"Jedna od naših prirodnih ljudskih reakcija jeste da se veoma lako zatvaramo ili odbacujemo druge ljude kada se plašimo. Ta zatvaranja često mogu da izgledaju kao granice, ili čak da budu predstavljena kao granice, međutim, postoji značajna razlika između zdrave granice i reaktivnog zatvaranja.
Sve naše reakcije, uključujući i ustaljene reakcije, reakcije zatvaranja i odbrambene reakcije, imaju mudrost u sebi. To ne znači da su to „ispravne“ reakcije, niti da ćemo uvek želeti da ih doživimo, niti da moramo tako da odreagujemo - nego da uvek možemo da naučimo nešto iz njih. Ali ne možemo da učimo iz svojih zatvaranja, ili tuđih, ako ih automatski odbacimo. Sve što koristimo da bismo odbacili sami sebe, druge ljude ili svoje lično iskustvo, uvek će loše uticati na našu sposobnost da sebe i druge dublje upoznamo. Stoga nam analiza tih automatskih, ustaljenih reakcija može pomoći da uspostavimo bolji odnos sa svojim granicama i sa ljudima sa kojima biramo da budemo u odnosu.
Ako svoju reakciju odbacimo umesto da se za nju zainteresujemo i pokušamo da je shvatimo, jednostavno gubimo priliku da postanemo intimniji sa sobom i sa onima koje volimo. Kada primetimo da mi sami odbacujemo reakciju ili zatvaranje druge osobe, uvek imamo priliku da umesto toga pogledamo dublje u sebe i zapitamo se - Šta mi ova reakcija govori? Šta mogu da naučim o ovoj osobi, o sebi ili o situaciji?
Granice postavljene iz zatvorenog stanja i dalje su granice.
Postoje brojni različiti načini postavljanja granice. Apsolutno je moguće postaviti granicu potpuno otvorenog srca, opuštenog tela i čistog energetskog prostora. Međutim, to ne znači da ako se bilo koji vaš deo steže ili zatvara ili brani da biste postavili granicu, da biste nečemu rekli ne, da to na neki način poništava tu granicu. Oboje može biti istinito u isto vreme.
Najbolji način da podržimo osobu koja postavlja granicu iz zatvorenijeg ili odbrambenijeg stanja, jeste da otvorenog srca poštujemo tu granicu.
Okvir koji volim da koristim za ovo je Poza, Kolaps i Centar. Mnogi ljudi raspolažu samo sa Pozom ili Kolapsom kada postavljaju granice. Oba oblika su zatvaranje, samo se manifestuju na suprotne načine.
Poza je kada se branimo i kada se „isprsimo“ da bismo ostavili utisak da smo veći, strašniji i snažniji. Ljudi koji koriste Pozu mogu da ostave utisak da su samopouzdani, ili da „dobro“ postavljaju granice, ali u suštini su često veoma uplašeni.
S druge strane, Kolaps je ono što se dešava kada neko pristaje na stvari koje ne želi, možda zbog straha da će nekoga razočarati ili zato što ne želi da deluje kao da je sebičan. Zatvaranje je u tom slučaju u stvari odsustvo granice tamo gde bi ona morala da bude postavljena, i na neki način je čudno zato što iako osoba govori „da“, ona se i dalje zatvara time što sebi ne dozvoljava da postavi zdravu granicu koja joj je potrebna.
Konačno, iako ta dva stanja izgledaju sasvim različito, koriste se da bi ostvarila istu svrhu: zatvaranje, otvrdnjavanje ili bežanje od postavljanja granice.
Centar je mesto na kom se ne zatvaramo i ne bežimo kada smo suočeni sa postavljanjem granice ili sa rešavanjem neke razlike sa drugom osobom. Naravno, Centar je mesto gde bismo svi voleli stalno da budemo – a to zahteva duboku praksu i spremnost da radimo sa svojom (i tuđom) Pozom i Kolapsom bez okrivljavanja, ismevanja ili osuđivanja.
Često ako osetimo otpor druge osobe prema granici koju smo postavili, počnemo da pojačavamo tu granicu i još više se zatvaramo; kada ljudi osete da ne mogu da se pouzdaju da će druga osoba brinuti o njihovoj granici i poštovati je, često jednostavno postaju glasniji oko te granice – čak i ako im u početku i nije bila toliko važna. Kada mi kažemo „Molim te da učiniš ovo“ ili „Ne mogu to sada da uradim“, a druga osoba kaže „Zašto?“, „Nije to ništa teško“, ili na neki drugi način počne da nas pritiska, postaćemo znatno manje velikodušni i znatno spremniji da prasnemo na tu osobu. Što više neko dovodi u pitanje naše granice, to mi snažnije želimo da ih zadržimo.
S druge strane, kada osetimo da druga osoba bez pritiska poštuje tu granicu, često zbog toga možemo da osetimo i kao da više ne moramo toliko čvrsto da držimo tu granicu. Pojavljuje se više prostora za opuštanje, za razgovor o tome zašto je ta granica značajna, čak i za pregovore oko te granice.
Neverovatno je koliki uticaj ima jednostavno poštovanje nečijeg „ne“ ili granice, i kako kada nekome pokažemo da poštujemo njega i njegove granice, to može stvoriti daleko snažnije poverenje – čak i ako je tu granicu postavio donekle oštro ili grubo na početku. Ta osoba će osetiti da je poštujete i da je bezbedna sa vama.
Ako bez pitanja prihvatimo nečiju granicu i tada primetimo da se ta osoba donekle opustila, zato što je osetila da je bezbedna sa nama, moguće je da će se pojaviti prikladan trenutak da je pitamo odakle potiče ta granica ili zašto joj je važna. Ovde je cilj da shvatimo poreklo tog zatvaranja, da bismo mogli da pomognemo toj osobi da sa nama doživi iskustva u kojima neće osećati da mora da bude toliko glasna, ili defanzivna, ili anksiozna ili da oseća bilo šta što je prouzrokovalo to zatvaranje u tom trenutku. Razmislite o tome: kakav je to dar kada možete nekom koga volite da ponudite to iskustvo? Da on oseti da može da vam veruje, da bude opušten pred vama, da zna da ne mora toliko snažno da zatvara svoje srce da bi se odbranio?
Imamo priliku da, energetski i emotivno, držimo deo tog zatvaranja i tu granicu za drugu osobu, da bi ona mogla da počne da pušta tu rigidnost. Možemo da preuzmemo deo nečijeg tereta i stresa, tako da ta osoba može bezbedno da nauči kako da drži svoje granice i da zaista poveruje da je bezbedno da opusti prostor oko svog srca – čak i kada postavlja granice!"

Kendra Cunov

Ivica Ciri