U svitanju, u pojati niskoj,

Gde se zlati rogoza gomila,

Sedmoro je štenadi riđaste,

Sedmoro je kučka oštenila.

 

Ližući ih jezikom crvenim,

Milovala štenad sve do mraka,

I kopneo sneg je zagrejani

Ispod njenog toplog stomaka.

 

Kad je jato kokošaka lenih

Zadremalo na motki sedeći,

Pošao je seljak natmureni,

Svih sedmoro noseći u vreći.

Mučeći se da im priđe malo,

Trčala je kroz nanose meke...

I dugo je, dugo je drhtalo

Nezamrzlo ogledalo reke.

 

Kad se natrag vukla po prtini,

Ližući svoje telo oznojeno,

Mesec joj se nad kućom učini

Kao jedno riđe štene njeno.

Gledala je u visinu modru,

Žalosni se urlik dugo čuo,

Tanki mesec klizio po svodu

I u polju za breg utonuo.

 

Nemo, ko od milostinje bedne,

Kada kamen bace joj iz šale,

U sneg su se pseće oči njene

Kao zlatne zvezde skotrljale.