7.  dan

Molitva mora da bude nešto sasvim lično. Mora da bude sasvim spontana, ne mora da se uči. Naučena molitva je lažna; tada je ponavljate kao papagaj. Ona nema značenja ni osećaja, već samo prazne reči. Kada molitva izvire iz vašeg srca, kada u sebi nosi deo vas, tada ima izuzetno značenje. Tada nije

„…priča koju priča idiot, puna besa, bez ikakvog značenja,” već u sebi sadrži izuzetno značenje i muziku.

Čovek mora da nauči da komunicira s postojanjem. Razgovarajte sa zvezdama, razgovarajte sa rekama, razgovarajte sa drvećem, razgovarajte sa stenama. To ne treba da vam bude neprijatno – jer je to način na koji se Bog pojavljuje. Sve što postoji jeste božja pojava. Započnite da komunicirate s pojavama Boga, tako ćete jednog dana moći da komunicirate i sa onim koji se ne pojavljuje. Počnite od vidljivog kako biste zatim mogli da učinite krupan korak u nepoznato. Razgovarajte sa zemljom, s travom.

U početku to možda uopšte neće da izgleda religiozno, meñutim, sam pozdrav jednom stablu može u sebi da ima lepotu, nečega duhovnog, nečega svetog jer vi opažate prisustvo stabla, znate za njegovu prisutnost. Kada čovek nauči samo ovu sitnicu; da zna za Boga u svim Njegovim pojavama, tada nestaje neznanje i nastaje mudrost koja izvire iz vaše najskrivenije srži.