi. U tom krugu bio  sam  siguran.  Koliko sam mogao  da  shvatim, postojalo je nešto u vezi s tom kućom što je sprečavalo čudovišnog  čoveka  da  se  prib- liži, i to je  bilo  jedino do  čega mi je bilo  stalo.

Takođe sam shvatio da se kada su ljudi iz kuće bili u  blizini,  čudovište  nikad  nije  pojavilo.«

Posle  nekoliko  nedelja  i  pošto  se  prilike  nisu  pro- menile,  ponovo  se  pojavio  mladi  čovek  za  koga je  don Huan  verovao  da  je  živeo  u  kući  čudovišta  prerušen  u starog  Belisarija.  Rekao  je  don  Huanu  da  je  upravo stigao,  da  se  zove  Hulijan  i  da  je  hacijenda  njegova.

Don Huan ga je prirodno upitao u vezi s njegovim prerušavanjem.  Ali  taj  mladi   čovek,   gledajući   ga   u oči bez  i  najmanje  ustručavanja,  porekao  je  da  zna bilo  šta  o  prerušavanju.

»Kako  možeš  da  stojiš   tu  u  mojoj   rođenoj   kući i  da  pričaš  takve  budalaštine«,  vikao  je  na  don  Huana.

»Za šta ti mene smatraš?«

»Ali ti si Belisario, zar nisi?« navaljivao je don Huan.

»Ne«, rekao je mladi čovek. »Belisario  je  star  čo- vek.  Ja  sam  Hulijan  i  ja  sam  mlad.  Zar  ne  vidiš?«

Don  Huan  je  pokorno  priznao  da  nije  bio  sasvim uveren  da  je  to  bilo  prerušavanje  i  smesta  je  shvatio apsurdnost  svog  stava.  Ako  starost  nije  bila  prerušava- nje,  onda je bila preobražaj,  a to je bilo  još  apsurdnije.

Don Huanova zbunjenost je svakog trenutka  sve više rasla. Upitao je za čudovište i mladi čovek je od- govorio da nema pojma o čemu on priča. Priznao je da je don Huana sigurno nešto uplašilo, inače mu stari Belisario ne bi pružio utočište. Ali iz kakvog se god razloga don Huan skrivao, to je bilo njegova  lična stvar.

Don Huan je bio ponižen ledenim tonom svog do- maćina i njegovim ponašanjem. Rizikujući da ga razbes- ni, don Huan ga je podsetio da su se već sreli. Njegov domaćin je odgovorio da ga do tog dana nikad  nije video, ali da poštuje Belisarijeve želje jer se osećao duž- nim da tako čini.

Mladi čovek je dodao da ne samo da je on vlasnik kuće već i da je odgovoran za svaku osobu u kući, uključujući i don Huana, koji je, s obzirom na činjenicu da se među njima skriva, postao  kućni  zatvorenik. Ako se don Huanu to ne sviđa slobodan je da ide i da vidi šta će s tim čudovištem koje niko drugi ne može da vidi.

Pre bio kakve odluke, don Huasn je razumno odlu- čio da upita  šta znači to  da je zatvorenik u  kući.

Mladi čovek je odveo don Huana u deo kuće koji se gradio i rekao mu da on simbolično predstavlja nje- gov život i njegova dela. Bio je nedovršen.  Konstruk- cija je u toku, ali postoje šanse da nikad ne bude završena.

»Ti si jedan od elemenata te nedovršene konstruk- cije«, rekao je don Huanu. »Recimo da si ti greda koja će držati krov. Dok je  ne  stavimo  na  njeno  mesto  i dok ne stavimo krov povrh nje, ne znamo da li će izdr- žati težinu. Majstor tesar kaže da hoće. Ja sam taj maj- stor tesar.«

To metaforično objašnjenje ništa nije značilo don Huanu, koji je želeo da zna šta se od njega očekuje da radi.

Mladi čovek je pokušao drugačiji prilaz. »Ja sam nagual«,  objasnio  je.  »Ja  donosim  slobodu.  Ja   sam vođa ljudi u ovoj kući. I  ti  si  u  toj  kući,  i  zato  si njen  deo,  sviđalo  ti  se  to  ili  ne.«

Don Huan ga  je  gledao  zbunjeno  ne  znajući  šta da kaže.

»Ja  sam  nagual  Hulijan«,  rekao  je  njegov  domaćin osmehujući se.  »Bez mog učešća, nema puta u slobodu.«

Don Huan i dalje nije razumeo. Ali je počeo da se brine za svoju sigurnost, s obzirom na očigledno pome- renu čovekovu pamet. Bio je toliko zabrinut zbog neoče- kivanog razvoja događaja da čak nije bio zainteresovan ni zbog upotrebe reči nagual. Znao je da nagual znači vrač, pa ipak nije u potpunosti shvatao to što su govorile reči naguala Hulijana. Ili je možda, nekako, savršeno razumeo, iako njegov svestan um nije.

Mladi čovek je zurio u njega za trenutak i zatim rekao da je pravi posao don Huana da bude njegov lični sluga i pomoćnik. Neće biti plaćen za to, osim što će dobiti izvanrednu sobu i hranu. Povremeno će za don Huana biti drugih manjih poslova, poslova koji zahte- vaju naročitu pažnju. Moraće ili da sam obavi te poslo- ve ili da pazi da budu urađeni. Za tu naročitu službu dobijaće male iznose novaca koji će se stavljati na stranu i koje će čuvati ostali članovi  domaćinstva. Tako će, ako ikad bude hteo da ode, imati sumicu gotovog novca da mu se nađe.

Mladi čovek je naglasio da don Huan ne treba sebe da smatra zatvorenikom, ali da će, ako ostane, morati da radi. I čak važniji od rada su tri zahteva koje  će morati da ispuni. Mora se ozbiljno napregnuti da nauči sve što ga uče žene. Njegovo ponašanje prema svim članovima domaćinstva mora biti  primerno,  što  znači da svakodnevno mora preispitivati svoje držanje i po- našanje prema njima. I, u neposrednom razgovoru treba da se mladom čoveku obraća sa nagual, a kada govori o njemu, da govori kao o nagualu Hulijanu.

Don  Huan  je  gunđajući  prihvatio  te  uslove.  Ali iako se stalno, kao i obično, durio i  ponašao  kao  za- ostao, brzo  je  naučio  da  radi.  Jedino  nije  razumeo  šta se  od  njega  očekuje  u  vezi  sa  držanjem  i  ponašanjem. I čak, iako to pitanje uopšte  nije  pominjao, bio  je uve- ren  da  ga lažu i  da  ga  iskorišćavaju.

Kako je njegova zaostalost rasla, zapao je u stalno durenje i jedva  da je  sa bilo  kim  razgovarao.

Baš tada je nagual Hulijan skupio sve članove svog domaćinstva i objasnio im da,  iako  mu  je  strašno potreban pomoćnik, pristaje da se povinuje njihovoj od- luci. Ako se njima ne sviđa glupo i neprivlačno po- našanje  njegovog   novog   pomoćnika,   imaju   pravo   da to i kažu. Ako se većini ne dopada ponašanje don  Hua- na, taj mladić će morati da ode i da vidi šta će s onim što ga  čeka  napolju  ma  šta  to  bilo,  bilo  to  čudovište ili  njegova   sopstvena  izmišljotina.

Zatim ga je nagual Hulijan odveo pred kuću i čikao da im pokaže čudovišnog čoveka.  Don  Huan  ga  je pokazao, ali ga niko drugi nije video. Don Huan je uzbuđeno trčao od  jedne osobe do druge, tvrdeći da je čudovište tu, moleći ih da  mu  pomognu.  Nisu  primeći- vali  njegove  molbe  i  rekli  su  mu  da  je  lud.

Tada je nagual Hulijan stavio sudbinu don Huana na glasanje. Slegao je ramenima i otišao. Onaj nedru- štveni čovek nije se pridružio glasanju. Sve žene su go- vorile protiv don Huanovog ostanka. Govorile su da je naprosto previše glup i loše ćudi. U  žaru  rasprave, ipak,  nagual  Hulijan  je  potpuno  promenio  svoj  stav i postao je don Huanov branilac. Rekao je da žene možda pogrešno sude o jednom mladiću, da on možda nije lud i da možda stvarno vidi to čudovište. Rekao je da  je  možda  njegova  glupost  rezultat  njegovih  briga. I nastala je velika prepirka. Ćudi su se razbuktale, i uskoro su žene vikale na naguala.

Don Huan je čuo raspravu ali  se nije brinuo.  Znao je da će ga izbaciti i da će ga taj čudovišni  čovek sigurno uhvatiti i odvesti u ropstvo. U potpunoj bespo- moćnosti,  počeo  je  da jeca.

Njegov očaj i njegove suze uticali su na  neke  od žena. Vođa žena je predložila nešto drugo: vreme od tri probne nedelje u kojem će žene svakodnevno ocenji- vati don Huanov stav i ponašanje. Upozorila je don Huana da će, ukoliko za to vreme bude ijedna ma i najmanja primedba na njegovo ponašanje, biti sigurno izbačen napolje.

Don Huan je pričao kako ga je nagual Hulijan očin- ski poveo na stranu i nastavio da mu uvećava stravu. Šapnuo je don Huanu da on zasigurno zna da ne samo da čudovište postoji već i da tumara po posedu. Pa ipak, zbog određenih prethodnih dogovora sa tim ženama nije to mogao da im otkrije, nije mu dozvoljeno da ženama kaže to što zna. Navaljivao je na don  Huana  da  pre- stane da pokazuje svoju tvrdoglavu, glupu ličnost i da se pretvara kako je suprotno od toga.

»Pravi se da si srećan i zadovoljan«, rekao je don Huanu. »Ako to ne budeš radio, žene će te isterati napolje. I sama ta mogućnost trebalo bi da bude  do- voljna da te uplaši. Iskoristi strah kao pravu pokretačku snagu.  To  je još  jedino  što  imaš.«

Svako oklevanje ili premišljanje koje je don Huan možda imao smesta su se razvejali pri pogledu na čudo- višnog čoveka. Dok je čudovište nestrpljivo čekalo kod nevidljive linije, izgledalo je kao da zna koliko je ne- siguran don Huanov položaj. Kao da je čudovište bilo strahovito gladno i napeto zbog očekivanog pira.

Nagual mu je još više uvećao strah.

»Da sam ja ti«, rekao je don Huanu, »ponašao bih se kao anđeo. Radio bih sve onako kako  te  žene  od mene očekuju, sve dok me čuvaju od te paklene zveri.«

»Znači  ti  vidiš  čudovište?«  upitao  je  don  Huan.

»Naravno da ga vidim«, odgovorio je. »I takođe vidim da će te, ako odeš, ili ako te te žene izbace, čudo- vište uhvatiti i baciti u lance. To će ti svakako pro- meniti ponašanje. Robovi  nemaju  drugog  izbora  nego da se lepo ponašaju prema svojim gospodarima. Kažu da je bol  koji  može  da  nanese  takvo  čudovište  gori od svega.«

Don Huan je znao da mu je jedina nada da bude što može ljubazniji. Osećanje da će pasti u šake tom čudovišnom čoveku bilo je zaista moćna  psihološka sila.

Don Huan mi je rekao da je zbog nekakvog kaprica sopstvene prirode  bio  grub  samo  prema  ženama;  nikad se nije loše ponašao u prisustvu naguala Hulijana.  Iz nekog razloga koji don Huan nije mogao da odredi, nagual Hulijan nije bio neko koga je  mogao  da pokuša da  privuče  ni  svesno  niti nesvesno.

Drugi član tog domaćinstva, nedruštveni čovek, don Huanu nije bio važan. Don Huan je o njemu stvorio mišljenje onog trenutka kada ga je upoznao i otpisao ga. Mislio je da je taj čovek slab, lenj i da su ga te lepe žene nadvladale. Kasnije, kada je postao svestan na- gualove ličnosti, znao je da je taj čovek sasvim bačen u  senku, zasenjen  sjajem  svih ostalih.

Kako je vreme proticalo, priroda vodstva i autori- teta među njima postajala je  sve  jasnija  don  Huanu. Bio je iznenađen i na izvestan način ushićen kada je shvatio da niko nije bolji od  drugih. Neki od njih  su mogli da rade stvari za koje su drugi bili nesposobni, ali zbog toga nisu bili nadmoćniji. Bili su jednostavno drugačiji. Ipak, najvažnije odluke o svemu donosio je nagual Hulijan automatski, i očigledno je veoma uživao da svoje odluke izražava u obliku gadnih šala koje  je na  svima  primenjivao.

Među njima je takođe bila jedna tajanstvena žena. Obraćali su joj se sa Talija, žena nagual. Niko nije rekao don Huanu ko je ona, niti šta  znači  nagual  žena. Ipak, bilo mu je jasno da je jedna od sedam žena Talija. O njoj su razgovarali toliko da se don Huan izuzetno zainteresovao. Postavljao je tako mnogo pitanja da mu je žena koja je bila vođa ostalih žena rekla da će ga naučiti da čita i piše da bi bolje  mogao  da  iskoristi svoje deduktivne sposobnosti. Rekla je da mora naučiti da zapisuje stvari, a ne  da ih prepušta pamćenju.  Na taj način će sakupiti veliku zbirku činjenica o Taliji, činjenica koje treba da čita i proučava sve  dok  mu istina ne bude očita.

Verovatno, raspoznajući ciničan odgovor koji mu je bio na pameti, rekla je da, iako  se možda čini da je to  apsurdan  napor  da  se  otkrije  ko  je  Talija,  to  je i jedan od najtežih i najvrednijih zadataka kojeg čovek uopšte može da se poduhvati.

To  je,  rekla  je,  zabavni  deo.  Dodala  je  ozbiljnije da  je  obavezno  da  don  Huan  nauči  osnove  vođenja knjiga kako bi pomogao nagualu da upravlja posedom.

Odmah  je  počela  da  mu  svakoga  dana  drži  časove i za godinu dana don Huan je toliko opsežno i brzo na- predovao da je mogao da čita, piše i da vodi računske knjige.

Sve je  izgledalo  tako  glatko  da nije ni  primetio  da se promenio, a najznačajnija promena je bila promena njegove izdvojenosti. Što se njega ticalo, imao  je utisak da se u  kući  ništa  ne  događa,  prosto  zato  što  nije bio u stanju da se poistoveti  sa članovima domaćinstva. Ti  ljudi  su  bili  ogledala  koja  nisu  sadržala  slike.

»Skrivao sam se u toj kući skoro tri godine«, na- stavio je don Huan. »Za to  vreme  desilo  mi  se  bez- broj stvari, ali ja nisam smatrao da su stvarno važne. Ili sam bar odlučio da smatram kako su nevažne. Sma- trao sam da sam se tokom te tri godine samo  krio, drhtao od straha i radio kao mazga.«

Don Huan se nasmejao i rekao mi da se u jednom trenutku,  na  navaljivanje  naguala  Hulijana,  složio  da uči za vrača  da  bi  mogao  da  se  oslobodi  straha  koji ga je obuzimao svaki put kada bi video čudovište kako budno motri. Ali, iako mu je nagual Hulijan puno  go- vorio, izgledalo je da ga više zanima da se  sa  njim sprda. Tako  je  verovao  da  je  pošteno  i  na  mestu  ako bi se reklo da nije naučio ništa što bi imalo i najmanje veze sa vračevima, prosto zato što je bilo očito da niko u  toj  kući  ne  zna  niti  praktikuje  čarobnjaštvo.

Ipak, jednog dana, našao se kako besciljno korača prema  nevidljivoj    liniji  koja  je  zadržavala  čudovište na odstojanju. Čudovišni čovek je, kao i obično naravno, nadgledao kuću. Ali tog dana, umesto da okrene leđa i pobegne da u kući nađe utočište, don Huan je nasta- vio  da  korača.  Neverovatan priliv  energije naterao  ga je da ide napred i da ne brine za sopstvenu sigurnost.

Osećanje potpune izdvojenosti  dopustilo  mu  je  da se suoči sa čudovištem koje ga je  terorisalo  toliko  go- dina. Don Huan je očekivao da se čudovište zatetura prema njemu i da ga zgrabi za vrat, ali  ta  misao  u njemu više nije izazivala stravu. Sa udaljenosti od nekoliko inča zurio je jedan trenutak u  čudovišnog  čo- veka a zatim prekoračio liniju. I čudovište ga nije na- palo, kao što se don Huan uvek plašio da će učiniti, već je postalo mutno. Izgubilo je jasnoću i pretvorilo se u maglovitu belinu, u jedva primetan oblačak magle.

Don Huan je  išao  napred  prema  toj  magli,  a  ona se gubila kao u strahu. Gonio je taj pramen magle preko polja sve dok nije  znao da od čudovišta ništa nije osta- lo. Onda je znao da ga nikad nije ni bilo.  Ipak,  nije mogao da objasni čega se to plašio. Imao je mutno ose- ćanje da, iako tačno zna šta  je  čudovište,  nešto  spre- čava da o tome razmišlja. Odmah je pomislio da taj pokvarenjak, nagual Hulijan, tačno zna šta  se  dešava. Don Huan nije hteo da dopusti  da  nagual  Hulijan  sa njim  tek  tako  zbija  takve  šale.

Pre no što se suočio s njim, don Huan je sebi priuštio  zadovoljstvo  da  se  sam,  bez  pratnje  prošeta po  čitavom  imanju.  Nikad  ranije  to  nije  mogao  da uradi. Kada god je morao da ide preko  te  nevidljive linije, pratio ga je jedan član domaćinstva. To je  oz- biljno ograničilo njegovu pokretljivost. Dva ili tri puta pokušao je da  ide  bez  pratnje,  i  shvatio  da  rizikuje da  ga  ruke  tog  čudovišnog  stvorenja  unište.

Ispunjen čudnom snagom, don Huan je otišao u kuću, ali umesto da slavi svoju novu slobodu i moć, skupio je čitavo domaćinstvo i ljutito zahtevao da mu objasne svoje laži. Optuživao ih  je  što  je  za njih radio kao rob, jer su ga prevarili strahom od nepostojećeg čudovišta.

Žene su se smejale kao da im  govori  najsmešniju šalu. Samo je izgledalo da se nagual Hulijan kaje,  na- ročito kada je don Huan, glasom prozuklim od ozlojeđe- nosti, opisao tri godine neprekidnog  straha.  Nagual Hulijan je bio slomljen i  počeo  je  otvoreno  da  jeca,  a don Huan je zahtevao izvinjenje što je tako besramno eksploatisan.

»Ali rekli smo ti da čudovište ne postoji«, kazala je jedna  od  žena.

Don Huan je gledao naguala Hulijana koji se krotko šćućurio.

»On zna da je čudovište postojalo«, viknuo je don Huan, upirući optužujuće prstom u naguala.

Ali istog trenutka je bio svestan da priča besmislice, jer mu je nagual Hulijan već rekao da čudovište ne postoji.

»To  čudovište  ne  postoji«,  ispravio  se  don  Huan, drhteći od besa.  »To je bila jedna  od njegovih podvala.«

Nagual Hulijan se, nekontrolisano plačući, izvinio don Huanu,  dok  su žene urlale  od  smeha.  Don Huan ih nikad nije video da se tako glasno smeju.

»Sve vreme ste znali da nema nikakvog čudovišta. Lagali ste me«,  optužio  je  naguala  Hulijana,  koji  je, sa rukama na očima ispunjenim suzama, priznao svoju krivicu.

»Sigurno je, lagao sam te«, promrmljao je. »Nikad nije bilo nikakvog čudovišta. To što si video kao ču- dovište bilo je prosto jedan energetski talas. Tvoj ga je strah  pretvorio  u  čudovište.«

»Ti si mi rekao da će me to čudovište proždrati. Kako si tako mogao da me lažeš?« vikao je don Huan na  njega.

»To da će te proždrati to čudovište bilo je sim- bolično«, blago je uzvratio nagual Hulijan. »Tvoj pravi neprijatelj je tvoja glupost. Ti  si u  smrtnoj  opasnosti da te sad proždere to čudovište.«

Don Huan je povikao kako više nema ništa sa tak- vim smešnim izjavama. I navaljivao je da ga razuvere kako više nema nikakvih ograničenja što se  tiče  nje- gove slobode da ode.

»Možeš da ideš kada god poželiš«, srdačno je rekao nagual  Hulijan.

»Hoćeš da kažeš da mogu da idem sad odmah?« upitao je don Huan.

»Da li to želiš?« upitao je nagual.

»Naravno, želim da  odem  sa  ovog  jadnog  mesta  i od ove  grupe  jadnih  lažovčina  koji  tu  žive«,  povikao je  don  Huan.

Nagual Hulijan je naredio da se don Huanu isplati njegova ušteđevina, i sjajnih očiju poželeo mu je sreću, napredak i mudrost.

Žene nisu  želele  da  se  oproste  s  njim.  Zurile  su u njega dok nije pognuo glavu da bi izbegao pogled njihovih  gorućih  očiju.

Don Huan je  strpao  novac  u  džep  i  ne  osvrćući se izašao napolje, srećan što se njegovo  teško  isku- šenje okončalo. Spolja je svet za njega bio  pun  pi- tanja. Žudeo je za njim. U toj kući je bio uklonjen iz njega. Bio je mlad, snažan.  Imao je  novac u  džepu  i bio je žudan života.

Napustio ih je ne rekavši im ni hvala. Njegov bes, kojeg je obuzdavao, njegov dugotrajni strah, konačno je mogao da se pokaže. Čak je bio naučio i da ih voli — i sad se osećao izdanim. Hteo je  da  pobegne  što  je dalje mogao od tog mesta.

U gradu je imao prvi neprijatan susret. Putovanje je bilo vrlo teško i vrlo  skupo.  Naučio  je  da,  uko- liko želi da najednom napusti taj grad, neće biti u mogućnosti da bira odredište, ali da može da sačeka slučajne goniče mazgi  u  prolazu  koji  su  spremni  da ga prime. Nekoliko dana kasnije krenuo je sa po- znatim goničem prema luci Macatlan.

»Iako mi je u to vreme bilo svega dvadeset tri go- dine«, kazao je don Huan, »osećao sam kao da sam proživeo čitav život. Seks je bio jedino što nisam isku- sio. Nagual Hulijan mi je već rekao da mi je činjenica što nisam bio sa ženom pružala snagu da izdržim, i da on ima još malo  vremena  da  sve  sredi  pre  nego  što me svet uzme pod svoje.«

»Šta je time hteo da kaže, don  Huane?«,  upitao sam.

»Hteo je da kaže da pojma  nisam  imao  o  paklu koji me je čekao«, odgovorio je don Huan, »i da ima vrlo malo vremena da sredi moje barikade, moje tihe zaštitnike.«

»Šta je to tihi zaštitnik, don Huane?« upitao sam.

»To je spasilac«, rekao je. »Tihi zaštitnik je talas neobjašnjive energije koji  ratniku  dolazi  kada  ništa drugo  ne  pomaže.

Moj dobrotvor je znao kojim će pravcem krenuti moj život kada više ne budem bio pod njegovim uti- cajem. Tako se on borio da mi da što je moguće više vračevskih  opcija.  Te  opcije  vračeva  bile  su  moji  tihi zaštitnici.«

»Šta  su  opcije  vračeva?«  upitao  sam.

»Položaji skupne tačke«, odgovorio je, »beskonačan broj položaja u koje skupna tačka može da stigne. U svakom pojedinom od tih površinskih ili dubinskih zaokreta, vrač može da ojača svoj novi kontinuitet.«

Ponovio je kako je sve što je iskusio ili sa dobro- tvorom ili pod njegovim vodstvom bilo rezultat ili tre- nutnog ili značajnog zaokreta njegove skupne tačke. Njegov dobrotvor ga je naveo da iskusi bezbroj opcija vračeva, mnogo više nego  što bi bilo potrebno, jer je znao da će sudbina don Huana biti da bude pozvan da objasni šta su vračevi i šta oni čine.

»Efekat tih zaokreta skupne tačke je kumulativan«, nastavio je. »Razmišljam da li ti to razumeš ili ne. To nagomilavanje  je  na  kraju  radilo  u  moju  korist.

Ubrzo pošto sam došao u dodir s nagualom, moja skupna tačka se pokrenula tako duboko da sam bio sposoban da vidim. Video sam energetsko polje kao čudovište. I tačka je nastavila da se kreće sve  dok to čudovište nisam video kao ono što je stvarno bilo: jed- no energetsko polje. Uspeo sam da vidim a da to nisam znao. Mislio sam da ništa nisam uradio, da ništa nisam naučio. Bio sam neverovatno glup.«

»Bio si suviše mlad, don Huane«, rekao sam. »Nisi mogao   drugačije.«

Smejao se. Bio je  na  samoj  ivici  da  mi  odgovori, ali je izgledalo da je promenio mišljenje. Slegao je ra- menima  i  nastavio  da priča.

Don Huan je rekao da je, kada je stigao u Macatlan, bio praktično sezonski  gonič  mazgi,  i  da  je  dobio ponudu  za  stalni  posao  da  goni  karavan  mazgi.  Bio je vrlo zadovoljan  tim dogovorom. Ideja  da će putovati između Duranga i Macatlana prijala  mu  je  beskrajno. Dve stvari su  ga  ipak  brinule:  prvo,  da  još  nije  bio sa ženom, i drugo, strašno neobjašnjivo osećanje da ide prema severu. Nije znao zašto. Znao je samo da  ga negde na severu nešto čeka. To osećanje ga je tako snažno pritiskalo da ga je na kraju nateralo da odbije sigurnost  stalnog  posla  kako  bi  mogao  da  putuje  na sever.

Njegova velika snaga i nova i neizmerna veština omogućavali su mu da nalazi posao i tamo  gde  ga  nije bilo, dok je nastavljao da putuje prema severu prema državi Sinaloa. I tu se njegovo putovanje završilo. Upo- znao je mladu udovicu, koja je kao i on bila Jaki In- dijanac, a bila je  udata  za  čoveka  kome  je  don  Huan bio  dužnik.

Odlučio  je  da  taj  dug  otplati  tako  što  će  udovici i njenoj deci pomoći, pa se, a da toga nije  ni  bio svestan,  našao  u  ulozi  muža  i  oca.

Vlastita odgovornost navalila mu je na pleća veliki teret. Izgubio je svoju  slobodu  kretanja  i  čak  i  potrebu da ide dalje na sever. Ipak, osećao je da mu je  taj gubitak nadoknađen velikom  i  čistom  ljubavlju  prema toj  ženi  i  njenoj  deci.

»Doživeo  sam  trenutke  uzvišene  sreće  kao  muž i otac«, rekao je don Huan. »Ali baš u tim trenucima primetio sam da je nešto strašno  pogrešno.  Shvatio sam da sam izgubio osećanje nepristupačnosti i povuče- nosti koje sam stekao tokom boravka u kući naguala Hulijana. Sada sam se poistovećivao sa ljudima koji su me okruživali.«

Don Huan je rekao da mu je trebala godina dana neumoljivog nagrizanja da izgubi svaki trag nove  lič- nosti koju je stekao u nagualovoj kući. Počeo  je  sa čistom   pa   ipak   povučenom   ljubavlju   prema   toj   ženi i  njenoj   deci.  Ta  bestrasna  naklnonost  dopuštala  mu je da igra ulogu muža i oca svim silama i sa  zadovolj- stvom. Kako je vreme proticalo, njegova povučena na- klonost pretvorila  se  u  očajničku  strast  koja  je  učinila da  izgubi  svoju  efektivnost.

Bio  je  nestao  njegov  osećaj  nepristupačnosti,  koji je bio ono što mu je davalo moć da voli. Bez te ne- pristupačnosti  imao  je  samo  svetovne  potrebe,  očajanje i beznađe: te određene odlike sveta svakodnevnog života. Takođe  je  nestalo  i  njegove  preduzimljivosti.  Tokom onih godina u nagualovoj kući, poprimio je dinamičnost koja mu je dobrodošla kada je ostao sam. Ali najiscrpljujući bol bio je nestanak njegove fi- zičke energije. Jednog dana postao je potpuno nepo- kretan a da u stvari i nije bio bolestan. Nije osećao bol. Nije se plašio. Kao da je njegovo telo shvatilo da će on postići mir i tišinu koji su mu tako očajnički  bili  po- trebni  samo  ukoliko  prestane  da  se  kreće.

Dok je bespomoćno ležao u krevetu, ništa nije radio osim što je razmišljao. I shvatio je da  je  pro- mašio zato što nije imao apstraktnu svrhu. Znao je da su oni ljudi u nagualovoj kući bili izuzetni zbog toga što su težili za slobodom kao za svojom apstraktnom svrhom. Nije  razumeo  šta je  sloboda,  ali  je  znao  da je  suprotno  od  njegovih  neposrednih  potreba.

Nedostatak apstraktne svrhe toliko ga je onespo- sobio i oslabio da nije bio u stanju da spase svoju usvojenu porodicu iz bede bez dna. Zauzvrat, oni  su njega povukli  nazad  u  strašni  jad,  tugu  i  očajanje  koje je i  sam poznavao  pre nego  što je  sreo naguala.

Dok je prebirao svoj život, postao je svestan da jedino u vreme koje je proveo u kući naguala nije bio siromašan  i  nije  imao  neposrednih  potreba.  Siromaštvo je bilo stanje  postojanja  koje  se  nije  popravljalo  kada su  ga  njegove  neposredne  potrebe  nadjačale.

Po prvi put otkad je ustreljen i ranjen pre toliko godina, don Huan je u potpunosti shvatio da je nagual Hulijan stvarno bio nagual, vođa i njegov dobrotvor. Shvatio je šta je njegov dobrotvor mislio kada  mu  je rekao  da  nema  slobode  bez  intervencije  naguala.  Sada u umu don  Huana  više  nije bilo  ni  trunčice  sumnje  da su njegov dobrotvor i svi članovi domaćinstva njegovog dobrotvora bili  vračevi.  Ali  tada  je  don  Huan  shvatio sa najbolnijom jasnoćom  da je  odbacio priliku  da bude sa  njima.

Kada je pritisak njegove fizičke nesposobnosti  po- stao nepodnošljiv, njegova se oduzetost okončala isto onako tajanstveno kao što je i počela. Jednog dana je jednostavno ustao iz kreveta  i  pošao  na  rad.  Ali  sreća mu se nije  poboljšala.  Jedva  je  sastavljao  kraj  sa krajem.

Prošla je još jedna godina. Nije napredovao, ali jednu je stvar obavio uspešnije nego što je očekivao: sažeto je ponovio čitav svoj život. Zatim je  shvatio zašto je voleo i zašto nije mogao da napusti  tu decu, i zašto  nije mogao da ostane sa njima, ali takođe  je shvatio i zašto nije mogao da  dela ni  na  ovaj  ni  na onaj način.

Don Huan je znao  da je  stigao u  ćorsokak,  i  da je umreti  kao  ratnik  bilo  još  jedino  delo  u  saglasnosti  sa onim  što  je  naučio  u  kući  svoga  dobrotvora.  Tako  je svake   večeri,   nakon   znuravajućeg   dana   teškog   rada i  besmislenog  dirinčenja,  strpljivo  iščekivao  svoju  smrt.

Don  Huan  ih  je  savetovao  istim  rečima  kojim  je i njega savetovao nagual.

»Nemoj      to   želeti«,   govorio   je   njegov   dobrotvor.