"Čovek se, nažalost, poistovećuje vremenom sa javnom predstavom o sebi i počinje da se ponaša kao bronzani spomenik koji hoda."

"Osim onoga što nosite u glavi i umete rukama, ne posedujete ništa. Nema posedovanja. Igrali smo se neko vreme na zemlji, trudili se da igra bude fer-plej i otišli. Mi koji nemamo ništa, umiremo lakše i bez žaljenja. Zamislite kako je Rokfeleru teško da umre, a kako je to lako piljaru sa Čubure.
To je moja filozofija života."

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se dogadjaju.

Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.

Sa životom je kao sa igrom na pozornici: nije važno koliko dugo traje već koliko je dobra! Sasvim je svejedno na kom ćeš mestu prestati da živiš. Prestani gde želiš, samo na sve stavi dobar završetak.

Kada čovek uspe da svakome kaže ono što misli, a da se ovaj pri tome ne uvredi, znači samo jedno; ili ste suviše poštovani da vam se protivureči ili ste toliki diplomata da ubedite sagovornika da misli isto!

Ponekad je provokacija potrebna da bi se iz ravnodušnog sagovornika izmamilo bilo kakvo pravo osećanje - makar ljutnja u kojoj će zaboraviti na svoju pablik-relejšn opnu, da bi ispod javne maske izašao čovek kakvog želiš da vidiš - pravi, nepatvoren! ("Una")