Evo mene.

Ne, neradujem se više tako praznicima kao pre mnogo godina. Ne radujem se tako nedeljama i petku, kada smo iz službe išli veseli jer je pred nama vikend.

istina još uvek je veselo, napravim takvu atmosferu, gužva, dolasci, odlasci, mladost, njihova ljubav. Ali ipak nešto nedostaje.

Nedostaje "gazda", domaćin, partner, ljubavnik, otac. Ostala su sećanja. Lepa sećanja pa i ona malo manje lepa, ali je bilo ispunjeno.

Nemoj ovo shvatiti da se žalim, navikla sam i naučila sam na tu promenu, jer puno vremena je prošlo, ali eto ovo Ti pišem, jer momentalno "ubijam" dosadu. Retko se javlja, ali danas je jedan od tih dana.

Bila sam u prirodi i evo jedna moja onako.

                        PESMA

      dok sedim pod našim hrastom

      dok nektarom napajaš moje usne,

      dok ranom rosom umivaš moje oči

      dok tela naša lovorom kitiš,

      vrati mi samo još jednom,

      naše neprespavane noći.

Eto. Znam, znam, šta ćeš reći, ali ne mogu iz svoje kože.

Poseti me u snu.

Tvoja