Kaja se predstavi, sasvim konkretno i jasno:

"Ja sam dijete Boga, 

rođena i stvorena od Jedne Energije -

Čiste Ljubavi, Svete i Nevine.

 

Stvoritelja- Svetoga Duha/ Majke Oca,

koji je jedno sa Duhom Sina/Djeteta,

stvorivši od Sebe Samoga

 moju materijalnu Dušu

da bi se u njoj ispoljio

u svoj Svojoj veličajnosti i Moći."

 

A ja? Ko sam ja? Koji vetar me donese,

do dolina magičnih, plavih, te kao leptir

čekam da svane zora bela, te da krenem

put oblaka sivih, da uživam u pogledu -

reke i polja nepregledna, koje skriva

izmaglica ružičasta? Ili sam zora sama,

koja snene petlove budi, na dužnost im,

njihovu budilačku, jer vreme ne može,

neće da stoji, treba obeležiti početak,

dana početak? A možda sam kometa,

neimenovana neka, koja kroz svemir

zalutala tik do same površine Zemlje,

zamišljena, nije ni stigla od žurbe da sagori,

a onda se baš tu seti da pita: kuda će i šta -

sa sobom, nazad ne može, napred - gde?

Ili sam don Kihot, glavom i bradom,

koji u vremenskim hodnicima zaluta

tik do samih gradskih solitera, pa luta,

i traži vetrenjaču koju, da obavi misiju,

al' njih ni za lek, istrebljene odavno?

I mogu da nižem i nabrajam još i još,

ali slaba vajda, jer pomoći mi neće,

izbrisati amneziju nikako, da mi svane

sećanje, na pravo kosmičko poreklo.

Blago onima koji znaju ko su, odakle,

kuda idu, bar se ujutru lako prepoznaju,

kada se šminkaju ili češljaju, a ja, najpre,

zapitam se: "Ko sam danas?", pa, pošto

odaberem lik dana, i misao dana, vodilju,

misao-vodilju, pomislim: "Dovoljno je

za početak, usput - setiću se već, ko sam,

a kada se budem setio, eh, samo to...!"

A onda... onda... pa... i ne znam upravo

od kakve mi to pomoći može biti, jer -

sasvim mi je komotno u životu ovom

i bez tog znanja, može se i bez njega.