Ni sama ne znam koliko mi je dugo trebalo da se jutros izvučem iz kreveta nakon zvonjave alarma, ali znam da sam vrijeme sinoć predviđeno za pranje i sušenje kose provela pod dekom i umalo da opet nisam zaspala. Ajmo, radni narode, diž' se… pod vreli tuš pa na nula stupnjeva! Huuuuu… što je hladno.

   Nešto pred zoru govorim ja ćaći: „K'o da nešto leprša oko farova!“… al' na staklu nema ništa. Ne odgovara on. Napinje oči… Par trenutaka poslije shvatila sam da su to bile pahuljice – izviđači. A onda ih je stiglo još… i još. Nahvatale se jedna na drugu i prekrile tlo i mahovinu na mom stablu. Tamo gdje su mu odrezane grane, na strani što gleda prema meni, stajalo je srce. Nisam to prije primijetila. Uh… malo sam zadrhtala… Gdje sam ono stala?

   E, da… prebacim bundu preko sebe i van… poslušat komentare. Prvi je bio: „Sinoć san izmiša par vrsta pića pa me jutros tako bolila glava, al' kad san izaša vani i vidija snig, odma mi je sve prošlo. To, valjda, znači da smo svi mi još uvik dica.“ Nisam mogla ne reć: „Da! Do zadnjeg daha dica!“ I, da potvrdi izrečeno, ispalo mi je nekoliko komadića kore od mandarine pa sam ih skupila i par se narančastih kapljica sa usana spustilo na nakupljeni milimetar snijega. „A smotana ti san, Bože moj!“ … govorim, a ono dijete u meni hihoće od radosti zbog novopridošle bjeline. I ja gledam u nebo i neumorno šapućem: „Hvala Ti! Hvala! Ti znaš koliko volim snijeg. Ti znaš da mi nema mrdanja odavde. Hvala Ti što si mi poslao pahuljice!“

   A onda je Joze rekao: „Nema ti ništa od ovoga sniga. Nije ti ovo laptaš, oni lipi, suvi snig, oni što je velik k'o pet kuna. Gledaj tamo oni oblak! Kiša će! Sto posto!“ „Ajme, ni riči više! Kakva kiša? Nemoj da te ko čuje. Pssst! Ne zovi je. Pusti snig na miru… neka pada.“ „Ali gledaj, gledaj oni oblak što dolazi odozdo! Gledaj oni crni oblak odozgo! Sad će se srist.“ „E, pa šta? Sudarit će se, je li? Ima li na nebu prometnih znakova?“ Smije se on: „ Vidit ćeš da će kiša!“ … a ja sve prebirem po onoj bjelini, guštajući. I nije prošlo ni par minuta… počela je kiša. Malo po malo, mic po mic, onaj ionako tanki sloj snijega počela otapati. Došla… kao da je htjela pokazati tko je ovdje gazda.

   I sjetim se ja… ćaća! Otišao s autom i nikako ga nazad. A lipo sam mu rekla – stoj di jesi. Tvdoglav, Bože sačuvaj! A, bar znam na koga sam. I evo ga, zove, javlja da ne može izać' uz uzbrdicu, ali da je prošla ralica (e, da mi je i to čudo vidit') i počela kiša pa da će otopit klizalište na cesti. „Jesan ti lipo rekla – ne idi nigdi?! E, ćaća, ćaća!“ A onda shvatim, pa eto, ima i kiša dobrih strana. Začas će ćaći očistit' put… da se može vratit'.

   Moja prija stiže i govori: „Evo, želja ti se ostvarila. Toliko si navijala za snig. Šteta što je kratko trajalo.“ „A šta ćeš! Znaš kako naš narod kaže – sve što je lipo, kratko traje! A ja snig slabo viđan… k'o da živin na ekvatoru… valjda ga zato toliko i volin.“

   Trljam oči. Zijevam. I onda shvatim… baš dobro da sam jutros radila! Da nisam, prespavala bih snijeg, a to bi stvarno bila velika šteta.

   Gledam kroz prozor kako kiša otapa posljednje komadiće bjeline. Prislanjam nos. Izgledam smiješno, al' briga me – 'ko će me vidit'?! Magli se staklo od topline daha. Šta bi' sad mogla napisat preko ove maglice? Aj, neću ništa! Utisnut ću poljubac. Cmok! E, moje pahuljice, tako ste brzo odlepršale. Nisam stigla ni pjesmu napisat'.

P.S. Pismo Djedu Mrazu

Dragi djedice,

da ti… slučajno… nije ostala koja pahuljica… ona lipa, smišna, čupava… velika k'o pet kuna…