Koliko smo puta čuli i sami izrekli izreku: „Od koljevke pa do groba najljepše je đačko doba“. Ako se uzme u obzir da učimo dok smo živi zašto bi samo đačko doba bilo jedinstveno. Zato što smo djeca, bezbrižna spontana, bez obaveza.Nismo bez obaveza jer već od vrtićkog doba djeca su podređena obavezama. Samo što kasnije u životu gledamo drugačije na život. A to drugačije nije nego robovanje. Neka se ovo robovanje ne shvati bukvalno.Iako je robovanje robovanje ma u bilo kom oblku bilo. Slažem se da je đačko doba jedinstveno, ali svako drugo nadolazeće doba isto je jedinstveno, i može se uvrstati u „kategoriju najljepše“.

Promislimo malo koliko poslova obavljamo a da to nije potrebno i da to ne želimo? Jednostavno moramo jer tako je bilo, tako je sada a najgorja usporedba je tako rade svi. Moraš završiti školu, pa fakultet, potom izroni još nešto dodatno za  obrazovanje.Pa se moraš oženiti – udati, podići djecu, obezbjediti solidan život za obitelj i td. Itd. Sve „moraš“ pa dođe starost i smrt. U svemu tome jedino što moraš to je umrijeti. A mi uglavnom sve „moramo“ i time si stvorimo pritisak, nepotrebne strahove i štošta nepotrebno.Kad to shvatimo, ako shvatimo veliki dio života bacili smo u vjetar.

Trebalo bi kadkad zastati pa se upitati;

Živimo li život ili život živi nas?

Ma dobro nećemo se upuštati u mudrovanja i teške teme u, to sam onako usput spomenula, izvukla iz kutića za razmišljanje.

Nastavimo ležernije.

Tko bi ga znao. Tko bi mu na kraj stao. Jednom gladak, osunčan lijep. Tada si na sve slijep.

Pa se spusti kiša mrak, o moj Bože koji je to vrag?

Ne potraje, ide dalje. Opet dođe sunca sjaj, ponekad nas strefi magla ili na vjetru topli zagrljaj.

Volimo ga svi. I kad sve glatko ide i kad zagusti. Jer on je život naš, vele Bogom nam dan i za svakoga od nas jedinstven i odabran.