KAKO IZGLEDA ŽIVOT BEZ DUŠE
KADA FORMA OSTANE, A VEZA SA IZVOROM NESTANE... (Na vaš zahtev Lepi Moji)... 
Objava namenjena Tragačima za Istinom 
Postoje trenuci kada reči same dođu, tiho i nenametljivo, kao da me pronađu onda kada sam dovoljno miran da ih čujem. Tema o kojoj danas pišem nije laka, niti je namenjena brzom čitanju. Ovo nije tekst koji traži da se sa njim složiš, već da ga osetiš. Kada kažem ljudi bez duše, ne mislim na bića bez života, niti na one koji ne dišu ili ne postoje. Mislim na stanje svesti. Na jedan unutrašnji prekid veze. Na tišinu tamo gde bi trebalo da postoji puls Izvora. Dugo sam se opirao da ovu temu oblikujem u reči, jer znam koliko lako može biti pogrešno shvaćena. Ego voli da deli. Um voli etikete. Ali duša; ona ne deli, ona prepoznaje. I upravo iz tog prostora danas govorim, ne kao sudija, već kao svedok. U svom životu sreo sam mnogo ljudi. Različite osmehe, priče, ambicije, strahove. Ali povremeno bih sreo nekoga kod koga nešto ne odzvanja. Pogled je bio ispravan, ponašanje društveno prihvatljivo, reči pravilno složene, ali iza svega toga nije bilo topline. Nije bilo unutrašnje dubine. Kao da govorim sa savršeno programiranom formom koja ne pamti zašto postoji. Tada sam prvi put počeo da shvatam da odsustvo duše ne znači odsustvo inteligencije, već odsustvo povezanosti. Duša nije nešto mistično u bajkovitom smislu, iako nosi misteriju. Duša je odnos. Odnos sa sobom. Sa telom. Sa prirodom. Sa drugim bićima. Sa tišinom. Kada taj odnos prestane, čovek i dalje funkcioniše, ali više ne oseća. I ne, to se ne dešava preko noći. To je proces. Dug, tih i često društveno nagrađen. Ljudi bez duše često su veoma uspešni. Sistem ih voli. Oni znaju pravila igre, jer su odavno prestali da se pitaju da li igra ima smisla. Njima moral nije unutrašnji kompas, već spoljašnji kodeks. Empatija nije osećaj, već naučena reakcija. Oni mogu da govore o ljubavi, ali je ne prepoznaju kada se pojavi. Mogu da govore o svetlosti, ali ih ona ne greje. I najvažnije: "Oni ne znaju da su izgubili vezu". Što je možda i najdublja tragedija, nažalost. Duša se ne gubi u velikim dramama, već u malim kompromisima. U trenutku kada prvi put izdaš sebe, a zatim to opravdaš. U trenutku kada kažeš „nije važno“ nečemu što te duboko boli. Kada zanemariš tihu istinu u stomaku zarad spoljašnjeg mira. Svaki put kada se ne posluša unutrašnji glas, veza oslabi. I ako se to ponavlja dovoljno dugo, prelaziš u stanje koje ti postane "normalno" i ta realnost je jedina za koju znaš. Video sam ljude koji su nekada bili puni života, radoznali, nežni, prisutni. A onda su se polako pretvorili u funkcije. U uloge. U mehanizme. Govorili su istim rečima, ali bez vibracije. Smejali se bez radosti. Plakali bez suza. I shvatio sam; oni nisu zli. Oni su odsečeni, Diskonektovani sa "Božanskog Interneta". Ovo nije tekst o osudi. Niti o uzdizanju sebe iznad drugih. Ako išta, ovo je priznanje. Jer svi mi imamo periode kada se udaljimo od samog sebe. Svi mi ponekad živimo mehanički. Razlika je u tome da li to primetimo i da li se vratimo. Ljudi bez duše ne nastaju zato što su „loši“, već zato što su preživeli u svetu koji ne neguje unutrašnju istinu. Sistem ne voli dušu jer duša ne može biti kontrolisana. Duša ne reaguje na strah dugoročno. Ona reaguje na smisao. A smisao je opasan za svaku strukturu koja se hrani poslušnošću. Zato se duša polako uči da ćuti. Da se povuče. Da se sakrije. A nekima se dogodi da se više nikada ne javi (bar za života na ovoj ravni). Ali evo istine koju sam trebao da naučim: "Duša se ne uništava. Ona se samo povlači. Kao plamen koji se smanji kada nema kiseonika. I u tome leži nada." Često me pitaju kako prepoznati čoveka bez duše. Moj odgovor je uvek isti – ne traži znakove spolja. Pogledaj kako se osećaš pored njega. Ako se stalno smanjuješ, ako se osećaš prazno, iscrpljeno, ako tvoje srce ne dobija odgovor, verovatno razgovaraš sa nekim ko je privremeno ili dugoročno odsečen od sebe. Ali još važnije pitanje glasi: "Kako da ne postaneš jedan od njih?" Odgovor nije u borbi. Niti u izolaciji. Odgovor je u sećanju. U stalnom vraćanju sebi. U slušanju tela. U poštovanju osećaja, čak i kada su neprijatni. U tome da ne "prodaješ" svoju dušu za mir koji nije stvaran. Duša voli Tišinu, Iskrenost, Prisutnost... Želi da se setiš ko si ispod svih identiteta koje si morao da obučeš. I da, postoji trenutak kada se putevi razdvajaju. Kada više ne možeš da ostaneš u blizini onih koji ne osećaju, jer tvoje srce traži odgovor. To nije bekstvo. To je prirodna selekcija svesti. Ljudi bez duše često će te nazvati naivnim. Previše osećajnim. Nerealnim. Jer tvoja prisutnost ih podseća na ono što su zaboravili. A zaborav, kada se uzdrma, boli. Zato nemoj pokušavati da ih budiš silom. Duša se ne vraća pritiskom. Ona se vraća sigurnošću. Primerom. Tišinom koja nije prazna, već puna. Ako čitaš ovaj tekst i osećaš nelagodu, dobro je. To znači da si živ. Ako osećaš tugu, to znači da se sećaš. Ako osećaš mir, znači da si već na putu povratka. Duša ne traži da budeš neko drugi. Traži da prestaneš da budeš ono što nisi. Seti se trenutaka kada si bio dete, kada si znao bez objašnjenja, kada si osećao bez potrebe da se opravdaš. Seti se tišine koja nije bila prazna, već živa. Tu si. Uvek si bio tu. I dok god se pitaš, dok god osećaš, dok god tražiš istinu, nisi bez duše. Možda si umoran. Možda si povređen. Možda si se privremeno udaljio. Ali veza postoji. A to je ono što je najvažnije. Jer u svetu punom savršeno funkcionalnih praznina, najveći čin pobune je; ostati živ iznutra... SETI SE DUŠO DRAGA... Duša nikada ne viče. Ona ne koristi strah, ne traži pažnju kroz bol i ne dokazuje svoje postojanje kroz borbu. Ona ti se obraća onda kada zastaneš, kada prestaneš da se objašnjavaš svetu i sebi, kada na trenutak dozvoliš da ne znaš. Seti se kako telo reaguje pre nego što um pronađe razloge, blago stezanje u grudima, tihi umor koji nije od posla, ili mir koji se pojavi bez povoda. To su njeni znaci. Ne traži velike vizije ni dramatična buđenja. Duša se vraća kroz sitne izbore: "Kada ostaneš verna onome što osećaš i onda kada je to neudobno, kada ne pristaneš da se smanjiš da bi bila prihvaćen, i kada pustiš da tišina bude odgovor." Seti se da nisi ovde da funkcionišeš besprekorno, već da budeš prisutna istinito. I svaki put kada to izabereš, veza se obnavlja; tiho, stvarno i nepovratno. 
... Vidimo se u krugu koji se širi, u svetlosti koja dolazi 
... Neka Ljubav Izvora Svega Što Jeste Uvek Budu sa Tobom, Dušo Moja...
LEPI MOJI... „Ako želite da u sledećem tekstu pišem o znaku koji se pojavi samo jednom, i nikada se ne ponovi. Ako si ga već doživeo, znaćeš. Ako nisi… možda ga još čekaš... Jer Postoji Trenutak Kada Duša Prestane da se Vraća...
“. Napiši u komentaru ispod Da, želim “ i želja će ti biti uslišena, Dušo Draga ... 
TekstIlustracija Autor
Srđan Tornjanski Srđan Tornjanski Zaprati me na instagramu 
IG @srdjan.tornjanski.no1 
IG @srdjan.tornjanski.369 “NIŠTA NIJE SLUČAJNO” Uživaj u Osvitu Nove Zore 
PROMENA POČINJE OD TEBE Zameni nisko frekventnu reč hvala sa Visoko Vibracionom Reči BLAGODARIM Ako ste budni, pomozite i drugima da se probude! 
NAPOMENA Nemoj verovati meni ili bilo kome drugom... Odradi sam istraživanje, jer jedino tako ćeš doći do istine sa kojom uistinu rezonuješ...
Označi taguj nekoga ko treba da vidi 
ovo.
Koliko rezonuješ sa ovom objavom od 1 do 10... Ostavi komentar ispod
@followers
bglavac
irida
edin.kecanovic
