19.  dan

Po mom shvatanju hvala je za Boga jedino ono za šta se dobija dobrota. Ne treba da bude verbalna, zapravo i ne može da bude verbalna. Reči su tako jalove, tako prazne, one to ne mogu da sadrže. Čovek treba životno da bude zahvalan Bogu, a ne umno. Svaka nit vašeg bića treba da treperi u radosti, svaka ćelija vašeg

bića treba da pleše u molitvi. Zapravo, vi postajete sama molitva. Samo tada ste u molitvi. Tada se ništa ne kaže, a sve je rečeno.

Nije potrebno da se ide u crkvu, sinagogu ili hram. Tada možete da budete bilo gde i da budete puni radosti – veselite se iz prostog razloga što je Bog odabrao da tako bude. On vas je stvorio. Veselite se jer vam je dao priliku, mogućnost da vidite lepotu sveta; da vidite ovo tajanstveno postojanje i da budete deo njega; da učestvujete u njemu, da pijete iz njega, da se s njim opijate. Reči su vrlo teške stvari, one padaju natrag na zemlju, ne mogu od nje da se uzdignu. Samo tiha radost može da ulazi u pravu realnost.

Zato budite veseli, budite dobri. Kada god poželite molitvu, plešite i pevajte. Zaboravite Boga. Ovde se ne radi o obraćanju Bogu niti o razgovoru s njim – sve su to besmislice. Šta biste mogli da mu kažete? Šta možete da mu kažete osim „da”? A to se može samo plesom, to se ne može reći nikakvom rečju. Reči su tako nezgodne, a i ograničene. Dobre su za svetovnu primenu, ali u momentu kada se pomerite u drugi svet, onaj uzvišeniji, postaju potpuno nevažne.