Evo mene!

Dok sam danas sedela na balkonu i prelistavala svega i svašta, setih se da smo na današnji dan bili u Dubrovniku u restoranu "Mimoza".

Lep vrt i prijatna hladovina.

Društvo raspoloženo. Povod znaš.

Jelo se naveliko, kao i uvek kada smo bili u tom društvu. Samo ja moje tripice sa parmezanom. Uvek si govorio kako me nećeš poljubiti dva dana kada ih jedem.

Dok smo se veselili, razgovarali jeli i pili i družili se sa nama dragim ljudima, osetila sam ispod stola tvoju nogu kako se prepliće sa mojo.

Nisam te htela dugo pogledati, ali kada sam osetila da ti počinje to smetati, podigla sam svoj pogled prema tebi.

Odgurnula sam svoje tripice i na sav glas viknula:konobar molim jedne špagete.

Naravno društvo nije znalo o čemu se radi.

Oboje smo se smejali. A ti, onako muški samouvereno: ne deri se, danas ću napraviti iznimku, neka ti bude.

To mi je u tom momentu tako bilo lepo i prijalo, da mi i evo danas zaigra srce.

Da, svašta imam zapisano.

I zbog toga lepog gesta, evo ti jedna pesma.

 

Kao mesec na nebu, sama sam u sobi.

Ugasila sam svetiljku

i drhtim u tami, kao plaha ptica...

i ja opet plačem-

plačem, jer si daleko...

I nikad nećeš doznati,

kako mi je teško ova noć bez tebe.

 

(Vang Seng,osamljena, 6.stol.)

Poseti me u snu.