Da li sam svuda, gdje su mi tragovi? Pita predivan pjesnik Miroslav Antić vječno zaigrano, a odraslo dijete..

Kad bih pokušala analizirati njegovu neodraslost, vječitu žeđ i glad za ljubavlju, izgubila bih se u  prostoru njegove jednostavnosti koračanja kroz prašumu, koja se zove..život..

On se nije nikad dvoumio otkrivati svoju glad i žeđ.. A  opet..još uvijek je izvor na kojem se možemo napajati..

I on je jedan od mojih nebesnika, koji me povremeno gurne u rebra, i namigne mi, govoreći da je svijet prepun mogućnosti, prepun otvorenih dlanova, u koje uvijek, iako ponekad i sami, gladni i žedni, možemo darovati nešto svoje..

A to, nešto svoje, M.Antić je sročio u stih:

...

kroz sopstveno pijanstvo

- prepušten sunčevom vetru

odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može,

mada je neobično,

sa mnom je opasno hteti,

ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom,

poseban slučaj samoće.

Ponekad izmislim sadasšnjost,

da imam gde da prenoćim.

I suviše sam video,

da bih smeo da tvrdim,

mnogo toga sam saznao,

da bih imao ijedan dokaz

ali ipak uz mene se može,

mada je neobično.

Sa mnom je opasno voleti,

ja nikad ne zaboravljam.

Pokusavam da shvatim učenja

koja mene shvataju.

Nejasna mi je vera

spremna da u mene veruje.

Teško je biti okovan

u moju vrstu slobode.

Lako mi je s nemirom,

ne mogu da umirim mir.

Al ipak uz mene se može,

mada je neobično,

sa mnom je čudno čak i umreti…

jer ja se ne završavam...

(Da li sam svuda, gde su mi tragovi?)

 

Ili još ljepše, jednostavnije, možda još jasnije, čistim govorom

čovjeka, koji je toliko odrastao, da je postao istinsko dijete...

Uspavanka

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače,
i samuje,
i brine.

Svuda je jednako suton
na stare krovove pao,
al nekom sutra svane,
a nekom neće da sine.

Ja volim da svima valja
i verujem beskrajno
da će u zoru svako
lakše moći da diše.

I sklapam oči.
I sanjam,
potajno
to vrelo,
to sjajno
jutro od vetra
i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći,
i bude najcrnje veče,
umeti svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,
važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote
u sebi čuva
i ima,
umeti da niko ne zna
bar komadić tog nečeg
spakovati u pismo
i razaslati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje plesniv i zao.
Sa manje briga,
samoće,
plača,
straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao,
ličiće svet na tebe
više nego na druge.

 

....

da... valja jedriti svojim nadama, i biti vjeran svojim snovima..

Koračanje sa oblacima u duši, i jatom ptica u plućima, uvijek obećava let, kada nam se koraci umore i kada ostanemo bez daha..

Tko je odustao od letenja, taj nebo nekako propušta,

koliko god se trsili svojom stvarnošću i sigurnošću, koja je tek prikriveni dio duboke nesigurnosti..

Nismo si odredili da se rodimo samo za sebe.. To dolazi poslije, kad shvatimo da smo se prvo

 rodili  za druge..