2.  dan

Život je putovanje, hodočašće. On nije statičan, nego dinamičan. Uvek se kreće prema nepoznatom. Međutim, zato što smo preplašeni mi se grčevito držimo poznatog i ne dozvoljavamo životu da se pokrene, ne damo mu dovoljno slobode da pojuri napred, prema nepoznatom i da otpleše prema okeanu. On je kao reka, a mi od njega pravimo baru. Ako reka postane takva to je njena smrt. Ostane li se kao reka znači da se ostaje živ. Bare nikada nigde ne stižu. Samo se isušuju, postaju sve blatnjavije i prljavije i smrde jer su ustajale. One ne mogu da ostanu sveže i čiste. Reka ostaje čista, sveža i teče. U reci je radost jer vas uvek očekuje neko iznenañenje, kao i nedoumica – šta će sada da se dogodi? Svaki trenutak u životu je iznenađenje, neizmerno smo iznenađeni i u beskrajnoj neizvesnosti, to je tajna u kojoj su nepoznati početak i kraj. Inače, čovek samo treba da ostane kao reka; stalno treba da se kreće prema okeanu, da se ničega ne boji i da se ničega ne drži grčevito. Nastavite da tečete, nikada ne dozvolite da postanete ustajali – ostanite pokretljivi, mladi. Telo je osuđeno da jednog dana postane staro, ali duh nikada ne mora da ostari. On će ostati samo ako mu to dozvolimo. Smrt ne dolazi kao kraj, nego kao početak; samo se otvaraju nova vrata.