Sada, kada sam već neko vrijeme udovica, misli mi sve češće pobjegnu u vrijeme moje buntovne mladosti. Bila sam neukrotiva u to vrijeme i mnogi momci su se trgali oko mene (smirila sam se tek u braku). Ne trebam ni spominjati da se dečki koji su se meni sviđali nisu mojoj mami i obratno. To ljeto, neposredno pred moj 18 rođendan, ležala sam u postelji s anginom, kad sam začula glas našeg poštara kako razgovara s mamom. Pitao je gdje sam, a kad je mama rekla da ležim bolesna, zamolio je da uđe k meni i mama mu je dopustila.

"Kaj mala, bolesna si? Ne valja se kasno noću skitati i na rosnoj travi ljubiti"

Bili smo vršnjaci i mogao si je dopustiti ovakav ton.

Bacio mi je na stolić kraj kreveta snop pisama i razglednica, a onda odvojio razglednice posebno, njih ravno 14. Pogledao me zafrkantski i rekao:

"Cijela moja smjena u pošti ih je slagala i ovako i onako, ali nismo ništa dokučili"

Sjednem u krevetu, i pogledam; stvarno, na svakoj razglednici je na poleđini pisalo samo jedno slovo, ali sam ih brzinski složila. Na 14 ratglednica je pisalo jednostavno, slovo po slovo: VOLIM TA i ŽELIM TE.

Naš poštar je staklenih i čežnjivih očiju zurio čas u mene, čas u poredane razglednice.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovo je bilo najromantičnije udvaranje na prijelazu moje buntovne mladosti u zrelost...

 

 

 

 

 

 

 

 

Nisam se udala za svog romantičnog udvarača. Poštar je još živ, i dok se nisam udala imao je pune ruke posla sa mojom poštom, a cijeli radni vijek je bio zadužen za isti kvart, sve do mirovine. I ovaj čežnjivi i dosjetljivi udvarač je još živ, a ja sam udovica.