Razmišljajući jutros o prošlim vremenima, a inspirirana jednim komentarom o stvarima koje čuvamo, a nisu niti vredne niti imaju više svoj značaj, evo par stvari koje sam čuvala i koje su mi bile dragocena dragocenost.

Presretni smo bili kada smo nešto maleno dobili od svoje ljubavi i to čuvali godinama, da bi jednoga dana se setno nasmešili, poljubili predmet i rastali se od njega, jer stručnjaci kažu da nije dobro čuvati prošlost i da treba napraviti mesto novom. Slažem se.

Čuvala sam, jednu praznu flašu od piva, jedan na pola odgrižen krompirić, koji sam uzela sa njegovog tanjira dok nije gledao. jedan špic od korneta, koji se posle pretvorio u prah. Na našem poslednjem susretu, kada mi je rekao da je kraj; odtrgala sam mu dugme sa košulje i kasnije progutala.

Jedino mi je žao što nisam htela niti da primim, niti da vidim na zadnjem susretu njegov poklon meni. Nešto mi je hteo pokloniti za rastanak, a ja ponosna rekla da ne želim. Šta je to što se na kraju pokloni? To je ostala tajna. eto

Napišite i vi šta ste sve čuvali ili možda još uvek čuvate. Da li i vitezovi čuvaju takve dragocenosti?