"Tek što je čovek počeo pomalo da uči dolazi smrt, pre no što je stekao iskustvo" (Volter)

Sećanje na drage preminule osobe je boleće. Dan mrtvih, zadušnice...su dani kada se sa puno poštovanja do umrlih, uređuju grobovi, pale sveće, polaže cveće, razmišlja o nekim davnim vremenima, zahvaljuje, oprašta i onima koji su možda nekada nekome prouzrokovali neugodnosti, brige...I nekoj tamoj teti koja je bila celoj porodici "breme", upali se sveća, i sa možda ah! pomene njeno ime.

To je dan kada se ljudi masovno okupljaju na jednom mestu i dobije se osećaj da se nije sam, da naša bol nije jedina. Podeli se ta bol na neki način sa drugima.

Neko voli biti sam na grobu, u molitvi i razgovoru sa najmilijim. Poneko odlazi svaki dan, neki povremeno, a neki samo na dan svih svetih. Različito ljudi pokopavaju, doživljavaju, različito obeležavaju zadnje mesto počivanja. Neki po svome osećaju, neki po tradiciji, neki ispunjavaju želju pokojnika. Ima dosta i takvih koji nisu imali "nikoga! da ih pokopa. I za njih se je pobrinuo Čovek. Ima ali dosta retko, da na obeležju piše NN. I na njihovom grobu na dan sećanja na mrtve zagori sveća, leži po neki cvetak.

Groblja su na taj dan posebno uređena, ljudi posvećuju pažnju svom izgledu, na neki način tihi, razmišljaju o nekim lepim prošlim vremenima, o zamerkama, svađama, da bi sa činom paljenja sveće iz njih govorila duša.